Nazivali su ga Miloševićevim biografom, što ga je nerviralo. Pojednostavljena tumačenja koja su ga godinama pratila zbog objavljivanja četiri knjige o Slobodanu Miloševiću, publicista Slavoljub Đukić još jednom, možda upečatljivije nego ikad, opovrgao je najnovijim rukopisom – hronikom Političko groblje, delom koje obuhvata ključne događaje i aktere Titovog, Miloševićevog i postpetooktobarskog perioda.
Među devedeset ličnosti koje je Đukić u Političkom groblju portretisao na prepoznatljivo pitak način jesu najmoćnije i najuticajnije ličnosti druge polovine 20. i početka 21. veka, ali i neki zaboravljeni likovi, čiji neverovatan životni put najslikovitije govori o paradoksalnoj stvarnosti zemlje koje više nema (poput „druga Sejde Bajramovića“ ili Petra Gračanina, „jedinog predsednika Republike Srbije (1987–1989) za koga šira javnost gotovo da nije znala da je predsednik“).
Obimno (630 stranica) delo intrigantnog naziva autoru je donelo nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju knjigu iz oblasti publicistike. Čitaoci su, istovremeno, dobili dragocenu priliku da zavire s druge strane scene, tamo gde se vuku konci i donose presude, one koje ne utiču samo na sudbinu „optuženih“ već i cele zemlje i svih njenih građana. I sve to kroz oči čoveka koga dugogodišnje praćenje političkih uzdizanja, padova, spletki, izdaja i ostalih manifestacija pohlepe, bolesnih ambicija i nepostojanja skrupula, nije odvelo u neproduktivnu mizantropiju i arogantni cinizam. Naprotiv:
„Najviše sam obuzet profesionalnim strahom da li sam verno prikazao sudbinu ljudi koji su se našli u središtu događaja. Ima stvari koje ne znamo, ili nismo upućeni u ono što se dešavalo oko nas. Vidimo ih u jednoj ili dve dimenzije, a izmakne nam treća, nepoznata dimenzija“, kaže Đukić na kraju obimne hronike napisane još 2000. godine, a potom devet godina prepravljane, „što je gore od pisanja“.
OKOLNOSTI: Upravo u takvom, samoispitujućem odnosu prema poslu i ljudima, mogao bi se kriti deo tajne Đukićeve profesionalne dugovečnosti. Deo zasluga svakako pripada i njegovoj izrazitoj marljivosti i decenijama dugoj navici da svakodnevno „beleškari“, čuvajući činjenice od zamki varljivog pamćenja. A ne bi valjalo gubiti iz vida ni čuveni „sticaj okolnosti“ koji je Đukića pratio celog života:
„Takoreći sam sve proživeo (i nadživeo), od nemačke okupacije Srbije do sloma Titove Jugoslavije i Miloševićeve Srbije. Gledao sam na valjevskoj pijaci vešanje Stjepana Steve Filipovića, doživeo nemačku okupaciju, sretao partizane i četnike, kao šesnaestogodišnjak otišao u rat, učestvovao u oslobađanju Beograda 1944, prošao pakao Sremskog fronta, sve do Trsta, proveo u novinarstvu više od pola veka, prisustvovao krupnim događajima i poznavao mnoge aktere jugoslovenske i srpske drame u drugoj polovini prošlog veka“, piše Đukić objašnjavajući razloge koji su ga naveli da u Političkom groblju ispriča sopstvenu životnu priču kroz presudne istorijske događaje čiji je bio svedok, a neretko i učesnik.
Đukić je rođen 27. oktobra 1928. godine, u Slovcu kod Valjeva, u bogatoj porodici koja ga nije „prirodno“ preporučivala za odlazak u partizane. Ipak, mladalački bunt, prouzrokovan, između ostalog, očevom ljutnjom iskazanom na dosta radikalan način („povređen otkrićem da mu je sin ‘kockar, probisvet’, sa štapom u ruci gonio me ispred sebe, kao marvu, do železničke stanice, gde su se, uobičajeno nedeljom, okupljali i stari i mladi, na seoskoj promenadi“), naterao ga je da poželi da ode od kuće. Prva prilika koja se ukazala bila je – odlazak u partizane, 13. septembra 1944.
„U mladalačkom pamćenju više ostaju neobični trenuci u kojima sam se našao, nego užas koji proizvodi bojište. A i glavu sam okretao kada bih se suočio sa leševima koji pomračuju um“, piše Đukić o svojim ratnim danima, tokom kojih je, kao kurir, imao zadatak koji će, suštinski, obavljati celog života – da prenosi informacije. Ipak, neki užasi ne mogu se izbrisati iz sećanja:
SLUČAJ: „Pisao sam o svemu godinama, a nisam opisao ono što mi je najviše ležalo na srcu: Sremski front… Ali, Srem je neprestano tinjao u meni i, na neki način, uticao na moj život. Kad god mi je bilo teško, postiđeno sam se sećao Srema, našeg Galipolja. Godine posle njega za mene su poklonjene godine. Tamo su potrošene moje emocije. Od tada sam svaku muku pribrano podnosio, i ranu smrt svoga sina.“
Slučaj je hteo da, usred pakla Sremskog fronta, Đukić bude ranjen tokom čišćenja oružja („Tužno, ratuješ protiv Nemaca, a onda greškom svojom ili drugara dođe nesreća sama od sebe“). Razneta šaka, pokazalo se, uticala je na njegov dalji životni put: pri kraju rata bilo mu je saopšteno da je odabran da ide u vojnu akademiju u Rusiju. Pred sam planirani polazak, međutim, buknula je rana, što je zahtevalo hiruršku intervenciju i promenu planova.
„Sem što mi, po dolasku sa fronta, glava više nije bila u torbi, a to je puno, sve ostalo je u znaku tumaranja. Želeo sam da budem ono što ‘jesam’, a nisam znao šta ‘jesam’. Išao sam kako me matica nosila“, priznaje. Umesto u Rusiju, matica ga je odnela u novinarstvo i to zahvaljujući predlogu Miloša Veličkovića, urednika „Sporta“, prilikom jednog slučajnog susreta negde u jesen 1949.
„Tako sam postao novinar, ne znajući šta bih drugo… Ali, bio je to pun pogodak: teško je u tom vremenu zamisliti bolje zanimanje od sportskog novinarstva“ koje je „uživalo slobodu bez ograničenja“, piše Đukić i dodaje da je imao dosta razloga da zažali što je kasnije nastavio novinarsku karijeru u tzv. unutrašnjopolitičkom novinarstvu. „Politička štampa je bila poslušni servis Agitpropa, osušena i sasušena.“
Rad u unutrašnjopolitičkoj rubrici, međutim, nikako nije bio dosadan, uprkos svoj kontroli i, iz današnje perspektive, neverovatnom jeziku koji su koristili i političari i mediji. „Pisali smo često u asocijacijama, između redova, namerno nerazgovetno i nedovoljno razumljivo, ali u celosti tako da su čitaoci shvatali šta je pisac hteo da kaže i da se istovremeno zamažu oči cenzorskim glavama“, seća se Đukić.
ODLUKE: Karijeru započetu u „Sportu“ nastavio je u „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“ i NIN-u. Uvek kao novinar, osim u jednom, kratkom periodu (decembar 1979 – januar 1981) kada se (uspešno) oprobao na mestu glavnog urednika NIN-a. Bio je to dotad nezabeležen slučaj: nakon smene „odozgo“ dotadašnjeg glavnog urednika Dragana Markovića, ninovci su uspeli da se izbore da sami odlučuju o novom rukovodstvu, a njihov izbor je pao na Đukića i Dušana Simića (postao je zamenik glavnog urednika). Uređivanje političkog nedeljnika u turbulentnom vremenu Titove smrti, Đukić je prekinuo svojom voljom i iz porodičnih razloga. Dugogodišnja privatna drama i očajnički pokušaji da sina otrgne od „droge koja je bezizlazno ušla u glavu“ nije ga, međutim, nikada u potpunosti otrgla od pasioniranog praćenja političkih događaja.
„Dok su spoljnopolitički novinari mogli da slade prste, njihove kolege u unutrašnjoj politici, među koje i sam spadam, davili su se od prismotre i svakojakih gnjavaža kojima su obilovali skupovi političkih foruma. Mada sam imao mogućnosti da pobegnem sa domaćeg terena, uvek me privlačila naša sredina. Politička nadigravanja, zakulisne borbe i uzbuđenja kojih je bilo na pretek. Samo sam dvadeset meseci bio dopisnik iz Praga, odakle sam povremeno gostovao u Budimpešti i istočnom Berlinu… To je ispalo mučenje, možda i najveće koje sam imao u karijeri… Tek tada sam shvatio koliko smo daleko, koliko se Jugoslavija razlikovala od tadašnjeg socijalističkog lagera. Sve mi je izgledalo lepo u Jugoslaviji, uključujući i našu štampu.“
Odgovor koji Đukić daje mlađim kolegama kad ga pitaju šta smatra svojim najvećim uspehom, međutim, jedan je od brojnih pokazatelja da rad u domaćoj štampi nije bio tako lep kao što se činilo gledajući iz Praga. Kao najveći uspeh, naime, navodi – ono što nije napisao i potpisao: „Mislio sam na političke hajke, kada je, po nalogu komiteta, trebalo obaviti nečiste poslove, koji su kompromitovali štampu.“
U vremenu koje opisuje kao „vrzino kolo“ kroz koje je „protutnjao više nošen spontanim instinktom i sticajem okolnosti nego razumom“, valjalo je gotovo svakodnevno odlučivati i u kom obliku i do koje mere je pametno i korisno preneti mišljenje koje nije u skladu sa zvaničnom politikom. Kao jednu od „tipičnih situacija kad štampa, svojom uzdržanošću, po cenu objektivnosti, spasava sebe, a često se pokaže i da brine i za sudbinu onih o kojima piše“, Đukić navodi primer izveštavanja sa rasprave profesora Pravnog fakulteta iz marta 1971, tokom koje su profesori kritički govorili o Ustavu usvojenom tri godine kasnije. Kao novinar „Politike“, jedini je izveštavao sa tog skupa, „istina sa zadrškom i selektivno, jer je bilo toliko vatrenih izjava, koje ni u snu nisu mogle da nađu mesto u štampi“. Objavljeni tekst naljutio je i kritičare i vlast: iz Sekcije Univerzitetskih nastavnika stiglo je protestno pismo sa potpisom profesora Miroslava Petrovića u kome se ocenjuje da Đukićev izveštaj „ne izražava ni približno ono što je rečeno tokom tri večeri i da iznošenjem samo ponekog zrna trodnevne rasprave ‘Politika’ nije učinila dobru uslugu ni sebi, ni čitaocima ni nastavnicima fakulteta“. Istovremeno, iz Gradskog komiteta SK Beograda stigao je dopis u kome se prigovara da prenošenjem mišljenja profesora Pravnog fakulteta „Politika“ „minira plodnu ustavnu raspravu i osporava epohalno ustrojstvo daljeg razvoja Jugoslavije“.
TURBULENCIJE: Osim o metodima kojima je „štampa spasavala sebe“, isti primer govori i o turbulentnosti vremena o kome Đukić neumorno svedoči u svim svojim delima. Petnaest godina kasnije, naime, u prepunoj dvorani Pravnog fakulteta, promovisan je zabranjeni časopis „Anali“, u kome je štampana ustavna rasprava iz 1971, a Đukić je, kao jedini izveštač sa tog skupa, pozvan da govori i još je nagrađen aplauzom. A u proleće 1987, uoči čuvene Osme sednice, upravo je profesor Miroslav Petrović bio taj koji je, u poverenju i sasvim prijateljski, novinara koga je ranije oštro kritikovao obavestio da je saznao da mu se u „Politici“ sprema prevremeno penzionisanje.
Tek u 58. godini života, Đukić je tada teško primio odluku kojom je praktično proteran iz novinarstva – iako je ona bila samo radikalnija varijanta onoga što mu se već dešavalo u prethodnom periodu, kada su mu tekstovi najčešće odbijani.
Ipak, ubrzo se pokazalo da je odluka tadašnjeg glavnog urednika „Politike“ Živorada Minovića, zapravo, predstavljala uslugu nepodobnom novinaru: oslobođen dnevnih obaveza, dobio je priliku da radi ono što sam želi. Tako je nastalo čak osam knjiga: dva biografska spisa o Dobrici Ćosiću (Čovek u svom vremenu 1989. i Lovljenje vetra 2001), hronika pada političke garniture koja se razlikovala od dotadašnjih komunista (Slom srpskih liberala iz 1990), čak četiri knjige o Miloševiću i njegovom režimu (Kako se dogodio vođa 1991, Između slave i anateme 1994, On, Ona i mi 1997. i Kraj srpske bajke iz 1999) i pominjano i citirano Političko groblje 2009. Bio je i jedan od autora dokumentarne serije „Tito – crveno i crno“ reditelja Miće Miloševića.
Sve Đukićeve knjige napisane su na pisaćoj mašini, pred kojom su i novi zadaci: u njegovim beležnicama, naime, ima još materijala koji čeka prepoznatljivu stilsku obradu pre pretapanja u knjigu (pola hronika, pola komentar pisan mirnim, tolerantnim, pristojnim tonom).
ĆOSIĆ: „Ovisnik o politici“ bio je u prilici da se druži sa ljudima različitih političkih uverenja što se, kaže, u Srbiji ne prašta. „Ili si samo naš, ili si njihov. Liberali mi nisu praštali dugogodišnju prisnost sa Dobricom Ćosićem, koja je očuvana u različitim vremenima, a Ćosić nije imao razumevanja za moje bliske odnose sa liberalima. Iza toga nisu ostale pukotine, mada se ni sa liberalima ni sa Ćosićem nisam bespogovorno slagao“, piše Đukić u Političkom groblju. A neki čitaoci te, najnovije hronike zamerili su mu da u njoj nepovoljno govori o Latinki Perović – na šta je odgovorio u intervjuu NIN-u: „Želeo sam da izbegnem ovu temu i novinarskom ekvilibristikom sam progovorio na pola usta, što nije fer ni prema čitaocima. A razlog je što nikako nisam mogao da razumem Latinku kakvu sam znao iz doba Nikezića (i pre toga) i ovu, inače inteligentu i učenu osobu, posle sloma srpskih liberala… Potrudiću se da o Latinki napišem potpuniju priču, jer značajna je i zanimljiva osoba.“
Govoreći u različitim prilikama o svojim planovima, Đukić je pomenuo i tridesetak magnetofonskih razgovora sa predsednikom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije smenjenim pod optužbom za anarholiberalizam, Markom Nikezićem, i nameru da se „potrudi da oni ugledaju svetlost dana“. A biće i još materijala o Ćosiću:
„Dobrica Ćosić je priča za sebe. Poznajemo se, takoreći, celu večnost, u različitim fazama. Skoro nema dana, poslednje decenije, da telefonom ne proćaskamo tekuće događaje. Obojica smo politički ovisnici, uostalom kao i većina Srba. Bože, kakve su sve gadosti i gluposti o njemu rečene i napisane! Mislim da malo ljudi zna o Ćosiću koliko ja znam, ono što sam napisao i što ću, ako me zdravlje posluži, tek napisati.“
U međuvremenu, RTS planira da prema knjizi Političko groblje snimi dokumentarnu seriju, čiji će autor biti jedan od najuglednijih TV autora iz druge polovine 20. veka, Dragan Babić. Još bolja vest bi bila kad bi se pokazalo da još neko planira da učini ono što Slavoljub Đukić, posle svega što je video i doživeo, predviđa: „Možda ćete se iznenaditi. Kad se sretnem sa prijateljima i sagovornicima, ja sam jedan od retkih koji unosi izvestan optimistički ton. Verujem da se ovo balkansko tle smiruje, uz sve nevolje. Kosovo je i dalje u središtu pažnje. Ali, verujem da će se čak i ovom teškom slučaju naći izlaz, iako će svako ostati u uverenju da je gubitnik“, rekao je autor Političkog groblja u jednom intervjuu podgoričkim medijima početkom meseca.
