Predlog gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da na Beogradskoj autobuskoj stanici, ali i na tablama sa nazivima ulica budu ćirilica i engleski jezik, otvara mnoga pitanja, a svi mogući odgovori su smejurija. U beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “Mineral water” ili “Sparkling water”
Sve je počelo kolumnom u dnevnom listu “Večernje novosti”. Autorka Jelena Matijević naljutila se što na novoj Beogradskoj autobuskoj stanici piše “BAS”, a ne “БАС”, kao što je to bio slučaj na staroj lokaciji. Matijević se toliko uznemirila da je zbog ovoga proglasila čitavo društvo “majstorima u samoponištavanju”.
Uočila je, naime, da su svi natpisi na Beogradskoj autobuskoj stanici na latinici, pa kaže: “Na glavnom ulazu, šalterima, panoima sa informacijama, čak i u dečjem kutku, što je i najpogubnije jer su nam deca od pelena okružena latinicom, a svoje pismo, svoju ćirilicu, uglavnom otkriju tek kada pođu u školu…”
Nekoliko dana kasnije, isti list objavio je pobedu: nakon kolumne u “Novostima”, reagovao je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.
“Ćirilica je zvanično službeno pismo u Srbiji, a sve natpise koji se trenutno nalaze na stanici uradila je uprava BAS, bez konsultacija sa Gradom Beogradom”, saopštio je Šapić i dodao da, prema njegovom mišljenju, na BAS ne treba da stoje ćirilica, latinica i engleski jezik, već samo ćirilica i engleski: “Ko ne razume ćirilicu, razume engleski i obrnuto. Tražio sam od uprave BAS da zameni sve te natpise, da oni budu ispisani na ćirilici i engleskom jeziku i obećali su da će to uraditi u najskorijem mogućem roku. Uskoro krećemo da menjamo sve table i nazive ulica, koje će takođe biti na ćirilici i na engleskom jeziku”, rekao je Šapić.
ŠTA SU PISALE NOVOSTI
Iako je malo ko primetio tekst u “Večernjim novostima”, izgleda da Šapića zaista jeste ponukala kolumna Jelene Matijević. Jer evo šta je još napisala: “Dušebrižnici koji uporno ponavljaju da su u Srbiji oba pisma ravnopravna, reći će da na stanicu dolaze međunarodne linije, da je latinica u tom smislu prijemčivija. No, dolazili su i na staru gde je sve bilo ispisano ćirilicom i na engleskom. I nismo čuli da je nekom strancu bilo teško da se snađe. Iz celog sveta putnici sleću i na beogradski aerodrom, gde su vlasnici, stranci, ispoštovali i Srbiju i njeno pismo pa Aerodrom Beograd piše ćirilicom i na engleskom. Tako je i na Beogradskoj areni. Da li je možda neki stranac neće naći?”
I tako je gradonačelnik Šapić rešio da uvede ćirilicu na BAS, to jest naredio da se ukloni postojeći natpis i postavi nov. Međutim, smejurija je u nečemu drugom: na novoj autobuskoj stanici, osim što je natpis latinički, stoji i netačan naziv. Piše naime “BAS – Autobuska stanica Beograd”, iako se oduvek zove Beogradska autobuska stanica. To, međutim, prosvetitelj Šapić nije primetio, ili, ako jeste, nije našao za shodno da se na to osvrne. Kolumnistkinja “Novosti” dodala je i da se “sve se ovo dešava jedva dve nedelje nakon što je ministar kulture Nikola Selaković poručio da briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula i najavio niz koraka na zaštiti ćirilice: neko je i ovoj inicijativi grubo poturio nogu. Neki od onih naših majstora u samoponištavanju. A, tu smo nenadmašni, zar ne?”
Nije niko poturio nogu, koleginice, samo su aljkavi i nemarni, ali u prorežimskom mediju nije dozvoljeno to reći.
TASTATURA RATNIK
Ali hajde da se podsetimo i šta je rekao ministar kulture Nikola Selaković. Ćirilica se u Srbiji koristi, kaže on, sve manje i manje. Gostujući u Jutarnjem programu Radio-televizije Srbije, Selaković je, naglašavajući ugroženost ćirilice, najavio i mogućnost uvođenja “dvoazbučne tastature” u javni sektor.
Javni servis je objavio i da je, prema procenama lingvista iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, upotreba ćirilice u javnom prostoru Srbije svedena na svega 10 odsto. “To je jedan od razloga što je pre tačno tri godine, dakle 15. septembra 2021. godine, Narodna skupština Republike Srbije, ali i Narodna skupština Republike Srpske, u istovetnom tekstu donela Zakon o upotrebi Srpskog jezika u javnom prostoru, zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma”, rekao je Selaković.
U zakonu se navodi da je ćirilica matično pismo srpskog jezika i da je uporište nacionalnog identiteta. Selaković je prelistavajući štampu u Jutarnjem programu konstatovao da se samo dva dnevna lista u Srbiji izdaju na srpskom jeziku: “Potpuno vam je jasno da postoji ugroženost onog pisma koje je pismenost uvelo u Srbiju. Kada je vršena politika opismenjavanja, kada su otvarane prve škole i počele da izlaze prve knjige, one su isključivo izlazile na ćiriličkom pismu”, istakao je Selaković.
Ministar kulture najavio je na Vukovom saboru u Loznici da će predložiti vladi Srbije da svi direktni i indirektni budžetski korisnici imaju obavezu da obezbede dvoazvučne tastature: “Kada pogledate tastature koje se koriste u Srbiji, one nisu čak ni latiničke. One nisu na našoj latinici. Gde je slovo ć, gde je slovo nj, gde je slovo lj, gde je slovo dž, vi to na tastaturama nemate. To je nešto što je standard u drugim državama koje imaju svoja pisma”, naglasio je Selaković. Naveo je i kao cilj javnu upotrebu ćirilice, štiteći na taj način srpski jezik.
U principu, ovaj predlog nije glup. Oznaka za ćirilička slova na tasterima zaista bi olakšala život ljudima slabije digitalne pismenosti, a i nije neviđen slučaj u svetu. Nemačke tastature, npr. imaju tastere sa slovima specifičnim za ovaj jezik i to nije jedini primer u svetu. Problem je u tome što Selakoviću nije bitno da olakša život makar jednom građaninu Srbije, nego da ide u krstaški pohod protiv latinice. Uzgred, nije tačno da nam sve tastature nisu na našoj latinici – evo ovaj tekst nastaje na jednoj na kojoj postoje tasteri za š, đ, ž, č, ć…
ZNAMO LI ŠTA PIŠE U ZAKONU?
Pre tačno tri godine, u septembru 2021, Vlada Srbije usvojila je Predlog zakona o upotrebi jezika u javnom životu, i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma koji uređuje upotrebu srpskog jezika i mere za zaštitu ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma. Dve nedelje kasnije, zakon je usvojila Narodna skupština, a onda je 23. septembra 2021. stupio na snagu. Predlog zakona o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćirilice odobrila je 2. septembra 2021. i Vlada bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska.
Pa kaže: “Ovim Predlogom zakona definisano je ustanovljavanje dodatnih mera, čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti, i šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma”, navelo je tadašnje Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.
Ovaj zakon predviđa širenje kruga subjekata koji su u obavezi da koriste ćiriličko pismo, i to na sve subjekte koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala. Posebno zanimljiv za privredne i druge subjekte jeste član 5, kojim se mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice. Privredni i drugi subjekti koji u svom poslovanju, odnosno u obavljanju svoje delatnosti, odluče da koriste ćiriličko pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličkog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila, uživaju pravo na pomenute benefite.
Članom 9 predviđeno je da će nadzor nad primenom zakona vršiti Ministarstvo kulture i informisanja, što nas dovodi do pitanja: zašto tri godine kasnije ministar kulture na Radio-televiziji Srbije zakukava nad sudbinom ćirilice, a nadzor sprovodi gradonačelnik Beograda? Šta je sa tim Zakonom i da li se sprovodi, da li je ijedan privredni subjekt dobio poreske olakšice zbog korišćenja ćirilice? Nije, i ne može, jer poreske olakšice mogu da budu propisane samo poreskim zakonima, što ovaj – nije.
ULIČNE TABLE, ČUDO NEVIĐENO
No, vratimo se prosvetiteljskom planu i programu Aleksandra Šapića, koji je obećao i da će table sa nazivima ulica biti na ćirilici i na engleskom. Prvo, dvojezične table sa nazivima ulica u nekoj prestonici izuzetno su retka pojava i bar ih ova novinarka nikada nigde nije videla. Dvojezične table imaju smisla u multietničkim sredinama, ali tamo gde stanovnici različitih etničkih ili jezičkih grupa različito nazivaju određeni grad, selo ili ulicu.
I evo šta će biti: u želji da nazive ulica ispiše na ćirilici i na engleskom, Šapić će dobiti table na ćirilici i latinici. Uzmimo za primer ulicu u kojoj se nalazi redakcija nedeljnika “Vreme”. Na “šapićevskom”, u ovoj ulici stajaće natpis “Косовска”, a ispod će pisati “Kosovska”. Osim ako nema nameru da prevodi doslovno, pa da napiše “Kosovo Street”. To i nije toliko strašno (doduše, zavisi od ugla gledanja), ali onda se otvaraju mnoga nova pitanja, jer u beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “mineral water” ili “sparkling water”? Pitanja se nižu, a odgovora nema… Ima tu još primera, ako gradonačelnik Šapić stvarno misli da bukvalno prevodi nazive ulica na engleski. Blagi bože, šta ako reši da prevodi Višnjičku ulicu, Višnjičku banju ili Jabučki rit? Kako će zbunjeni stranac razlikovati Višnjičku od Ulice trešnjinog cveta?
Ćirilica će sasvim izvesno preživeti, mi možda, a za turiste u Beogradu je neizvesno.
“Majstori ste montaže. Kako ga vi izmontirate, ne bi ga ni Kjubik izveo”, poručio je Aleksandar Šapić 6. septembra 2022. godine novinarima Televizije N1. Mislio je na reditelja Stenlija Kjubrika, ali, nije to rekao. I nije mu prvi put da srpski jezik koristi na krajnje neobičan i pogrešan način. Godine 2018. Šapić je na Tviteru podelio fotografiju posle treninga, a u opisu je pokazao da ne zna još jednu reč. Napisao je kako je trčao sa “maskiranim” kačketom, a može se videti da je reč o maskirnom kačketu. Izraz “maskirno” koristi se kako bi se opisala dobro poznata vojna šara na tkanini.
Da podsetimo, Aleksandar Šapić pre nekoliko godina nasmejao je gledaoce kad je mrtav hladan rekao da je Jeremića podržala afrička država Nambija. Pohvalio se i da je “magAstrirao””, kao i da Demokratska stranka, čiji je tada bio član, i Liberalno-demokratska partija imaju “dijametralne stavove”, dok je umesto u Republici Srpskoj izgovorio “Republiki Srpski”. U jednoj televizijskoj emisiji Šapić je govorio i o “nadražaju koji izazivaju rijaliti šovovi”.
Glavni pretres pred Višim sudom u Beogradu, po tužbi koju je Aleksandar Šapić podneo protiv novinara i urednika BIRN, održan je 23. septembra ove godine. Šapić je u martu prošle godine, zbog teksta “Šapićeva vila u Trstu: Gradonačelnik Beograda nije prijavio kuću vrednu 820.000 evra”, tužio glavnog i odgovornog urednika BIRN Milorada Ivanovića, autore teksta Jelenu Veljković i Aleksandra Đorđevića, te BIRN Srbija, tvrdeći da su u tekstu iznete neistine i tražio da mu se isplati šest miliona dinara za duševni bol.
U jednom trenutku je Šapić pomešao BIRN i KRIK, rekavši da “taj KRIK i služi tome da naprave vest i svi drugi prenose i pozivaju se na njih, a ja ne znam ni ko to čita”.
Nakon što je advokat tužene strane pitao Šapića kako to da je u prethodnoj prijavi imovine Agenciji uredno naveo nekretnine, a sada pogrešio, Šapić je odgovorio da je to popunjavala sekretarica. Onda je dodao: “Moram priznati da imam osećaj da razgovaram sa stručnjakom za popunjavanje obrazaca. BIRN je to trebalo da napiše da nepismeni Šapić ne ume da popuni obrazac”, rekao je Šapić advokatu tuženih.
Bez namere da se mešamo u uređivačku politiku BIRN i bez ikakve sumnje u istinitost njihovih istraživanja, možda je gradonačelnik oko ovog poslednjeg u pravu.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
