Opismenjavanje Srba na ulični način

Sve je počelo kolumnom u dnevnom listu “Večernje novosti”. Autorka Jelena Matijević naljutila se što na novoj Beogradskoj autobuskoj stanici piše “BAS”, a ne “БАС”, kao što je to bio slučaj na staroj lokaciji. Matijević se toliko uznemirila da je zbog ovoga proglasila čitavo društvo “majstorima u samoponištavanju”.

Uočila je, naime, da su svi natpisi na Beogradskoj autobuskoj stanici na latinici, pa kaže: “Na glavnom ulazu, šalterima, panoima sa informacijama, čak i u dečjem kutku, što je i najpogubnije jer su nam deca od pelena okružena latinicom, a svoje pismo, svoju ćirilicu, uglavnom otkriju tek kada pođu u školu…”

Nekoliko dana kasnije, isti list objavio je pobedu: nakon kolumne u “Novostima”, reagovao je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.

“Ćirilica je zvanično službeno pismo u Srbiji, a sve natpise koji se trenutno nalaze na stanici uradila je uprava BAS, bez konsultacija sa Gradom Beogradom”, saopštio je Šapić i dodao da, prema njegovom mišljenju, na BAS ne treba da stoje ćirilica, latinica i engleski jezik, već samo ćirilica i engleski: “Ko ne razume ćirilicu, razume engleski i obrnuto. Tražio sam od uprave BAS da zameni sve te natpise, da oni budu ispisani na ćirilici i engleskom jeziku i obećali su da će to uraditi u najskorijem mogućem roku. Uskoro krećemo da menjamo sve table i nazive ulica, koje će takođe biti na ćirilici i na engleskom jeziku”, rekao je Šapić.

ŠTA SU PISALE NOVOSTI

Iako je malo ko primetio tekst u “Večernjim novostima”, izgleda da Šapića zaista jeste ponukala kolumna Jelene Matijević. Jer evo šta je još napisala: “Dušebrižnici koji uporno ponavljaju da su u Srbiji oba pisma ravnopravna, reći će da na stanicu dolaze međunarodne linije, da je latinica u tom smislu prijemčivija. No, dolazili su i na staru gde je sve bilo ispisano ćirilicom i na engleskom. I nismo čuli da je nekom strancu bilo teško da se snađe. Iz celog sveta putnici sleću i na beogradski aerodrom, gde su vlasnici, stranci, ispoštovali i Srbiju i njeno pismo pa Aerodrom Beograd piše ćirilicom i na engleskom. Tako je i na Beogradskoj areni. Da li je možda neki stranac neće naći?”

I tako je gradonačelnik Šapić rešio da uvede ćirilicu na BAS, to jest naredio da se ukloni postojeći natpis i postavi nov. Međutim, smejurija je u nečemu drugom: na novoj autobuskoj stanici, osim što je natpis latinički, stoji i netačan naziv. Piše naime “BAS – Autobuska stanica Beograd”, iako se oduvek zove Beogradska autobuska stanica. To, međutim, prosvetitelj Šapić nije primetio, ili, ako jeste, nije našao za shodno da se na to osvrne. Kolumnistkinja “Novosti” dodala je i da se “sve se ovo dešava jedva dve nedelje nakon što je ministar kulture Nikola Selaković poručio da briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula i najavio niz koraka na zaštiti ćirilice: neko je i ovoj inicijativi grubo poturio nogu. Neki od onih naših majstora u samoponištavanju. A, tu smo nenadmašni, zar ne?”

Nije niko poturio nogu, koleginice, samo su aljkavi i nemarni, ali u prorežimskom mediju nije dozvoljeno to reći.

foto: tanjug / beoinfo

TASTATURA RATNIK

Ali hajde da se podsetimo i šta je rekao ministar kulture Nikola Selaković. Ćirilica se u Srbiji koristi, kaže on, sve manje i manje. Gostujući u Jutarnjem programu Radio-televizije Srbije, Selaković je, naglašavajući ugroženost ćirilice, najavio i mogućnost uvođenja “dvoazbučne tastature” u javni sektor.

Javni servis je objavio i da je, prema procenama lingvista iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, upotreba ćirilice u javnom prostoru Srbije svedena na svega 10 odsto. “To je jedan od razloga što je pre tačno tri godine, dakle 15. septembra 2021. godine, Narodna skupština Republike Srbije, ali i Narodna skupština Republike Srpske, u istovetnom tekstu donela Zakon o upotrebi Srpskog jezika u javnom prostoru, zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma”, rekao je Selaković.

U zakonu se navodi da je ćirilica matično pismo srpskog jezika i da je uporište nacionalnog identiteta. Selaković je prelistavajući štampu u Jutarnjem programu konstatovao da se samo dva dnevna lista u Srbiji izdaju na srpskom jeziku: “Potpuno vam je jasno da postoji ugroženost onog pisma koje je pismenost uvelo u Srbiju. Kada je vršena politika opismenjavanja, kada su otvarane prve škole i počele da izlaze prve knjige, one su isključivo izlazile na ćiriličkom pismu”, istakao je Selaković.

Ministar kulture najavio je na Vukovom saboru u Loznici da će predložiti vladi Srbije da svi direktni i indirektni budžetski korisnici imaju obavezu da obezbede dvoazvučne tastature: “Kada pogledate tastature koje se koriste u Srbiji, one nisu čak ni latiničke. One nisu na našoj latinici. Gde je slovo ć, gde je slovo nj, gde je slovo lj, gde je slovo dž, vi to na tastaturama nemate. To je nešto što je standard u drugim državama koje imaju svoja pisma”, naglasio je Selaković. Naveo je i kao cilj javnu upotrebu ćirilice, štiteći na taj način srpski jezik.

U principu, ovaj predlog nije glup. Oznaka za ćirilička slova na tasterima zaista bi olakšala život ljudima slabije digitalne pismenosti, a i nije neviđen slučaj u svetu. Nemačke tastature, npr. imaju tastere sa slovima specifičnim za ovaj jezik i to nije jedini primer u svetu. Problem je u tome što Selakoviću nije bitno da olakša život makar jednom građaninu Srbije, nego da ide u krstaški pohod protiv latinice. Uzgred, nije tačno da nam sve tastature nisu na našoj latinici – evo ovaj tekst nastaje na jednoj na kojoj postoje tasteri za š, đ, ž, č, ć…

ZNAMO LI ŠTA PIŠE U ZAKONU?

Pre tačno tri godine, u septembru 2021, Vlada Srbije usvojila je Predlog zakona o upotrebi jezika u javnom životu, i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma koji uređuje upotrebu srpskog jezika i mere za zaštitu ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma. Dve nedelje kasnije, zakon je usvojila Narodna skupština, a onda je 23. septembra 2021. stupio na snagu. Predlog zakona o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćirilice odobrila je 2. septembra 2021. i Vlada bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska.

Pa kaže: “Ovim Predlogom zakona definisano je ustanovljavanje dodatnih mera, čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti, i šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma”, navelo je tadašnje Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

Ovaj zakon predviđa širenje kruga subjekata koji su u obavezi da koriste ćiriličko pismo, i to na sve subjekte koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala. Posebno zanimljiv za privredne i druge subjekte jeste član 5, kojim se mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice. Privredni i drugi subjekti koji u svom poslovanju, odnosno u obavljanju svoje delatnosti, odluče da koriste ćiriličko pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličkog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila, uživaju pravo na pomenute benefite.

Članom 9 predviđeno je da će nadzor nad primenom zakona vršiti Ministarstvo kulture i informisanja, što nas dovodi do pitanja: zašto tri godine kasnije ministar kulture na Radio-televiziji Srbije zakukava nad sudbinom ćirilice, a nadzor sprovodi gradonačelnik Beograda? Šta je sa tim Zakonom i da li se sprovodi, da li je ijedan privredni subjekt dobio poreske olakšice zbog korišćenja ćirilice? Nije, i ne može, jer poreske olakšice mogu da budu propisane samo poreskim zakonima, što ovaj – nije.

foto: miodrag todorović / fonet

ULIČNE TABLE, ČUDO NEVIĐENO

No, vratimo se prosvetiteljskom planu i programu Aleksandra Šapića, koji je obećao i da će table sa nazivima ulica biti na ćirilici i na engleskom. Prvo, dvojezične table sa nazivima ulica u nekoj prestonici izuzetno su retka pojava i bar ih ova novinarka nikada nigde nije videla. Dvojezične table imaju smisla u multietničkim sredinama, ali tamo gde stanovnici različitih etničkih ili jezičkih grupa različito nazivaju određeni grad, selo ili ulicu.

I evo šta će biti: u želji da nazive ulica ispiše na ćirilici i na engleskom, Šapić će dobiti table na ćirilici i latinici. Uzmimo za primer ulicu u kojoj se nalazi redakcija nedeljnika “Vreme”. Na “šapićevskom”, u ovoj ulici stajaće natpis “Косовска”, a ispod će pisati “Kosovska”. Osim ako nema nameru da prevodi doslovno, pa da napiše “Kosovo Street”. To i nije toliko strašno (doduše, zavisi od ugla gledanja), ali onda se otvaraju mnoga nova pitanja, jer u beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “mineral water” ili “sparkling water”? Pitanja se nižu, a odgovora nema… Ima tu još primera, ako gradonačelnik Šapić stvarno misli da bukvalno prevodi nazive ulica na engleski. Blagi bože, šta ako reši da prevodi Višnjičku ulicu, Višnjičku banju ili Jabučki rit? Kako će zbunjeni stranac razlikovati Višnjičku od Ulice trešnjinog cveta?

Ćirilica će sasvim izvesno preživeti, mi možda, a za turiste u Beogradu je neizvesno.

Elokvencija gradonačelnika Šapića

“Majstori ste montaže. Kako ga vi izmontirate, ne bi ga ni Kjubik izveo”, poručio je Aleksandar Šapić 6. septembra 2022. godine novinarima Televizije N1. Mislio je na reditelja Stenlija Kjubrika, ali, nije to rekao. I nije mu prvi put da srpski jezik koristi na krajnje neobičan i pogrešan način. Godine 2018. Šapić je na Tviteru podelio fotografiju posle treninga, a u opisu je pokazao da ne zna još jednu reč. Napisao je kako je trčao sa “maskiranim” kačketom, a može se videti da je reč o maskirnom kačketu. Izraz “maskirno” koristi se kako bi se opisala dobro poznata vojna šara na tkanini.

Da podsetimo, Aleksandar Šapić pre nekoliko godina nasmejao je gledaoce kad je mrtav hladan rekao da je Jeremića podržala afrička država Nambija. Pohvalio se i da je “magAstrirao””, kao i da Demokratska stranka, čiji je tada bio član, i Liberalno-demokratska partija imaju “dijametralne stavove”, dok je umesto u Republici Srpskoj izgovorio “Republiki Srpski”. U jednoj televizijskoj emisiji Šapić je govorio i o “nadražaju koji izazivaju rijaliti šovovi”.

Suđenje sa BIRN

Glavni pretres pred Višim sudom u Beogradu, po tužbi koju je Aleksandar Šapić podneo protiv novinara i urednika BIRN, održan je 23. septembra ove godine. Šapić je u martu prošle godine, zbog teksta “Šapićeva vila u Trstu: Gradonačelnik Beograda nije prijavio kuću vrednu 820.000 evra”, tužio glavnog i odgovornog urednika BIRN Milorada Ivanovića, autore teksta Jelenu Veljković i Aleksandra Đorđevića, te BIRN Srbija, tvrdeći da su u tekstu iznete neistine i tražio da mu se isplati šest miliona dinara za duševni bol.

U jednom trenutku je Šapić pomešao BIRN i KRIK, rekavši da “taj KRIK i služi tome da naprave vest i svi drugi prenose i pozivaju se na njih, a ja ne znam ni ko to čita”.

Nakon što je advokat tužene strane pitao Šapića kako to da je u prethodnoj prijavi imovine Agenciji uredno naveo nekretnine, a sada pogrešio, Šapić je odgovorio da je to popunjavala sekretarica. Onda je dodao: “Moram priznati da imam osećaj da razgovaram sa stručnjakom za popunjavanje obrazaca. BIRN je to trebalo da napiše da nepismeni Šapić ne ume da popuni obrazac”, rekao je Šapić advokatu tuženih.

Bez namere da se mešamo u uređivačku politiku BIRN i bez ikakve sumnje u istinitost njihovih istraživanja, možda je gradonačelnik oko ovog poslednjeg u pravu.