Ono što treba promeniti

Gospodin Michel Saint-Lot je direktor kancelarije UNICEF-a od novembra prošle godine. Državljanin je Haitija, ima 30 godina profesionalnog iskustva u oblasti razvojnih programa, uključujući i 19 godina rada na visokim pozicijama u javnom sektoru u rodnom Haitiju i u UNICEF-u: bio je šef Odseka za vodosnabdevanje i sanitarni program u Maliju, zatim je bio viši savetnik za vodosnabdevanje i sanitarni program u sedištu UNICEF-a u Njujorku, pa šef Kancelarije u Enugu u Nigeriji, vodio je Kancelariju UNICEF-a u oblasti Hiderabadu u Indiji, a pre nego što je došao u Beograd bio je zamenik direktora UNICEF-a u Bangladešu.

Dva su povoda za razgovor sa gospodinom Saint-Lotom: upravo završeno istraživanje Višestrukih pokazatelja žena i dece u Srbiji – MICS 5, i procena štete u školama i predškolskim ustanovama u poplavljenim područjima koju je sačinio tim eksperata predvođen gospodinom Saint-Lotom. MICS 5 je međunarodni istraživački program koji je razvio UNICEF, prikupljanje podataka o zdravlju dece, razvoju, obrazovanju, zaštiti i opštem blagostanju, kao i podataka o reproduktivnom zdravlju žena, a koji se sprovodi na svakih pet godina u više od 100 zemalja. Podaci prikupljeni ovim MICS istraživanjem čine deo priprema za konačni izveštaj generalnog sekretara UN o Milenijumskim razvojnim ciljevima u 2015.

„VREME„: Kako tumačite činjenicu da se položaj dece i žena nije mnogo promenio u odnosu na 2010. godinu kad je rađeno prethodno MICS istraživanje, i da postoji sve veći jaz između opšte populacije i osetljivih grupa stanovništva?

MICHEL SAINT–LOT: Gledajući podatke, možemo pretpostaviti da je prilično teška ekonomska kriza uticala na životni standard većine stanovništva, pa tako i žena i dece. Deca, naročito ona iz depriviranih porodica, najosetljivija su na eksterne potrese, jer su im sposobnosti da se nose sa teškom situacijom i inače već iscrpljene. To je razlog što, uprkos sličnoj situaciji za većinu, vidimo porast razlika i pogoršanje položaja najugroženijih. Takođe je važno napomenuti da su kod nekih pokazatelja, kao što su reproduktivno zdravlje i osnovno obrazovanje, pokazatelji na nacionalnom nivou veoma visoki i da je teško dostići 100 odsto. Đavo je u detaljima, i naša glavna briga bi trebalo da bude kako da smanjimo jaz između nacionalnog nivoa i ugrožene dece, jer dispariteti pokazuju da su deca iz ruralnih oblasti, iz siromašnih domaćinstava i iz romskih naselja u mnogo gorem položaju.

Možete li da prokomentarišete činjenicu da se naša deca neadekvatno hrane?

UNICEF i Svetska zdravstvena organizacija zagovaraju isključivo dojenje do šestog meseca, a nakon toga uvođenje čvrste, polučvrste i meke hrane. Dopunska hrana bi trebalo da sadrži mleko ili formulu u zavisnosti od starosti dece koja se ne doje. Potrebno je da sadrži barem četiri od sedam grupa namirnica i da obroci budu obezbeđeni dovoljan broj puta dnevno. Sve ovo se uzima u obzir kada se proračunava procenat dece koja nemaju adekvatnu ishranu. Niska zastupljenost dojenja svrstava veliki procenat dece u Srbiji u kategoriju one koja nemaju adekvatnu ishranu. Pored toga, raznovrsnost u ishrani i učestalost obroka nisu uvek optimalne, što naročito važi za siromašnu decu i decu iz romskih naselja. Dakle, očigledno je da postoje tri glavna razloga koja doprinose da situacija bude ovakva kakva jeste. Prvi razlog je nedostatak svesti među majkama da je dojenje najbolja moguća hrana koju mogu da pruže svojim bebama. Drugi je nedostatak podrške majkama za uspešno i kontinuirano dojenje od strane zdravstvenih stručnjaka. Treći razlog je to što na raznovrsnost i učestalost obroka najčešće utiče socijalno-ekonomski status.

Da li je povećanje od šest odsto dece koja u odnosu na 2010. godinu pohađaju predškolsko obrazovanje zadovoljavajuće?

Ne mislim da možemo biti zadovoljni, naročito zbog toga što je Srbija postavila sopstveni cilj da 75 odsto dece od tri do pet godina bude obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem do 2020. godine. Predškolsko obrazovanje ne bi trebalo da bude odgovornost samo lokalnih samouprava i da zavisi od njihovog razvoja i mogućnosti da ga finansiraju. Obuhvat najugroženije dece je skoro 10 puta manji u poređenju sa najbogatijim porodicama, uprkos zakonskim aktima koji prvenstvo pri upisu daju ugroženoj deci.

Šta bi bio uzrok činjenici da svojoj deci u obrazovanju pomaže 90 odsto majki, a samo 37 odsto očeva?

Još nismo uradili kvalitativno istraživanje u vezi sa ovim pitanjem. Jedan od razloga može biti to što patrijarhalne vrednosti i dalje preovlađuju u srpskom društvu. Majke tradicionalno preuzimaju vodeću ulogu u podizanju male dece, i to je veoma važno. Međutim, tradicionalne rodne uloge diktiraju ovakav obrazac čak i kada oba roditelja rade – kada majke preuzimaju dvostruku odgovornost (produktivnu i reproduktivnu). I očevi bi trebalo da aktivno učestvuju, jer je za razvoj deteta korisno da oba roditelja budu aktivno uključena, a to je takođe veoma korisno i za same očeve. U Srbiji je potrebno da se radi na promeni rodnih stereotipa – podsticanjem majki da traže podelu odgovornosti sa svojim partnerom, ali i podsticanjem očeva da se više uključe u podizanje i razvoj svoje dece.

Da li bi nemaština bila uzrok pada procenta romske dece koja imaju jednu do tri dečje knjige u kući?

Možemo pretpostaviti, sa popriličnom sigurnošću, da ovakvoj situaciji doprinosi loša materijalna situacija. Kao što sam već pomenuo, kriza najviše pogađa one najugroženije. Romskim porodicama je čak i pre krize bilo teško da ispune najosnovnije potrebe svoje dece. Za njih su knjige luksuz.

Kakav je vaš komentar na disparitete u obrazovanju između dece romske i dece ostale populacije.

Dispariteti u obrazovanju su jedan od mnogih pokazatelja njihove opšte isključenosti, deprivacije i diskriminacije. Potrebno je uložiti mnogo više napora da se omogući potpuni pristup obrazovanju za svu romsku decu. Trebalo bi prvo povećati stopu njihovog upisa, a potom investirati u pružanje podrške toj deci da bi uspešno pohađala školu i završila obrazovanje. Procenat romske dece koja su obuhvaćena srednjim obrazovanjem i dalje je veoma nizak, što ima dugoročan uticaj na njihove buduće mogućnosti za zapošljavanje i što dalje nastavlja začarani krug siromaštva.

Kako ocenjujete primenu MICS istraživanja u praksi?

Ovo je peto MICS istraživanje u Srbiji. Zahvaljujući tome što se velika pažnja obraća na kvalitet i stalno unapređivanje istraživanja, korisnici naših podataka su prihvatili MICS kao verodostojan i dragocen izvor podataka. Mnogi korisnici željno iščekuju i traže podatke iz MICS-a, što olakšava široku distribuciju podataka. Do sada su podaci iz MICS istraživanja korišćeni u razvoju, reviziji i praćenju sprovođenja brojnih vladinih politika i planova. Činjenica da MICS omogućava praćenje trendova čini ga odličnim alatom za donosioce odluka koji sa velikom pouzdanošću mogu da vide rezultate sprovedenih politika, kao i onoga što treba promeniti.

Kako je radio tim koji je procenjivao štetu u školama i predškolskim ustanovama u poplavljenim područjima? Kolika je šteta?

UNICEF-ovi eksperti iz oblasti obrazovanja i vode i sanitacije pomogli su Vladi Srbije u proceni štete i pripremi izveštaja o proceni potreba za oporavak nakon poplava koji će biti osnov donatorske konferencije u Briselu 16. jula 2014. godine. Kao ekspert u oblasti obrazovanja, tokom tri nedelje trajanja zadatka ostavio sam po strani svoje zvanje direktora UNICEF-a u Srbiji i tesno sam sarađivao sa timom Vlade pod vođstvom direktora Odeljenja za srednje obrazovanje i vaspitanje Draganom Marinčićem, i sa drugim UNICEF-ovim konsultantima i ekspertima EU. Posetili smo veliki broj predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola u uzorku od sedam opština pogođenih poplavom, kako bismo na licu mesta utvrdili obim štete koju su opštine prijavile Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Nijedan od posećenih objekata nije uništen, ali je nekoliko zaista delimično oštećeno, uključujući jednu predškolsku ustanovu u Ubu, pet u Obrenovcu i jednu u Svilajncu. Za tih sedam predškolskih ustanova, koje obuhvataju više od 2000 dece mlađe od sedam godina, biće potrebna hitna i značajna ulaganja da bi se osposobile sve potrebne usluge koje su neophodne da bi te predškolske ustanove mogle da budu potpuno funkcionalne do septembra ove godine. Važno je napomenuti da zatvaranje ovih ustanova stvara dodatni finansijski teret porodicama koje su izgubile sve, a naročito onim porodicama koje su već bile ugrožene i pre poplave. Te porodice moraju pronaći alternativni način da se pobrinu za svoju decu, po ceni koju možda neće moći da priušte, ili moraju da odvoje vreme koje bi u suprotnom moglo da bude utrošeno na aktivnosti koje stvaraju prihode.

Kako UNICEF pomaže porodicama poplavljenih područja?

UNICEF je odmah obezbedio najneophodnije potrepštine za ugrožene porodice: 2000 higijenskih paketa i 5000 ćebadi za decu i porodice koji su evakuisani iz poplavljenih područja i smešteni u privremene kolektivne centre u Srbiji. U saradnji sa partnerima, organizovali smo i obezbedili rekreativne aktivnosti i psihosocijalnu podršku u kolektivnim centrima u Beogradu. Sada nabavljamo dodatnu neophodnu pomoć, 6000 higijenskih paketa i proizvoda za čišćenje za ugrožene porodice. Nastavili smo sa rekreativnim aktivnostima i psihosocijalnom podrškom za decu koja su i dalje smeštena u kolektivnim centrima u Beogradu i Obrenovcu. Pripremili smo korisne informacije o zdravlju, ishrani i higijeni dece i dostavili ih porodicama u poplavljenim područjima. Materijali su usmereni i ka roditeljima i ka deci, i imaju za cilj podizanje svesti o zdravim praksama i zaštiti od opasnosti u periodu nakon poplave. Sada nabavljamo opremu, materijale i udžbenike za škole i obdaništa kako bismo pomogli povratak dece u školu na jesen. Pored toga, radimo i na jačanju kapaciteta regionalnog Centra za porodični smeštaj Beograd da može da odgovori na potrebe dece i roditelja u hraniteljskim porodicama koje su pogođene poplavama, ili se generalno mogu naći u vanrednoj situaciji.

S obzirom na to da se UNICEF finansira isključivo od dobrovoljnih priloga, kako to funkcioniše u Srbiji?

UNICEF širom sveta radi na prikupljanju sredstava za decu od vlada, fondacija i privatnog sektora, uključujući i pojedinačne građane i preduzeća. Mi smo jedina organizacija u okviru UN koja se u potpunosti oslanja na dobrovoljne priloge. U Srbiji se finansiramo od strane multilateralnih donatora, kao što je EU, bilateralnih donatora i od lokalno prikupljenih sredstava iz privatnog sektora. UNICEF je počeo da razvija sistem redovnih (mesečnih) donacija, i za samo nekoliko meseci došli smo do nekih 4000 donatora koji su se obavezali da daju male, ali redovne donacije. Oni shvataju da ostvarivanje prava dece nije jednokratan događaj, i mi im dajemo titulu člana „Kluba prijatelja UNICEF-a“. Ovi donatori obezbeđuju organizaciji stabilnost i redovne prihode, što nam omogućava da planiramo i razvijamo aktivnosti na duže vremenske periode, ali takođe i da osiguramo hitan odgovor u vanrednim situacijama, kao što je to sada bio slučaj sa poplavama u Srbiji.