Odluka koja se donosi hladne glave

Jedna od najaktuelnijih letnjih političkih tema u Srbiji jesu redovni parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori koji bi trebalo da budu održani u proleće naredne godine. Iako celokupna opozicija, osim one „konstruktivne“ poput LDP-a i LSV-a, veoma ozbiljno razmatra ideju bojkota, ipak se u njoj čuju i disonantni tonovi. Ukoliko bude bojkota, biće to prvi put posle 1997. godine da je opozicija procenila da su izborni uslovi u Srbiji toliko loši da je bolje ne pojaviti se na izbornim listama i pozvati glasače da ne izađu na birališta nego učestvovati u unapred režiranoj predstavi.

Politički analitičari smatraju da odluku o bojkotu treba doneti hladne glave i imati u vidu sve njegove prednosti, ali i mane. Veoma je važno i to kako će se međunarodna zajednica postaviti, odnosno da li će razumeti razloge za bojkot i izvršiti pritisak na vlast da se dramatični problemi u izbornom procesu otklone ili će i dalje biti pasivna. Analitičari smatraju da bojkot može da proizvede veći pritisak na vlast, ali i homogenizaciju opozicije, a pretpostavljaju da bi i građani koji su opoziciono nastrojeni – ovakvu odluku pozdravili. Sa druge strane, oni ukazuju i na negativne posledice bojkota, poput one da opozicioni birači neće imati svoje predstavnike na institucionalnom nivou. Postavljaju se i krupna pitanja poput onog: šta ako bojkot ne uspe iz ovog ili onog razloga, odnosno šta ako na izbore, zahvaljujući kampanji vlasti i njihovih političkih satelita, izađe značajan broj birača? Osim toga, veoma je važno i kako će se finansirati stranke opozicije ukoliko ne budu u republičkom i pokrajinskom parlamentu i lokalnim skupštinama. I na kraju, pitanje svih pitanja je šta posle bojkota: da li postoji jasan plan i koliko je on održiv?

Jedno je pak sigurno: najgore što se može desiti jeste da opozicija po ovom pitanju bude nejedinstvena, a sudeći po izjavama lidera nekih stranaka, nije nemoguće da se to i desi. Recimo, predsednik Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović se javno izjasnio protiv bojkota, uveren da on neće biti uspešan i da će vlast svakako „formirati svoju vladu“, a to će značiti „još četiri godine čemera“. „Još četiri godine puta 35.000 ljudi manje u Srbiji. Ma dajte, ljudi, o čemu pričamo. Mislim da treba izaći na izbore. Zapravo, uraditi ono zbog čega politička organizacija postoji“, rekao je Trifunović, naglasivši da jedinu šansu da se nešto promeni vidi u izborima, a da se „svim oružjima“ treba boriti za izborne uslove.

Sa druge strane, Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde, rekao je da ne očekuje da će vlast izaći u susret zahtevima opozicije i da „već sada treba reći da opozicija neće učestvovati na narednim izborima“.

KLJUČNO JEDINSTVO OPOZICIJE

Politički analitičar i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Đorđe Pavićević u razgovoru za „Vreme“ kaže da odluka o bojkotu iz više razloga predstavlja težak izbor za opoziciju, „slično kao u tamnom vilajetu“. „Koja god odluka da se donese, biće kajanja. Ključno je da se postigne saglasnost o tom pitanju, postave ciljevi i napravi plan kako delovati u narednom periodu. U ovakvim uslovima, nema preteranog smisla izlaziti na izbore, a sa druge strane, neizlaskom na izbore, uz nedovoljan odaziv na bojkot, opozicija se marginalizuje i gubi organizacioni kapacitet“, smatra Pavićević.

On ukazuje da postoji mnogo pluseva i minusa za ovu odluku, ali da bi opozicija morala da ima plan za obe opcije. Po njemu, ostalo je još malo vremena da se postigne dogovor o izbornim uslovima. „Bez blagovremenog ispunjenja ozbiljnih preduslova, čini mi se da bi izlazak na izbore bio priznanje poraza i obesmišljavanje same institucije izbora. Sa druge strane, suočavamo se sa daljim produbljivanjem podela u društvu“, kaže Pavićević.

Bivši premijer Vojvodine i predsednik Demokratske stranke, a danas profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i pasionirani tumač zbivanja na političkoj sceni, Bojan Pajtić podseća u razgovoru za „Vreme“ da se još 2015. godine zalagao za bojkot izbora. Kaže da je „očito bilo potrebno vreme“ da opoziciona javnost shvati da ova vlast pod ovakvim uslovima „nije smenjiva“. „Ona se na vlasti održava fašističko-mafijaškim metodama. Devedeset odsto medija su uzurpirali i koriste ih za uništavanje svakog ko se usudi da iznese kritički stav – nezavisno od toga da li je opozicioni političar, nezavisni novinar, glumac, pisac ili univerzitetski profesor. Birače zaposlene u javnom sektoru zastrašuju i kontrolišu kako glasaju, a uz to kupuju nekoliko stotina hiljada glasova. Zato – bojkot“, kaže Pajtić.

On smatra da će izbori koje opozicija bude bojkotovala biti nelegitimni, a vlast koja će se na osnovu njih formirati – „neodrživa“. Takođe, ukazuje da će imidž vlasti u svetu u uslovima bojkota biti „trajno narušen“, „lažna opozicija raskrinkana“, a „istinska opozicija“ dobiti inicijativu. „Ne vidim prednosti izlaska na izbore. Oni koji zagovaraju izlazak govore o vidljivosti opozicije. Koliko je ta vidljivost bila efektna u ovim uslovima, govori i činjenica da su opozicione stranke koje su ušle u parlament na izborima 2016. u zbiru imale 22 odsto glasova, a sada, opet u zbiru – ni 8 odsto. Izgubili su dve trećine glasova, a bili su ‘vidljivi’“, kaže Pajtić.

BOJKOT NIJE CILJ NEGO SREDSTVO

Član predsedništva Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović smatra, međutim, da je u ovom trenutku „kontraproduktivno“ donositi bilo kakvu konačnu odluku o bojkotu izbora. „Pošteni izborni uslovi su pretpostavka pretpolitičkog društva, a mi smo regresirali i ispod tog nivoa. Sa te strane, jasno je da nema uslova za učešće na izborima. Međutim, bojkot ne bi trebalo da bude cilj, već poslednje sredstvo koje se koristi ukoliko borba za izborne uslove ne bude uspešna“, kaže Grbović za „Vreme“.

Njemu se čini da se „na osnovu narativa u javnosti“ lako stiče utisak da deo opozicije „navija“ da se uslovi ne poboljšaju ne bi li bojkot postao neminovan i dodaje da to „nije u duhu Sporazuma sa građanima“. „Neophodno je da se otvori široka rasprava jer se pojavljuju brojna pitanja: da li će se bojkotovati izbori u mestima u kojima SNS nije na vlasti i, ako se bojkotuje, da li je to logično, koji su kriterijumi uspešnosti bojkota, ko će oceniti legitimitet vlasti koji se osporava bojkotom, da li postoji podrška međunarodne zajednice, da li postoji podrška za bojkot van granica Tvitera, itd. Ovo su otvorena pitanja na koja niko ne nudi odgovor, i to je problem. Možemo mi da se pravimo da ga ne vidimo, ali to neće učiniti da on nestane“, kaže Grbović.

Potpredsednica Demokratske stranke Dragana Rakić slaže se sa ocenom da bojkot „nije cilj sam po sebi“, ali ističe da je stav DS-a jasan: izbori će biti bojkotovani ukoliko ne budu slobodni i pošteni. Ona u razgovoru za „Vreme“ ističe da je „pretnja bojkotom“ sredstvo da se izvrši pritisak na aktuelni režim. „Opozicija želi izbore koji su slobodni i pošteni, a vlast je ta koja ih se plaši, jer zna da će na takvim izborima izgubiti. Od 2012. godine u Srbiji nema slobodnih i poštenih izbora, jer je izborni proces pod potpunom kontrolom Aleksandra Vučića. Mi više nemamo prave izbore, mi imamo samo fingiran proces izbora u kojem izborni rezultat ne odražava izbornu volju građana“, kaže Dragana Rakić.

Ona ističe da je DS „veoma svestan svih izazova“ koje donosi kampanja bojkota izbora, ali da su spremni da kao stranka „podnesu žrtve danas, da bi nam svima sutra bilo bolje“. „Ovo neće biti prvi put u dugoj istoriji Demokratske stranke da smo svoje stranačke interese stavili po strani, zarad ideje opšteg dobra i viših ciljeva. Ako nemamo pravnu i valjanu državu, onda ništa drugo nije važno. I zato ne mislim da ćemo bojkotom izbora bilo šta izgubiti, naprotiv, dobićemo jasniju sliku ko je danas u politici zbog društvenog interesa, a ko je tu zbog lične koristi“, kaže Rakić.

ZAHTEVNA OPERACIJA

Svi sagovornici „Vremena“ se, međutim, slažu sa tim da bojkot, ukoliko do njega dođe, mora biti veoma aktivan i organizovan, i da je u pitanju veoma „zahtevna operacija“. „To bi moralo da bude najšira moguća kampanja protiv izlaska na izbore uz neke oblike neformalne kontrole. Ovo se može ostvariti samo mobilizacijom velikog broja ljudi i organizacija i osmišljenim planom antikampanje. Dodatni problem jeste istovremeno održavanje lokalnih izbora i mogući ustavni referendum. Zbog toga će mogući bojkot biti organizaciono zahtevna operacija“, smatra Đorđe Pavićević.

Pavle Grbović iz PSG-a kaže da bi bojkot morao da bude „potpun i radikalan i da preraste u opštu građansku pobunu“, odnosno da to podrazumeva učešće mnogo šireg kruga organizacija nego što su same političke organizacije. „Ta pobuna bi morala da bude praćena talasom građanske neposlušnosti, ali ne samo time što bi neko pozvao građane da ne plaćaju račune, već bi najveću žrtvu morali da ponesu protagonisti pobune, što bi značilo da profesori otkažu predavanja, da glumci i režiseri ne učestvuju u projektima koji su na bilo koji način vezani sa vladinim medijima, da politički lideri budu u prvim redovima i na prvoj liniji odbrane, a ne da policija tuče i hapsi decu… I morali bismo da imamo odgovor na najskuplje pitanje: Šta nakon izbornog dana?“, kaže Grbović.

Za Draganu Rakić iz DS-a bojkot podrazumeva „aktivan društveni i politički čin“ svih onih koji „ne pristaju da daju legitimitet ovoj vlasti“. „On će biti tim uspešniji ukoliko bude sveobuhvatniji, ukoliko se bojkotu priključi svaki pojedinac, svaka grupa građana, svaka organizacija civilnog društva, politički pokret, sindikat, svaka politička partija koja ne želi da daje legitimitet vladavini Aleksandra Vučića. Vučić danas ima silu i sve resurse da vlada poput pravog autokrate, ali mu ne treba dozvoliti da umišlja da ima legitimitet i stvarnu podršku naroda. Uostalom, čitajući njegov tekst ‘Elita i plebs’ videli smo da ga jako boli što nema podršku najnaprednijeg dela našeg društva i on je toga duboko svestan kad ostane sam i kad prestane njegovo glumatanje pred kamerama“, kaže Rakić.

I Bojan Pajtić ukazuje da bojkot, ukoliko ga bude bilo, mora da bude aktivan i da treba da podrazumeva proteste, građansku neposlušnost, otpor na svakom mestu… „Bojkot, na prvi pogled paradoksalno, omogućava opoziciji da pređe u aktivnu poziciju. Akcije, izlazak na teren, građanska neposlušnost, izlazak na ulicu kad god nakaradna vlast da povod – a daje povode svaki dan. Otpor na svakom mestu. I to, naravno, ne samo otpor stranaka, nego i civilnih inicijativa“, kaže Pajtić.

foto: marija janković

KO JE „PRAVA“ OPOZICIJA

Dragana Rakić smatra da će se na ovim izborima tačno videti ko je „prava opozicija“, odnosno da će se prepoznati po istom, nedvosmislenom stavu o bojkotu izbora, dok će „lažna opozicija“ naći „1001 izgovor“ da učestvuje u izbornom procesu. „Nastupajući izbori biće test i za opoziciju i za vlast. Videćemo da li je vlast spremna da prihvati sve preporuke stručnog tima koje su u ime učesnika protesta ‘1 od 5 miliona’ napisali vodeći stručnjaci, nestranačke ličnosti iz oblasti slobode medija i regularnosti izbora, a na osnovu zahteva iznetih na građanskim protestima. Ukoliko se od strane vlasti ne prihvate ove preporuke, prava opozicija na unapred pokradene izbore neće izaći“, ističe ona.

Sa druge strane, Pavla Grbovića iz PSG-a zabrinjava činjenica da se u opoziciji teško podnosi različitost, i da ne treba gledati „fatalistički“ ukoliko se desi da jedan deo opozicije izađe na izbore, a drugi ga bojkotuje. „To će biti dokaz da ni politička situacija, a ni politički subjekti nisu sazreli u meri potrebnoj za promenu. Generalni rezultat će biti nova ubedljiva pobeda vladajuće većine, a u opoziciji bi verovatno došlo do otpadanja onih koji su doneli pogrešnu odluku. Veći je problem to što se na različite poglede na određenu temu gleda sa takvom isključivošću i ostrašćenošću da se dovodi u pitanje demokratski kapacitet opozicije za istinsku promenu. Ako ne možemo da podnesemo različitost, onda treba da bojkotujemo politiku i ostavimo je nekim normalnijim ljudima“, kaže Grbović.

Đorđe Pavićević smatra da verovatno neće biti konsenzusa u opoziciji o bojkotu izbora, mada, po njemu, mnogo toga zavisi od onoga što će se dešavati u narednom periodu. „Biće onih koji će u mogućem bojkotu jednog dela opozicije videti svoju političku šansu. Ishod toga može biti različit u zavisnosti od uspeha kampanje i rezultata izbora“, kaže on.

Pajtić, međutim, smatra da će oni koji budu bojkotovali izbore imati političku budućnost, dok će drugi biti prepoznati kao „peta kolona“. „Ako ne bude zajedničkog stava istinske opozicije, oni koji budu bojkotovali izbore, imaju političku budućnost, a oni koji izađu na izbore biće percipirani kao neka vrsta ‘pete kolone’ koja razbija opoziciju. Neće preći cenzus, obrukaće se davanjem legitimiteta lopovskim izborima i neće imati više nikakvog kredibiliteta za bavljenje politikom“, kaže Pajtić.