Odgovori čitalaca »Vremena«

Slobodan Milić: Uzaludno predskazivanje tragedije

Posle smrti Josipa Broza, u tadašnjem kolektivnom rukovodstvu (političkom i državnom) nije bilo ličnosti od autoriteta. Svi su se oni tamo našli sistemom negativne selekcije republičko-pokrajinskih ključeva. Videvši to, srpski akademici, kao i drugi intelektualci po zanimanju večiti disidenti uvideli su svoju šansu i polako stupaju na scenu.

Probni balon je bio navodno ukradeni i u „Novostima“ objavljeni čuveni Memorandum kobajagi u radnoj verziji. Naravno, sve se to čini u saradnji sa Službom državne bezbednosti Srbije (republičko-pokrajinski organi su nakon Ustava iz 1974. godine znatno ojačali), kao i drugim važnim državnim organima i institucijama u Srbiji.

Pojavljuje se „autoritet“ u liku Slobodana Miloševića, proverenog aparatčika koga je Stambolić (što će mu kasnije doći glave) vukao za sobom… Tajne službe čine pripremu terena, prvo u političkim strukturama, pa tako Ljubičić i Gračanin postadoše veliki Srbi… Desila se Osma sednica CK SKS-a. Slobin „program“ je dobio većinu u odnosu na Stambolićev i Pavlovićev.

Tada mediji stupaju na scenu. Sećam se dobro, u udarnom terminu RTS-a 2, za ona vremena neuobičajeno, Predrag Cune Gojković otpeva pesme: „Oj vojvodo Sinđeliću“ i „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“. Grudva je bačena, lavina je krenula, narod se primio (a kako i ne bi – Srbija je bila ugrožena). Zatim sledi RTB sa sva svoja tri programa, „Politika“, „Ekspres politika“, „Novosti“, „Duga“… Sećam se dobro, Ljiljana Bulatović je bila „zadužena“ za Muslimane iz Sandžaka u „Dugi“, Brana Crnčević je imao svoju kolumnu, odjekivala su reagovanja u „Politici“, Dnevnikovi dodaci, mitinzi…

Sećam se dobro, na jednom transparentu, negde u na istoku Srbije, Romi su napisali: „Napred, braćo Srbi, Romi su uz vas! Kakva manipulacija – mada su Romi uvek bili uz nas, ali mi Srbi nismo bili uvek uz njih. Pada Crna Gora, Vojvodina, Kosovo… ali dok Hrvatska „šuti“, Slovenci kreću u odlučnu (re)akciju, nakon toga im se pridružuju Hrvati sa Tuđmanom na čelu, Bosna i Hercegovina kao i Makedonija se drže po strani, predlaže se novi Ustav (SRJ), asimetrična federacija, unija nezavisnih država. Sloba (šatro) pristaje, ali da on bude gazda, Alija ga „otkačinje“.

JNA je otvoreno stala na stranu Slobodana Miloševića, Službe su uspele da organizuju ugrožene Srbe u Hrvatskoj i Bosni, ranije na Kosovu, stvaraju se Srpske autonomne oblasti, vrši se naoružavanje Srba, Hrvati im ne ostaju dužni – granica sa Mađarskom je dosta porozna…

Međunarodna zajednica je, valjda se sećate, činila sve da ne dođe do raspada SFRJ, pa kada su se uverili da je to uzelo maha onda, makar, da taj raspad ne bude krvav, hrabri pojedinci predskazuju tragediju (Bogdanović, Pekić, Mihiz i drugi), rat počinje, pada projugoslovenska vlada Ante Markovića….

Dalje je sve poznato.

Saša Mitrović: Režim koji je ispoljio najlošije kvalitete naroda

Na kolaps SFRJ uticao je „posttitovski vakuum autoriteta“. Naime, najjači garant opstanka SFRJ bio je Tito. Zvanična propaganda, oblikovana na „koordinacijama“ urednika vodećih medija u to vreme i partijskih funkcionera zaduženih za medije, nije to ni pokušavala da sakrije. Tito je bio sinonim moderne Jugoslavije (SFRJ) i garant opstanka iste i njegovim odlaskom otvorilo se pitanje njene budućnosti. Ovoga su bili svesni kako Partija tako i velika većina građana koja nije pripadala članstvu Partije. Ostali navedeni faktori su doprineli kolapsu SFRJ, ali ključni faktor je bio nedostatak vođe tj. autoriteta za kojim su podjednako žudeli svi balkanski narodi (možda sa delimičnim izuzetkom Slovenaca). Kao ilustracije, setimo se epizode sa Antom Markovićem i probušenim nadama kod velikog dela građanstva u opstanak SFRJ (pojava novog, modernog vođe).

Psihološki profili: Ili, ukoliko proanaliziramo psihološke profile izabranih predsednika kod ključnih naroda umešanih u krvavi raspad SFRJ (Milošević, Tuđman, Izetbegović), frapantna je, donekle uspela, težnja ka imitiranju bivšeg velikog vođe u različitim aspektima (imidž, način vladanja i ophođenja itd.).

Na ratni raspad SFRJ, međutim, uticala je mešavina faktora od kojih je najznačajniji nizak civilizacijski nivo balkanskih naroda. Ako se SFRJ posmatra geografski sa zapada ka istoku, rekao bih da je, nažalost, ovo najizraženije kod naroda koji su jako dugo vremena proveli pod turskom vladavinom, dakle Srba i Makedonaca. Ukoliko pretpostavimo da je, u vreme raspada SFRJ, svaki narod imao legitimno izabrane predstavnike, možemo zaključiti da je karakter režima uspostavljenog u Srbiji odgovarao civilizacijskom nivou srpskog naroda tj. da je on (režim) ispoljio najlošije kvalitete, odnosno nacionalne crte Srba – primitivizam, netoleranciju, ksenofobiju, neumerenu agresiju, prostakluk itd. Prema tome, iz ponuđenih faktora sklon sam da izaberem „karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih“ kao krivca za ratni raspad SFRJ…

Legitimisanje: Slobodan Milošević je zapravo došao na vlast tokom „Događanja naroda“. Sve do tada bile su unutarpartijske borbe koje nisu bile nekarakteristične ni za neke prethodne periode u istoriji Partije. Ove borbe, međutim, morale su biti legitimisane od strane naroda, pošto su se pravila igre ubrzano menjala sa kolapsom istočnog bloka. Naime, nije više bilo dovoljno biti izabranim funkcionerom od strane Partije, već je legitimitet novom vođi morala da pruži i ubedljiva masa, jer je nastupio još jedan kritičan trenutak u istoriji. Poslednji takav trenutak bio je kraj Drugog svetskog rata i prethodni vođa izrastao je iz tog, za nas još i građanskog rata u rasparčanoj Kraljevini Jugoslaviji. Zato je i ovaj novi morao da izraste iz „borbe“ tj. uličnih okupljanja (to su one spominjane „bitke u kojima se nalazimo“, sa Gazimestana, pre onih pravih, oružanih, koje „nisu isključene“. Bez ovog završnog čina legitimisanja, vođa ne bi bio spreman da vuče sve vratolomne poteze koji će uslediti.

Rukovodstva u drugim republikama su bila ohrabrena pojavom Slobodana Miloševića, jer im je on omogućio da se usude da realizuju svoje ništa manje opasne, nacionalističke i druge ciljeve.

Vojska je bila dezorijentisana i, kao „najjugoslovenskija“ institucija, bila je najveća žrtva raspada SFRJ u smislu materijalnih i ljudskih resursa. Stara garda (Partije) nije imala jedinstven stav i nije mogla da preusmeri tok događaja. Intelektualna elita je u većini blagonaklono gledala na dolazak na vlast S. M. Manjina je bila omalovažavana i marginalizovana.

Podrška Slobodanu Miloševiću bila je onoliko duboka kolika je bila duboka podrška idejama koje je on predstavljao u glavama ljudi. U početku ogromna, ta podrška se krunila sa svakim novim mirovnim zaokretom S. M. Ipak, jedno je verbalna podrška idejama a drugo je lična materijalna podrška u vidu novca, ili odziva na regrutaciju. Retki su trenuci u istoriji bilo koje zemlje gde je neko uspeo da mobiliše ljude na ovaj način i ne vidim zašto bi neuspeh S. M. u ovom aspektu svedočio o nedostatku podrške njegovoj politici. S druge strane, mislim da je odziv za zajam za preporod Srbije bio veoma veliki (radi se o stotinama miliona dolara) i ja ga ne bih potcenjivao, iako je doneo deseti deo očekivanih sredstava. Koliko bi ljudi u Srbiji danas učinilo isto to?

Vladimir Oka: Nevešto baratanje balkanskim mentalitetom

Kičma ideologije S. M. Bez ikakve sumnje pragmatični populizam. Sve ostalo je bila dekoracija da se zaseni i zavede prostota. Vlast.

Pominjanje švedskog standarda 1990: Morala se po svaku cenu skrenuti pažnja sa krvi i muke. Da se narodu dozvolilo da krv i muku vide onakvima kakvi su zaista bili (ne samo u Srbiji), stvari bi se, možda, odvijale bar malo drugačije. Bolje drugačije.

Od „Balkanskog Kasapina“ do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti: Prvo, kakva god da je stvarno bila uloga „stranog faktora“, sasvim je sigurno da nije bila onakva kakvom je predstavljana bilo od vlasti, bilo od opozicije. Mislim da je ovde mesto onoj izreci da ako nešto može da se pripiše gluposti/nekompetentnosti, nema potrebe pripisivati ga malicioznosti. Posle skoro decenije života u Velikoj Britaniji, mogu posvedočiti da i u „narodu“ i u politici postoji mnogo više naivnosti i neveštog baratanja s „balkanskim mentalitetom“ nego ikakve želje da se iko favorizuje. Da ne govorim o značaju dobre reklame, a zna se čija propaganda je bila bolja u poslednjih 20 godina. Kao što Zapad nije baš najbolje razumeo naš problem, tako i srpska vlast nije baš najbolje razumela koja vrsta propagande ka spolja „radi“. Za razliku od, na primer, Hrvatske i Slovenije. Nažalost, izgleda da je sve ovo i dalje slučaj.

Odnos prema Srbima u drugim republikama: Jedva sam čekao da upotrebim ovaj izraz: „moneta za potkusurivanje“. Bez dileme. Šta drugo, kada ih je naizmence branio i ostavljao na cedilu, a sve u zavisnosti od sopstvenih potreba? Ljudi s one strane zakona angažovani u ratu: U svakom ratu se koriste plaćenici. Ništa komplikovanije od toga. To što su ovi „naši“ u isto vreme bili proglašavani za nacionalne heroje i slično samo je dekor, u najboljem slučaju, ili smišljena aktivnost radi maksimiziranja rezultata (i profita). I naravno, ilustracija beskrupuloznosti vlasti. Svih.

Velika pljačka naroda: Pojavila se zgodna prilika, vlastima je trebalo „sivog“ profita za „sive“ ratove. Beskrupulozna vlast ne mari za beskrupulozne „bizmismene“, a još manje mari za to da li narod pati ili ne. Da li je prestalo 2000? Verovatno, kao državna politika. Problem je iskoreniti nastale navike. Kako reče Džoni Štulić: „navika ne blijedi lako, teško se i stvara…“. Problem je samo što se ovakve loše navike previše lako stiču, a previše teško gube.

Zašto su ignorisane ženevske i druge konvencije o pravilima ratovanja: „Nagomilana sklonost ka nasilju u pojedincima, u narodu i u vojsci“ sigurno je postojala, ali je mogla da ispliva samo kao rezultat ostalih navedenih faktora. Uz to, kojim pojedincima? U kolikom broju? U društvu uvek ima „pojedinaca sklonih nasilju“. Pitanje je samo procenta.

KRAJ.