Pre 14 meseci Dragan Đilas je Borisa Tadića ispratio s mesta predsednika stranke ovim rečima: „Državnički rad ga je učinio najvećim liderom sigurno u ovom delu Evrope u poslednjih nekoliko decenija.“ To je bilo na onoj stranačkoj priredbi u Sava centru, na XV Skupštini DS-a, kada je samo Gojko Tešić uzalud pokušao da uzbuni duhove govorom o „trulom kompromisu“ Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, dok je Dragoljub Mićunović tradicionalno dirnut DS-ovom demokratičnošću veselo komentarisao što su se posle inauguracije novog predsednika stranke svi lepo „pozdravili i poljubili“. A Tadić je, prošle subote na sednici Glavnog odbora DS-a u Novom Sadu, 18. januara, nešto pre glasanja na kojem je opet izgubio od Đilasa (274 – za Đilasov izveštaj o radu, a 127 – protiv), i to dan pošto su raspisani gradski izbori, poručio Đilasu ovako: „Ne umeš, Dragane, da vodiš stranku, rezultat se meri, politika je brutalna stvar. Dragane Đilase, ti nemaš politiku, što znači da ni stranka nema politiku. Moj predlog je da se povučeš, jer bi to bilo korisno i fer. Kažem ti da to učiniš na vreme da ne propadneš na izborima.“ Posle glasanja, Dragoljub Mićunović je opet rekao nešto prigodno o demokratiji.
Nakon sad već na neki način istorijske sednice Glavnog odbora DS-a prošle subote, ima bar nekoliko nerazjašnjenih pitanja. Prvo, da li su se pučisti koje predvodi Tadić dogovorili koji je to rezultat koji bi Đilas trebalo da postigne na predstojećim gradskim, odnosno republičkim izborima, ako ih bude, e da ga ne smenjuju? Da li je u subotu pobedio Đilasov plan odbijanja svake saradnje sa Aleksandrom Vučićem, ili je reč o „oročenoj pobedi“, inicijativi o jedinstvu stranke do izbora 16. marta? Izgleda da reciklirana ideja o „velikoj koaliciji“ sa SNS-om koju su favorizovali Tadić&friends u žestokoj kampanji uoči sednice Glavnog odbora, zasad nije prošla. Treće, koji su to sve laboratorijski uslovi potrebni Tadiću da okuša svoju sreću još jednom u okršaju sa Đilasom; da li mu je sem podrške Aleksandra Vučića i svih medija bliskih SNS-u, kampanje protiv Đilasa u stranci usred kampanje za gradske izbore i lobiranja za neposredne izbore u stranci nasuprot dosadašnjoj praksi delegatskog izbornog principa, potrebno još nešto?
STRAH OD DELEGATA: Boris Tadić je posle još jednog poraza na Glavnom odboru DS-a (prethodno je izgubio na sednici 8. septembra 2012) rekao da se ne kaje što je bez izbora prepustio Đilasu stranku novembra 2012. Naprotiv, priznaje: „Kompromis je bio maksimalno što smo mogli da postignemo, ali bez takvog kompromisa danas ne bismo ni imali šansu da pokušamo da promenimo stvari.“ („Večernje novosti“, 21. januar) Tadić dobro pamti da se 8. septembra 2012, na sednici GO DS-a, glasalo između Đilasovog predloga o delegatskom izboru predsednika DS-a i Tadićevog predloga o neposrednim izborima na kojim treba da učestvuju svi članovi DS-a a ne samo „nomenklatura“. To je bilo „probno odmeravanje glasova“ za Đilasa, odnosno Tadića, kao uostalom i ovo glasanje o Đilasovom izveštaju sa poslednje sednice GO DS-a.
Za Đilasa je tada glasalo 208, a za Tadića 144 člana GO. Kada je Tadić shvatio da na delegatskim izborima ne može da prođe, jer raspoloženje u Glavnom odboru odražava prilike u izbornoj skupštini koja je sačinjena od oko 4000 delegata, odlučio je da ne trči trku za šefa stranke i ponudio da se povuče uz određene uslove koje su Đilas i Pajtić tada prihvatili. Jedan Đilasov demokrata tvrdi da se Đilas vrlo brzo pokajao zbog tada napravljenog kompromisa s Tadićem koji je značio samo formalno primopredaju stranke, bez stranačkih izbora: „Posle sednice 8. septembra, Đilas je trebalo da izađe ‘na crtu’ Tadiću, dve izborne liste i izvol’te. I da jednom za svagda završi tu priču. Još tada je mogao da Tadića pošalje u pravu političku penziju, umesto što je pristao na nagodbu.“
Ovaj demokrata ne vidi šta bi bila alternativa odluci da nema saradnje s Vučićem, „jer sve drugo pod velom ‘modernizacije Srbije koju Vučić bez demokrata ne može da sprovede’ jeste samoubistvo DS-a, a Tadić upravo ubija DS za račun Aleksandra Vučića, svesno ili ne, nije važno“. „Mada smo na poslednjem GO ponovo pokazali Tadiću da je bivši čovek u DS-u rezultatom 274 prema 127, Đilas sad mora da se tuče na dva fronta. I u stranci i na izborima. A medijskom antikampanjom koja ne odražava realno stanje u stranci, Tadić je proizveo efekat kako je Đilasu glavni politički protivnik baš on, a ne režim Aleksandra Vučića.“
O Tadićevoj izjavi da se „dve trećine članstva kroz inicijativu opštinskih odbora izjasnilo za promene, a dve trećine funkcionera, članova GO, kroz inicijativu o takozvanom jedinstvu, izjasnilo protiv tih promena“, te da je zato neophodno dozvoliti celom članstvu da se izjasni o novom rukovodstvu posle izbora, a ne samo delegatima, Đilasov demokrata kaže da je potpuna neistina. „Pedeset odbora od 180, od kojih su samo tri gradska, nisu dve trećine članstva. Čovek direktno radi na uništenju DS-a u dogovoru sa Vučićem“, kaže on.
Ono što zapravo muči Tadića jeste što je on posle odluke GO DS-a 8. septembra 2012. o delegatskom izboru predsednika morao da se povuče iz trke zato što je sve govorilo da su oni koje je predlagao za partijske funkcije (imao je ogromna statutarna ovlašćenja dok je bio predsednik stranke) odlučili da glasaju za Dragana Đilasa. I danas, kao i tada, zalažući se za neposredne izbore, računa na svoju popularnost u običnom članstvu. Valja ovde spomenuti i da Tadić, uprkos internom dogovoru s pobunjenicima koje predvodi da će zaćutati do 16. marta kako ne bi bili optuženi da su oni krivi za loš rezultat na gradskim izborima, planira da maksimalno iskoristi naklonost medija bliskih SNS-u. Samo na dan zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak 21. januar) imao je dva intervjua u beogradskoj štampi („Novosti“ i „Informer“).
BELI LISTIĆI, ŠTA SAD: Jedan od pobunjenika u DS-u, „tadićevac“, uveren je da bi stranka bolje prošla na izborima sa Tadićem: „Pogledajte u bilo kom istraživanju Tadićevu popularnost i uporedite je sa Đilasovom. To je od osobite važnosti za svaki izborni proces, ličnost koja treba da mobiliše i stranku i simpatizere, lider koga su ljudi spremni da slede. Đilas nije prepoznat kao lider ni u stranci ni među biračima, i zato imamo problem.“ Prema istraživanju javnog mnjenja NSPM-a koje je objavljeno u prošlom broju „Vremena“, građani su ocenjivali političare ocenama od 1 do 5. Prosečna ocena Borisa Tadića je 2,51, a Dragana Đilasa 2,01. Osvrće se, međutim, ovaj pobunjenik i iskusni demokrata i na činjenicu da su građani na izborima 2012. u Beogradu i te kako prepoznali baš Dragana Đilasa. To što je napravio bolji rezultat i od stranke i od Borisa Tadića, što Tadić ni danas ne može da mu oprosti i dalje ga optužujući da je kriv što je u Beogradu izgubio od Tomislava Nikolića, „tadićevac“ komentariše ovako: „Bilo nekad. Ovde popularnost kratko traje. Posebno kad nemate svoje medije, svoju vladu koja podržava svaki vaš potez u gradu, iako Đilas to danas ne priznaje, i treće i najvažnije – novac. Da ne govorim o tome da je tada vodio kampanju kao gradonačelnik. Danas su vremena drugačija.“
E sad, pitanje svih pitanja je koji to procenat glasova treba da osvoji Dragan Đilas pa da Tadić&dobrovoljci budu zadovoljni toliko da ne požele da ga „ruše“? Tadić je prvi izrekao procenat – 35 odsto, rekavši da je toliko Pajtić tražio Đilasu za podršku. U Đilasovom taboru kažu da je to neistina i da se treba podsetiti da je DS na republičkim izborima osvojio u Beogradu 24 odsto: „DS je tada imao svoje medije, vlast na republičkom nivou, novac, ali nije bilo više od toga…“ Jedan od Tadićevih poslanika kaže da bi to trebalo da bude neka granica, 20 odsto i više, to bi bio uspeh: „I Đilas bi u tom slučaju trebalo da ostane na čelu DS-a. Sve ispod jeste poraz. Ali ne treba zaboraviti da sva istraživanja pokazuju da DS nema više od 12 do 15 odsto podrške građana.“ Tadić&friends se još nisu dogovorili oko procenta u slučaju kojeg ne bi proganjali Đilasa.
Čini se, međutim, da je enigma može li Đilas da izvede ljude na birališta. Jer, nema sumnje, Vučić će svoje sigurno izvesti. Drugo je, da li bi Đilas mogao da se potvrdi kao autoritet u glasačkom telu demokrata ako ne može unutar stranke? Đilas ne bi imao problem s ovim izborima ukoliko bi „izvukao“ na birališta dosadašnje apstinente, klasične glasače DS-a. Oni bi mogli da kazne Tadićevu politiku „što gore, to bolje“, izađu na izbore i glasaju za onoga ko promoviše alternativu, a ne politiku sasluženja Vučiću.
Tu su i beli listići. Oni koji želeli Tadića da pošalju u političku penziju, sada bi, belim listićima, mogli da ga reaktiviraju u DS-u. Zato bi Đilas trebalo da učini sve da oni koji su se 2012. zapravo odrekli svog biračkog prava i hteli tako da demonstriraju da Borisa Tadića ne žele, ali i da nemaju alternativu – ovoga puta ne idu naruku ni Vučiću ni Tadiću, nego baš njemu. Međutim razočarani glasači demokrata su velika tajna i postoji mogućnost da i dalje ostanu nezainteresovani kalkulacijama kome su pomogli, a kome odmogli, i za čiji račun su crtali ili će tek crtati čiča-Gliše. U tom smislu, sigurno je da će ovi izbori biti zanimljiviji od drugih jer će građani odlučiti ne samo o izboru novog gradonačelnika Beograda nego i o tome hoće li biti promena na čelu DS-a.
RAKIĆEVO NAČERTANIJE: Da li je na GO DS-a pobedila Đilasova odluka o odbijanju svake saradnje sa Aleksandrom Vučićem, ili je pobedila inicijativa o jedinstvu stranke do izbora 16. marta? Jer, reciklirana ideja o „velikoj koaliciji“ sa SNS-om koju su favorizovali Tadić&friends u žestokoj kampanji uoči sednice Glavnog odbora, očigledno, nije prošla. Najviše odjeka imao je tekst Miodraga Mikija Rakića u „Politici“. To je svojevrsni politički manifest kojim je pokušao da objasni svu neminovnost saradnje DS-a i SNS-a. Čak i da nije bio objavljen u predvečerje GO-a, takav tekst bi zaslužio ozbiljnu unutarstranačku polemiku. Ovako, naravno, deluje da je tajming za Rakićevo Načertanije biran po Vučićevoj agendi. Na Glavnom odboru, Rakić je komentarisao svoj tekst u „Politici“, rekavši da nikad nije nudio Vučiću DS, nego je tražio pragmatično rešenje.
Pitanje je i ko je, zapravo, koga pobedio na Glavnom odboru? Da li je u pitanju supremacija jednog stranačkog lidera nad drugim ili su se prisutni određivali prema dve dijametralno različite politike? One koja zastupa ulazak u koaliciju s naprednjacima i one druge koja DS definiše kao opozicionu stranku kojoj na prvom mestu mora biti suprotstavljanje, a ne priklanjanje Vučićevoj politici. Đilasovi saradnici su u sednici GO-a prepoznali i dve pozitivne stvari za svog kandidata.
Ukoliko Đilas bude pobeđen 16. marta, njegovo će posrnuće biti pod senkom činjenice da je izgubio ne samo od SNS-a nego da je za protivnika imao i deo sopstvene stranke. Koliko god se pučisti pravdali da je to redovno stanje u DS-u, da je i Zoran Đinđić porazio Dragoljuba Mićunovića, a Tadić Živkovića pred izbore, i da tu nije ništa novo niti neobično, to jednostavno nije tačno. Jer nikada se nije desilo da se oni koji su u unutarstranačkoj borbi poraženi vrate posle samo 14 meseci na veliku partijsku scenu i diktiraju uslove kao što to Tadić čini. Po tome će ovaj GO DS-a ostati jedinstven.
Ako Tadić u nekom trenutku eventualno uspe da Đilasu vidi leđa, njegova bi pobeda bila pod hipotekom intenzivnog osećaja da je sve vreme bio samo kamen u Vučićevoj ruci. Bio bi to opasan presedan za DS. Ali i za ukupnu opozicionu scenu u Srbiji. Jer čemu onda opozicija i potreba za smenom vlasti, ukoliko je smisao stranačkog postojanja vlast sa Vučićem? „Zašto bi, onda, neko izašao na izbore i glasao za nas?“, pita jedan beogradski đilasovac.
Drugi važan moment jeste činjenica da je Đilas na GO DS-a u svom govoru praktično definisao neke od magistralnih pravaca političke kampanje kakvu namerava da vodi. „Izgleda da je Đilas shvatio da ovu kampanju ne može da vodi oslanjanjem na lokalne teme, projekte koje je kao gradonačelnik realizovao. I da je polako počeo da zaboravlja na obdaništa, 13. penziju i vantelesnu oplodnju. To je već ispričana priča“, uveren je član GO DS-a koji je na nedavnom glasanju bio uzdržan.
Ali gafovi poput ovog sa računima za struju, penzija od 200 evra, novom zakonu o radu – nisu. „Ukoliko uspe da ubedi birače da je istinska alternativa avanturizmu i brljivosti Vučićevih ministara i savetnika, on ima šansu da za kratko vreme postigne rezultat bolji nego što danas bilo ko može da predvidi. A ubediće ih da je alternativa, ukoliko progovori glasom socijaldemokrate i čoveka ozbiljno zabrinutog zbog najava brojnih eksperimenata koje aktuelna vlada najavljuje, što sa zaposlenima što sa penzionerima“, kaže ovaj oprezni demokrata. Đilas je rekao „ne“ novom zakonu o radu i otpuštanjima, čime je na Glavnom odboru nagovestio u kom pravcu će njegova kampanja ići. Vučić je sporni nacrt zakona o radu prolongirao, ne samo zbog Đilasa koji bi mogao kroz celu kampanju da razvlači novi zakon, nego što mu radnička buna sad ne treba pa je rešio da sve odloži malo, posle izbora. Već su se čuli sindikalci koji kažu da je novi zakon o radu povratak u robovlasničko društvo…
Onaj beogradski đilasovac je uveren da je strah od gubitka identiteta pobedio na Glavnom odboru. Jer, „eksperiment sa SPS-om u zagrljaju jeste možda obezbedio stabilnost Tadić-Dačićeve vlade, ali opšti je utisak da se tim brakom iz računa okoristio SPS, a DS imao samo glavobolju“, kaže on.
Zato se i sada brojne demokrate plaše dogovora sa Vučićem i toga da bi osećaj političkog promiskuiteta bio ubedljiviji od bilo kakve kratkoročne političke dobiti.
