Od Une do Drine

„Kojim dobrom, domaćine?“, pitao je na ulazu u Srbiju sa Pavlovića ćuprije tih avgustovskih dana 1995. godine reporter RTS izmučenog prognanika za volanom traktora, koji je prošao 500-600 kilometara u tom poljoprivrednom sredstvu, sa porodicom i komšijama, danima putujući da se dokopa Srbije.

foto: predrag mitić

A u traktorskoj prikolici, po vrelom avgustovskom suncu, danima, pripadnici nekoliko generacija Krajišnika, koji sede između raznih stvari koje je „domaćin“ nasumice utrpao u prvoj noći „Oluje“. „Neko zamrzivač, neko pokrivač“, napisao je u svojoj poemi o „Oluji“ krajiški pesnik Mićo Jelić Grnović. Zašto su neke nepotrebne stvari poneli, a neke potrebne nisu, niko to ni više od dve i po decenije kasnije ne može da objasni. Jednostavno, svaka logika je u tom ludilu i osećanju opšte nemoći izostala, grabilo se ono što je došlo pod ruku. Jer, kako drugačije objasniti da je neko u prikolicu traktora utrpao ormar ili vitrinu, a nije, na primer, nešto od hrane.

Kao ilustracija – razgovor dvojice mojih prijatelja par godina kasnije. Jedan kaže kako je u toj noći odlaska imao u ruci važeći pasoš tadašnje SRJ (imao i ja, kao novinari dobili u SUP u Ljermontovoj „preko veze“, ali legalno), ali ga je zaboravio. Drinu prešao u „japankama“. „Nije to ništa“, kaže drugi, „meni niko ne veruje da sam u Srbiju ponio samo krletku“. Na začuđeno pitanje: „Kakvu krletku?“, odgovara: „Šta kakvu, pa znaš šta je to, kavez za ptice“. „A koju si pticu imao u njoj, kanarinca, papagaja?“ „Nikakvu, nijednu. Praznu. Komšinica mi dala ključeve od njezinog auta da vozim djecu, svoju, njenu, još neku. Ja uzeo krletku, kao da mi od nje život zavisi, strpao djecu, vozim tuđe auto i na retrovizoru vidim kako moje ostaje parkirano ispred zgrade.“ „Pa što si poneo krletku, i još praznu, zar ti nije palo na pamet da poneseš nešto korisnije i vrednije?“, pita ovaj što je zaboravio pasoš, i dobija odgovor koji prekida svaku dalju polemiku: „A što ti nisi poneo pasoš?“.

NA PUTU BEZ POVRATKA

To je, ukratko, kroki onog što se dešavalo u avgustu 1995. godine, nebitno da li je to bilo u Benkovcu, Kninu, Gračacu, Korenici, Slunju, Vrginmostu, Vojniću, Glini, Petrinji… Ljudi su grabili prvo što vide i tovarili to, bilo u auto, bilo u traktor ili motokultivator. Čitavim putem od Pađena, gde su se na magistralnom putu sastajale kolone koje vode od Benkovca i Obrovca sa onima koje idu iz Knina i Drniša, pa se potom priključivale one iz Gračaca, preko Otrića i Srba, do sela Doljane i skretanja za famozni Martin Brod, preko Une u Republiku Srpsku. A kod Doljana su se „ulivale“ izbegličke kolone iz pravca Udbine i Korenice. I tim uskim, seoskim putem, par dana ranije proširenim, slila se čudna kolona civila i vojnika. Dokumentarni snimci rasula vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941. godine nisu ništa u odnosu na to što je tada bilo.

U takvoj situaciji, u noći 4/5. avgusta, kolega Milorad Bošnjak napušta vozilo u kojem smo bili nas petorica i kreće u „nemoguću misiju“, ide u suprotnom smeru da pronađe porodicu, koja je živela na Udbini. Krenuo je peške, pa ako nekog „ustopira“. A svi idu u suprotnom smeru. On je radio u Kninu, porodica je živela tamo. I da ne poverujete, uspeo je da ih nađe – malog sina, suprugu, oca i majku. Podvig vredan divljenja.

Vozila idu 8-10 kilometara na sat, brzinom puža, pošto je velika koncentracija raznolikih prevoznih sredstava. U pojedinim trenucima izlazimo da idemo pešice, nizbrdica je, a bar ima malo vazduha, pošto vozila tad nisu imala klimu. Dok hodam, gledam ne bih li video nekog od poznatih, da se raspitam za moje, da li su ih videli.

Te večeri, pošto je selo u koje su otišli uz put iz Knina, otišao sam da ih obavestim da je sve gotovo i da se pakuju, krenu kud i ostali. Zatekli se u selu neki oficir i podoficir vojske, komšije, govorili da sam defetista, da lažem, da se linije čvrsto drže. Odgovorio sam: „Ako je tako, ‘ajde uspostavite vezu sa Glavnim štabom“, jer su i oni otišli. Majka, otac, stric, strina i baba od 85 godina poslušaju i krenu sa konjskom zapregom. Naš „fićo“ pokvaren stoji u garaži, stričev „moskvič“ ostao u gradu, odvezao ga mlađi sin koji je negde na položaju na Dinari, ne znaju šta je sa njim. U to stiže i stariji sin, isto negde sa tih položaja, pripadnik specijalne milicije RSK, i on potvrđuje da je sve gotovo, Hrvati došli na Crvenu zemlju, a to praktično znači u Knin.

Komšije, koje su se okupile u tom malom zaseoku od petnaestak kuća, više veruju meni nego tim vojnim licima i počinje „pakovanje“. Od svih stvari, a nije ni bilo bog zna šta pošto je većina ostala u stanu u gradu, moji roditelji uzimaju kantu od 35 kila meda (otac je bio poznati pčelar) i jedan pršut, plus odeću da imaju za presvlaku. Stric uzeo otprilike nešto slično jer su mislili da idu na par dana, pa će se vratiti. A meni otac kaže da iz konobe natočim vino u kantu od 10 litara (to će se kasnije ispostaviti kao pametan potez). Komšije su trpale sve i svašta, ponajmanje ono što treba.

Naknadna priča – konj koga je stric imao izmori se posle 20 kilometara, jer je išao žestokim tempom. Vide oni da ne može dalje, stric ga ispregne i pusti, a oni praktično stopiraju, uđu u neki šleper koji im je stao i sa njim se, pod ceradom, voze danima do Sremske Mitrovice. Pod ceradom šlepera temperatura je drastično veća nego što je napolju, a desilo se da je taj 5. avgust baš bio paklen. To njima nije smetalo, posebno babi, koja je kao udovica bila u crnini od kraja Drugog svetskog rata. Kažu mi da je kamera snimila negde na Rači, zabrađenu staricu u crnini, sa manje od 50 kila, kako mirno sedi i stoički sve podnosi. Žena rođena u Austrougarskoj 1910, potom je živela u Italiji do 1921, onda je to postala Kraljevina SHS, pa Kraljevina Jugoslavija, pa NDH, onda opet italijanska okupaciona zona, ređale se potom razne socijalističke Jugoslavije – DFJ, FNRJ, SFRJ, Republika Hrvatska, SAO Krajina, RSK, odlazi u Srbiju gde u aprilu 1997. umire u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Treba upamtiti i prebrojati države u kojima je živela baba Anđelija.

PREKO UNE DO OŠTRELJA

Na spuštanju prema Martin Brodu tim „korakom puža“ susreću se razni ljudi, poznanici, od komšije radnika do direktora ili sudije. I od svakog se čuje njihova priča koja daje jedan mozaik, lako sklopiv – nije nam bilo spasa, a i nije nas imao ko braniti.

Satima se ide tih 10 kilometara, ponekad protutnji tenk koji „ima silu, može mu se“, pa se svi sklanjaju, a i vozač skrene malo na ovu ili onu stranu. Svi gledaju da pređu Unu što pre. „Popićemo Unu“, govorili su političari te 1991. i 1992. godine, misleći na ujedinjenje SAO Krajine i Bosanske Krajine. Tog 5. avgusta, ljudi u koloni imali su samo jednu misao – da popiju vode sa Une, jer tad nije bilo sadašnje PET ambalaže, a malo ko se setio da sa sobom ponese vodu za piće ili bar staklene flaše da se natoči. Mi u autu, u nedostatku vode, dozirano pijemo po pola gutljaja onog vina što sam poneo.

Silazak u Martin Brod i prelazak Une – olakšanje, jer od tog mesta vodi asfaltirani put prema Oštrelju i onoj krivini gde se spaja sa saobraćajnicom iznad Drvara. Na tom usponu pristižemo traktor na koji su zakačena zaprežna („konjska“, rekli bi u Dalmaciji) kola, a na njihovom zadnjem delu sedi pomoćnik komandanta Srpske vojske Krajine za moral pukovnik Kosta Novaković. Kosta je do kraja ostao u Kninu, nije se evakuisao na vreme sa ostalim članovima Glavnog štaba (kasnije sam se zezao da je „ostao zadnji sveću da ugasi, da pogasi svetla u Glavnom štabu“). Drugi pobegli džipovima, a Kosta ide na konjskim kolima i još ne zna šta mu je sa ženom i sinom.

Pošto u suprotnom smeru niko ne ide, vozi se brže, mogu se preteći traktori, tenkovi i motokultivatori. I na toj krivini iznad drvarskog mesta Vrtoče zastoj – Vojna policija Vojske Republike Srpske zaustavlja vozila i pretresa, oduzima automatsko oružje. Začudo – pištolje ne. „Evo ti puška, jebala te ona, nisam je ja svojom voljom zadužio, nosi je“, govori jedan brkati Benkovčanin (prepoznaje se po naglasku). Ljudi bacaju puške, ne suprotstavljaju se, pitamo se zašto to radi Vojna policija RS, a odgovor stiže par sati kasnije, i narednih nekoliko dana – prisilna mobilizacija Krajišnika i upućivanje u jedinice VRS. Tenkove, transportere i kamione sa topovima, začudo, propuštaju. Kasnije će se shvatiti i zašto – oduzimali su ih tek u polju kod Bosanskog Petrovca, kad su imali gde da se „parkiraju“. Posade iz SVK jedva su dočekale da im ih predaju.

Na toj krivini iznad Vrtoče ulivaju se dve kolone i pravi se novi zastoj jer pored ljudi iz RSK koji dolaze iz pravca Martin Broda, stižu i oni iz sela između Bosanskog Grahova i Drvara, pošto je i tamo zbog ofanzive hrvatskih snaga i nikakve odbrane VRS počela opšta bežanija.

Zaravan na vrhu Oštrelja, opet zastoj, u jednom smeru izbeglice, u drugom neke jedinice VRS koje pokušavaju odbraniti neodbranjivo. Opet hodanje pored auta, i sretnem svog poznanika, Martićevog savetnika Iliju Prijića, koji je bio na neuspelim pregovorima u Ženevi dva dana ranije, kada je sve bilo jasno. Ilija juri u suprotnom smeru jer je doživeo porodičnu tragediju, u bekstvu iz Knina, vrletnim putem koji se ne može nazvati ni makadam, išli su mu otac i majka, ugledni kninski učitelji u penziji. Kamion se na uzbrdici pokvario, otac je rekao majci da ide da postavi kamen pod zadnje točkove, dok se ona saginjala da to uradi kočnice su popustile i ona je stradala, bila pregažena. Strašna tragedija, koja se desi u najluđe vreme. Ilija nije stigao do Knina, to je bilo neizvodivo.

Nešto dalje, u „jugiću“, na zadnjem sedištu sabijen ministar informisanja RSK i gradonačelnik Knina Drago Kovačević. Čovek poštenjačina, imao je na raspolaganju dva službena automobila, na obe funkcije, ali vozači „zapalili“ na vreme, pa je Drago (danas, nažalost, pokojni) krenuo kao „slepi putnik“ sa porodicom.

Dolazak na Oštrelj, susret sa kolegom iz Prvog krajiškog korpusa, koji nam objašnjava situaciju i pita: „A kad ste vi poslednji put jeli?“ Sleganje ramenima, ne sećamo se, valjda 3. avgusta popodne. Odvodi nas na vojnički pasulj, ne sećam se kakav je bio, ali znam da ću ga pamtiti. Jer mi do tada nismo osećali glad od sveg tog uzbuđenja, straha i adrenalina.

Ime kolege namerno ne spominjem, on je danas ugledni profesor u RS. Ne zbog toga, nego mi je žao što ću možda nekog od tih sjajnih ljudi koji su pomagali zaboraviti da pomenem. On nas upozori i da će sad početi prisilna mobilizacija vojno sposobnih iz RSK i jedinica VRS, i da se pozivamo na to da smo novinari. A imamo i službene legitimacije, „vrednije“ od onih Državne bezbednosti (vidi fotografiju).

KAZABLANKA U BANJALUCI

Silazimo sa Oštrelja u Bosanski Petrovac i tamo, u tom polju, nalećemo na više funkcionere MUP RSK, sede na hrpi balvana, ni oni ne znaju o čemu se radi, a pogotovo ne šta da rade. Jedino im na umu kako kanalisati narod, da se što pre izvuče iz zone potencijalnih borbenih dejstava. Jer je i policija RS u rasulu, svi angažovani na vojnim zadacima, nema ko da reguliše i kanališe kretanje, one osnovne policijske radnje.

Dolazak preko prevoja Bravsko do Pudinog Hana, pitanje da li levo preko Prijedora, pravo preko neke planine ili desno na Manjaču. Konsenzus – na Prijedor. Usput kod tog grada stajemo na nekoj pumpi da natočimo gorivo, jeste skupo, ali za tih 10 litara imamo.

Onda sledećeg jutra Banjaluka, zakrčena svim i svačim, hotel „Bosna“ kao „Rikov bar“ u filmu Kazablanka. Kasarne „Rakovačke bare“, a potom i „Kozara“ – najveći logor na otvorenom u modernoj Evropi. Koliko izbeglica je bilo, to se do danas nije saznalo. Najgore i najpodmuklije su one laži beogradske propagande, i onda i danas, o 250.000 izbeglica iz RSK. Srećom, nije ih toliko bilo. Ali, nekom je trebalo da „naduva“ taj broj.

foto: predrag mitić

Veliku ulogu u tim trenucima igrao je razglas u kasarnama, da čovek ne poveruje – dođeš tamo, na komadu papira napišeš ime porodice koju tražiš ili nekog od njih, oni pročitaju i ljudi dolaze. Mnoge familije su tako spojene. Odvezem jednog svog zemljaka, koji je čuo da mu je porodica ostala kod Benkovca i da je pobijena. On je najveći deo puta do Banjaluke dojahao na kobili koju je našao ostavljenu negde na Zrmanji. Zove me njegov prijatelj, kod koga je stigao, i kaže da ovaj hoće da se ubije jer je čuo da mu porodica pobijena. Odem tamo, krišom mu iz „lugarske“ kožne torbe izvadim okvir iz „tetejca“, povadim metke, kao i iz rezervnog okvira, sve vratim nazad, da nije primetio. Odemo sutra u „Rakovačke bare“, ostavim poruku, za pet minuta stiže njegova sestra i kaže da su mu žena i deca otišli prema Srbiji, ona sa njima došla u autu do Banjaluke, ostala, oni produžili dalje. „Jugić“ vozio njegov sin od 13 godina.

Velikodušnost Srba iz RS tek u Banjaluci dolazi do izražaja, vidiš obične ljude kako iznose iz kuća sve što treba da daju izbeglicama prognanicima.

U Banjaluku dolazi komesarka za izbeglice Srbije Buba Morina, na sednicu nekog Kriznog štaba RSK u formiranju, i ne znajući da je tu i novinar, počinje da vrišti: „Daćemo vam sve, Srbija će vam dati sve, i hranu i ćebad i lekove, samo u Srbiju ne dolazite, pružićemo vam svaku pomoć!“. Sutradan je bila šokirana kada je svoje reči videla u medijima.

Od Banjaluke do Drine – kako koji, mili moji. Danima je trajalo putovanje po onom avgustovskom paklu jer je sve bilo zakrčeno. Lično, imao sam tamo toliko kumova, prijatelja i kolega, imao gde spavati i jesti, nudili su mi čak i da ostanem, da radim u „Glasu javnosti“ čiji sam honorarni saradnik bio, ali sam rekao: „Ne bih da za dva meseca opet bežim“.

DOBRO JUTRO, SRBIJO

Popodne 12. avgusta, banjalučki kolega koji je bio pouzdan i prenosio mi kako hapse izbeglice na granici sa Srbijom i isporučuju Arkanu, rekao mi je: „Imam siguran prevoz za tebe.“ Plan je bio prilično jednostavan za profesionalce, a komplikovan za laike. „Ide odavde čovek koji je beogradski foto-reporter, a radi za vojnu službu. Uzmi kolegu ‘profesora’, on sa njim u auto, a ti sa majorom iz Doboja, koga poznaješ. Putevi su zakrčeni, major vas vodi preko planine Borje, Kotor Varoši i Teslića i potom vas ostavlja ispred Doboja i upućuje preko Trebave, onda izlazite negde oko Obudovca i idete na Pavlovića most. Lične karte ne pokazujte, samo novinarske legitimacije“.

O tome kako su prolazili Krajišnici na granici na Drini, mogao bi se napisati roman. Hapsili su ih i pre i posle granice. Naš „kolega“ koji nas je vozio (mrtav je, pa neću da mu pominjem ime) od početka je imao odbojnost, hteo je da nas izbaci pre granice, ali morao je da se povinuje jer je „profesor“ u jednom trenutku izvukao „tetejac“ i zapretio da niko neće nikad naći njegovo telo.

Ulazak u Srbiju, Pavlovića most u četiri ujutru, policajci umorni od svega, vide auto sa oznakom „PRESS“, novinarske legitimacije i kažu: „‘Ajde prolazite.“

Najmanji problem je bio ulazak u Beograd. Jeste da su na svim izlazima sa autoputa stajale policijske patrole, nisu dali izbeglicama da skrenu, ali nisu znali da postoje podzemni prolazi poput onog kod „Studenjaka“. Dobro jutro Srbijo, 13. avgusta 1995. Odlazim u Tanjug, neki u čudu što sam stigao, neki zabrinuti – hoće da me biju što im se nisam javljao tri dana, nisu znali šta mi se desilo.