Od rata do mira za mesec dana

Zaista bi neko trebalo da dobije Nobelovu nagradu za mir. Ranije se pominjalo da bi to trebalo da budu Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti, a sada bi možda trebalo priključiti i Miroslava Lajčaka, specijalnog posrednika Evropske unije, kao i Gabrijela Eskobara, izaslanika američke Vlade.

Ova četvorica su za samo mesec dana pretvorila vodu u vino: ako je avgust počeo strepnjom da se rat sa istoka Evrope seli na Balkan, mesec dana kasnije izgleda da mir nikada nije bio stabilniji i da je toliko jak da je došlo vreme da Ana Brnabić, dok čeka na izbor za predsednika Vlade Srbije, prvi put u životu može da ode na KiM i da provede jedan dan na severu pokrajine.

Uporedo sa tim, valjda u nagoveštaju pozitivnog ishoda “kosovske krize”, na Balkan, u Beograd i Prištinu, u petak 9. septembra dolaze novi nemački i francuski izaslanici za ovaj deo Evrope, u cilju “osnaživanje i ubrzavanja dijaloga”, e da bi se što pre došlo do “konačnog dogovora” Beograda i Prištine. Veću posvećenost na tom putu i od Kurtija i od Vučića očekuju francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc, što im je direktno saopšteno u pismu koje su dobili početkom ove nedelje. Njih se moli, zapravo im se sugeriše da urade sve kako bi u što kraćem roku bile donete teške odluke, i proces normalizacije odnosa bio doveden do kraja.

Od trenutka kada je Miroslavu Lajčaku produžen mandat do 2024. godine, što se dogodilo ovoga leta, situacija oko Kosova i Metohije se ubrzala i stvari su počele da se pomeraju sa mrtve tačke. Zamrli dijalog je ponovo pokrenut i ubrzan je veštačkom krizom, koja je krajem jula stvorena na severu Kosova.

Ako je pre mesec dana izgledalo da se sa severa Kosova oseća miris baruta, mesec dana kasnije sve izgleda “u redu”, putuje se, trguje i izgleda kao da je kupljeno neko vreme, bar do 31. oktobra ove godine, kada je poslednji rok da Srbi sa Kosova promene registarske tablice i da se uđe u dalju fazu “normalizacije odnosa”. U to ime, Aljbin Kurti je emitovao poruku na srpskom jeziku u kojoj poziva lokalne Srbe da promene tablice i da sebe poštede administrativnih problema, koji mogu da nastanu ako to ne učine.

ANA I KOSOVO: U petoj godini na čelu srpske vlade i u zoru trećeg mandata za koji ju je preporučio predsednik SNS-a Aleksandar Vučić, a potom i formalno predložio skupštini Srbije, Ana Brnabić se po prvi put u životu obrela na delu Kosova i Metohije. Njena poseta nije bila pompezna kao one koje su priređivali Vučiću dok je imao dozvolu da tamo putuje. Ipak, za početak, ona je obišla četiri opštine na severu pokrajine, popričala malo sa ljudima, posetila manastir Banjsku u čiju rekonstrukciju, pravljenje bazena i pivare je Srbija dosta uložila, videla i obišla kontroverzni duhovni centar u okolini Mitrovice; ali, nije otišla do Sunčane doline, posebnog naselja za povratnike u opštini Zvečan jer taj projekat, mada pompezno predstavljen i najavljivan, nikada nije ostvaren.

Oko njenog odlaska i boravka nastala je kontroverza jer su službeni automobili Vlade Srbije snimljeni sa prelepljenim tablicama (što važi za sve građane Srbije i obrnuto), ali je takođe rečeno i da se to nije dogodilo, nego da je nju vozio UNMIK (izjava Zorana Anđelkovića Bakija). Kako bilo, Brnabić se konačno obrela na KiM i teško je reći da je ta poseta bilo koga uzbudila. Ona je napravila jenodnevni đir, zahvalila se Srbima što “opstaju” i poručila im da će država Srbija uvek biti uz njih.

Njoj je ranije bio i zabranjen ulazak na KiM, jer je u jednom tvitu bila uvredila Albance metaforički ih nazivajući “ljudima iz šume”. Sada, međutim, u okolnostima “nove realnosti i razumevanja”, ona je bila na delu teritorije i poručila i ostalim Srbima, jer većina ne živi na severu, da i na njih misli i da će država i o njima da se stara.

Njena poseta se poklopila u sat sa posetom potpredsednika kosovske Vlade i ministarke prosvete Bujanovcu i Preševu, pa je tu činjenicu iskoristio Kurti da kaže da je zbog ranije najavljene posete prištinske vlade albanskoj zajednici na jugu Srbije Brnabić otišla na sever Kosova, a da nije imala neki poseban povod i poruku. To je, valjda, opet primer “politike reciprociteta”, ali ovoga puta primenjen sa srpske strane, gde se želelo da se u istom danu pokaže da ako oni idu ovamo, mi ćemo kod naših tamo. Kosovski ministri su se sreli sa liderima lokalnih Albanaca, obišli osnovne škole kojima su i ranije bili namenili udžbenike, i jedino su izbegli sastanak sa predsednikom opštine Preševo Nagipom Arifijem, za koga na jugu kažu “da je Vučićev”. On svakako nije Vučićev, ali nije ni Kurtijev, više je sledbenik politike Hašima Tačija, haškog sužnja i nekadašnjeg političkog lidera kosovskih Albanaca, za čijeg je vakta komunikacija sa Beogradom bila više nego prijateljska.

Arifi će poslati svoju poruku dan nakon ovih poseta sa starim predlogom da je najbolje da dođe do zamene teritorija između Srbije i Kosova: Srbiji četiri opštine na severu, Kosovu tri opštine na jugu Srbije. Iako sa gnušenjem odbačena još pre nekoliko godina, ideja zamene teritorija očevidno nije napuštena, a čini se i da je Vučiću i njegovim saradnicima bliska i mila.

ZSO I JSO: Srpska strana uniformno poručuje, pa je to bila i poruka Ane Brnabić na Kosovu, da nema nastavka dijaloga ako Priština ne formira Zajednicu srpskih opština. Toliko ponavljanje tog zahteva, obaveze Prištine iz Prvog sporazuma o normalizaciji iz aprila 2013. godine (Briselski sporazum), pretvorilo se u zahtev za stvaranjem neke vrste srpske autonomije na onome što u Prištini zovu Republika Kosovo.

Čini se, takođe, da je ZSO jedina tačka okupljanja svih političkih snaga u Srbiji: svi rutinski ponavljaju da Priština mora da ispuni taj deo sporazuma i da više nema povlačenja. Narodna stranka poručuje da ove pregovore treba oročiti na kraj ove godine, pa ako to ne bude sprovedeno, onda da Srbija izađe iz dijaloga, ali zaista.

Za devet i po godina koliko se govori o tome šta je ta ZSO (manje od autonomije, više od statusa), ni danas nije zaista jasno zbog čega se oko toga diže tolika buka ako to nije ideja stvaranja neke nove Republike Srpske, odnosno srpskog političkog entiteta unutar Kosova. A ako je to cilj srpske politike na Kosovu, da li to znači da će Srbija i formalno da prizna Kosovo (kao što priznaje BiH), jer je ostvarila svoj primarni cilj? Ako je to tako, zašto Priština sutra ne formira takvu ZSO i brzo bude međunarodno priznata država u “punom kapacitetu”, pa tokom godina uđe u proces definisanja odnosa regija unutar Kosova?

Kako sada stvari stoje, formiranje ZSO bila je tačka na kojoj je srpska strana htela da kupi vreme potpisujući Briselski sporazum. I tako je i bilo: Vučić je sebi obezbedio godine i godine podrške Zapada, zatvaranje očiju pred svim suspenzijama vladavine prava u Srbiji, a sami Srbi na Kosovu nisu dobili ništa posebno. Oni su uključeni u kosovsko društvo onoliko koliko su mogli i koliko im je ustavno-zakonodavni okvir omogućavao. Srbi imaju svoj jezik koji je zvaničan, svoja garantovana mesta u parlamentu i vladi, imaju svoju lokalnu samoupravu u sredinama u kojima su većina.

Sadašnja vlast u Prištini pristaje na ZSO i vidi taj entitet ne kao političku zajednicu sa teritorijom i upravom, nego na način na koji Albanci u Srbiji imaju svoj status kroz Nacionalni savet Albanaca. I, kako stoje stvari, prema porukama koje smo čuli od međunarodnih predstavnika, to je maksimum koji ta ZSO može da dobije, uprkos pokušajima vođa Srpske liste da je tretiraju kao državu u državi.

Na sreću, sa pozornice su za sada uklonjene pretnje ratom, zaboravilo se na nekakvu Brigadu Sever (nova JSO ili srpska verzija Oslobodilačke vojske Kosova), i proces se vratio za sto, šatl diplomatiju i lagano okretanje zavrtnja u pravcu koji je postavljen još 1999. godine.

SITNO PISMO: Proces se ubrzava direktnim uljučivanjem dvojice najvažnijih lidera Evropske unije, Olafa Šolca i Emanuela Makrona. Oni u diplomatskom maniru, ali odlučno, pozivaju Vučića da bude hrabar i da donese teške odluke da bi se u regionu obezbedio mir.

Za razliku od nekih drugih situacija, Vučić nije reagovao na pismo, nije zakazivao javna obraćanja, možda se oporavljao od pijanke koja je nekoliko dana trajala u okviru Vinskog sajma, kao simbola inicijative Otvoreni Balkan. Njemu je pre novih izaslanika u Beograd došao predsednik Republike Turske, Redžep Tajip Erdogan, koji verovatno nema puno razumevanja za srpsko odbijanje priznanja Kosova, čiji je Turska jedan od pokrovitelja.

Pismo dvojice lidera tumačeno je na različite načine: najpre, nastavak pritisaka na Srbiju, odnosno Vučića, ali i kao potvrda njegove važnosti jer, eto, najveći lideri ga mole da donese neke odluke.

Posmatrano u kontekstu rata u Ukrajini i svega što se dešava od februara 2022. godine, čini se da evropski lideri pokušavaju da drže nogu u vratima Balkana, ali i da zatvore ta vrata za uticaj Rusije i Kine. Otuda velika inicijativa, gomila specijalnih izaslanika, sastanaka, senatora, poslanika, izvestilaca. Proizvodi se utisak da se nešto važno dešava, izazivaju se javne senzacije, ali za sada, u zbiru, nema velikih pomaka osim činjenice da je Priština formalno uspostavila poredak na celoj teritoriji Kosova i da se lagano ide ka onome što se čini neminovnim, a to je i da svi ostali priznaju tu državnost.

Ka tom cilju treba svi da idu, poručuju Šolc i Markon Vučiću, izbegavajući da direktno napišu: treba da priznaš nezavisno Kosovo. Moguće je da su se u EU i SAD vratili staroj ideji modela “dve Nemačke” što bi, najpojednostavljenije, trebalo da znači da Srbija uradi sve, osim da formalno prizna Republiku Kosovo. Taj princip bi možda mogao da zadovolji obe strane i da dovede do nekakvog održivog mira, pa da se onda u decenijama ispred nas traže novi i drugačiji modeli, ako bude stanovništva koje ima interesa da se time bavi. Kosovo bi bili priznato u “punom kapacitetu”, postalo bi član svih međunarodnih institucija, a Srbija bi mogla da kaže da ga ne priznaje i veruje da je to i dalje njena teritorija.

AKO NIJE TO, ŠTA JE: Iako se s vremena na vreme pojavi u javnosti “britanski analitičar Timoti Les” sa podgrevanom pričom o preraspodeli granica na Balkanu, malo ko ozbiljan veruje u takav rasplet, pa ni najveći Srbi. Potuljena ideja “srpskog sveta” Aleksandra Vulina, kojom su se bavili i učesnici prošlonedeljnog foruma na Bledu i o čemu je govorio predsednik Slovenije Borut Pahor prilikom posete Beogradu prošle nedelje, pumpa se u režimskim medijima kao zamena za nikada prežaljenu radikalsku ideju o Velikoj Srbiji.

Od toga, svi to znaju, neće biti ništa.

Ono što će svakako biti jeste novi mandat Miroslava Lajčaka i njegovih koposrednika iz Francuske i Nemačke, pomoćnika iz Ujedinjenog Kraljevstva i pokrovitelja dijaloga iz Vašingtona. Lajčak ima mandat naredne dve godine i, zanimljivo, toliko bi trebalo da traje mandat novog kabineta Ane Brnabić. Najdalje do 2024. godine ovaj proces biće završen, na jedan ili na drugi način. Anino krštenje na svetoj srpskoj zemlji je ironično: ona verovatno treba da svojim penkalom uradi ono što njen šef ne sme, da ga ne bi stavili na fresku zajedno sa Vukom Brankovićem.

Prvi sporazum o normalizaciji je skoro iscrpljen, biće nekakva ZSO, moraće da se ide dalje. A to dalje jeste omogućavanje Kosovu i njenim građanima da žive kao uređena i priznata država. Drugi ishod, drugačiji od ovog bila bi radikalizacija, pretvaranje Srba na kosovu u Albance sa Kosova iz devedesetih: pravljenje paralelnih institucija, zatvaranje u podrume i spremanje za neki ustanak. Teško je verovati da bi se za takav scenario dobila kredibilna podrška od bilo koga u svetu. I zato, mit je mit, a život je nešto drugo. I vrlo je važan. Za Nobela. ¶