Od poljoprivredne letelice do smrtonosnog aviona

Hangar firme Gas-Aviation d.o.o. nalazi se na malom aerodromu Rudine u Smederevskoj Palanci, oko 80 kilometara južno od Beograda. Baš na tom mestu ova firma za održavanje vazduhoplova je krajem leta 2018. godine preuzela jednomotorni avion pod imenom LASA T-Bird, prvobitno namenjen za zaprašivanje useva.

Vlasnik Gas-Aviation d.o.o. Željko Ivošević kaže za BIRN da u to vreme ništa nije bilo neobično na avionu. Ipak, u martu 2021. godine, nepune tri godine od servisa u Srbiji, isti avion je prikazan u izveštaju ekspertske komisije UN-a, ali s izvesnim smrtonosnim dodacima: onim za raketne lansere 16–57 mm i 32–57 mm, kao i za mitraljez opremljen dvostrukim topom od 23 mm, smeštenim pod krilima aviona. „Te 2018. kada je stigao do nas, na njemu nije bilo ništa izmenjeno“, insistira Ivošević, vlasnik srpske firme i bivši pilot, u izjavi za BIRN u aprilu ove godine.

Međutim, LASA T-Bird, prvobitno poljoprivredni vazduhoplov, bio je prepravljen u borbeni avion znatno pre sletanja u Srbiju. Istražitelji UN-a, prateći trag novca, ali i trag većeg broja remodifikovanih aviona, otkrili su posao vredan 80 miliona dolara i kompleksnu šemu kompanija i saradnika pod kontrolom Erika Prinsa, osnivača ozloglašene američke privatne vojne kompanije Blekvoter (Blackwater), ali i saveznika bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa.

Krajnji cilj operacije nazvane Projekat „Opus“ bila je isporuka širokog dijapazona poljoprivrednih vazduhoplova remodifikovanih za borbu i prismotru, čiji je krajnji korisnik bio general Kalifa Haftar, vođa pobunjeničkih snaga u Libiji. Na taj način, Prins i njegovi saradnici prekršili su desetogodišnji embargo na izvoz oružja u ovu severnoafričku zemlju razorenu građanskim ratom.

BIRN je mapirao putanju smrtonosnog aviona LASA T-Bird, tragajući za njegovom sadašnjom lokacijom, povezujući Erika Prinsa i njegove saradnike sa misterioznim poslovnim vezama u Srbiji, o kojima je BIRN prethodno pisao.

foto: silentprofessionals.org / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

PROJEKAT „OPUS„: ERIK PRINS I „POSREDNIČKI“ RAT U LIBIJI

Embargo na oružje UN-a datira iz februara 2011. godine, kada je Moamer Gadafi pokušavao da uguši pobunu protiv svoje višedecenijske vladavine. Gadafi je ubijen u oktobru te godine, a stabilnost u Libiji je postala misaona imenica. Nakon što je preuzeo kontrolu nad istokom zemlje, pobunjenički vođa general Kalifa Haftar poslednjih sedam godina pokušava da osvoji ostatak države.

Ovaj 77-godišnjak uživa podršku Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta, Rusije, Francuske i Saudijske Arabije. S druge strane, Vladu nacionalnog jedinstva sa sedištem u Tripoliju, zvanično priznatu od strane UN-a, podržavaju Turska, Evropska unija i – makar do aprila 2019. godine – SAD.

foto: miller center

Tada je bivši predsednik SAD Donald Tramp razgovarao telefonom sa Haftarom, nakon čega je Bela Kuća saopštila da je Tramp prepoznao Haftarovu „značajnu ulogu u borbi protiv terorizma i očuvanja libijskih naftnih resursa“. Njih dvojica su, kako se navodi, razgovarali o „zajedničkoj viziji“ za tranziciju Libije u stabilnu demokratiju, time signalizirajući promenu američke državne politike prema ovoj severnoafričkoj zemlji. Pojedini mediji su ovaj Trampov potez doveli u vezu upravo sa poslovima Erika Prinsa, koji je Haftaru predložio Projekat „Opus“ upravo u aprilu 2019. godine.

Nekadašnji pripadnik „američkih foka“ smatra se dugogodišnjim donatorom i saveznikom bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, dok je njegova sestra bila i sekretarka za obrazovanje u Trampovoj administraciji. Prins je osnivač privatne kompanije Blekvoter, koja je postala sinonim za zloupotrebe i ratne zločine tokom godina tzv. „rata protiv terorizma“. U 2007. godini grupa Blekvoter plaćenika, radeći za američki Stejt department, ubila je 14 iračkih civila, zbog čega su četvorica i osuđena. Interesantno, samo nekoliko dana pred napuštanje Ovalne sobe u Vašingtonu, u decembru 2020, bivši američki predsednik je pomilovao svu četvoricu.

foto: flickr / magharebia

Zbog svega ovoga, pojedini strani mediji promenu Trampove politike prema Haftaru dovode u vezu sa Prinsovim poslovima. Prema izveštaju UN-a, oko 14. aprila 2019. godine, samo nekoliko dana od napada Haftarovih snaga na Tripoli, Prins je generalu samoproklamovane Libijske nacionalne armije predložio Projekat „Opus“, posao nabavke aviona i drugog vojnog hardvera vredan 80 miliona dolara. Prema tom planu, Prinsovi saradnici bi od Jordana kupovali višak vojnih helikoptera. Ali, kada su jordanske vlasti odlučile da prekine akciju u junu 2019, Prins je morao brzo da promeni plan i „identifikuje i nabavi nove letelice“, navodi se u izveštaju.

Jedna od njih bila je i specijalna letelica LASA T-Bird, (laka letelica za napad i nadzor), zvanično u vlasništvu L-6 FZE, kompanije sa sedištem u UAE, a koju su kontrolisali Prinsovi saradnici: bivši australijski borbeni pilot Kristijan Djurent, i njegova saradnica Amanda Peri, u to vreme formalna vlasnica kompanije. Uprkos zamršenoj mreži kompanija iz različitih zemalja, direktora i njihovih međusobnih odnosa, istražitelji UN-a tvrde da je upravo Prins imao stvarnu kontrolu nad kompanijama koje su posedovale sporne avione, među njima i LASA T-Bird.

Avioni su bili „raspoređeni pre bilo kakvog plaćanja i dubinske analize poslovanja“, što je istražitelje UN-a dovelo do zaključka da je Prins pomogao u nabavci. „Niko drugi nije mogao da organizuje prodaju tih aviona u tako kratkom roku“, navode u izveštaju. Komisija UN-a tvrdi da su Prins i njegovi saradnici „prekršili ili pomogli u izbegavanju odredbi embarga na oružje u Libiji“. Sam embargo ekspertska komisija UN-a nazvala je embargo „potpuno neefikasnim“, a razlog u velikoj meri leži upravo u navodnim međunarodnim i regionalnim „saveznicima“ dve zaraćene strane.

Metju L. Švarc, Prinsov advokat, nije odgovorio na pitanja BIRN-a u vezi sa ovom pričom.

T–BIRD: OD AUSTRIJE, PREKO BALKANA, PA DO KIPRA

Erik Prins dugo godina radi na stvaranju flote modifikovanih poljoprivrednih aviona, koje bi koristio za svoje „posredničke poslove“ na ratištima u Africi i Bliskom istoku.

Prema pisanju UN-a, najpoznatiji američki tzv. „gospodar rata“ je 2014–2015. u hangarima austrijske kompanije „Airborne Technologies Gmbh“ organizovao vojnu nadogradnju poljoprivrednih aviona za zaprašivanje, a za čitav projekat je bio zadužen njegov saradnik Kristijan Djurent. Jedan od aviona je bio upravo LASA T-Bird. „Postavljen je S.C.A.R dodatak na prednjem delu aviona, koji sadrži senzorni sistem nadzora za snimke iz aviona i šest uklonjivih nosača oružja ispod krila… Izvršen je opsežan inženjerski rad u vazduhoplovu kako bi se u njega uklopili sistemi za ciljanje i lansiranje oružja,“ opisuje se u izveštaju UN-a.

U 2015. godini avion je zvanično registrovan u Bugarskoj kao vlasništvo kompanije LASA Engineering, koja je osnovana samo godinu dana ranije. Prema pisanju „Intercepta“, bugarska firma je stvorena kao paravan, zamenjujući austrijsku kompaniju Airborne Technologies, koju je Prins takođe kontrolisao, a sve kako bi se izbegli strogi austrijski zakoni o izvozu oružja.

Odgovarajući na pitanja lokalnih novinara, predstavnici bugarske firme negirali su bilo kakve sporne radnje, a na pitanja BIRN-a nisu odgovorili.

U 2017. godini LASA T-Bird je bila izložena na Sajmu aviona u Parizu, gde je avion slikan sa i bez dodataka za lansere raketa.

U Srbiju je na servisiranje stigao u avgustu 2018. godine, a kao njegov operator bila je kompanija Gas-Aviation d.oo. Vlasnik srpske firme i dugogodišnji pilot Željko Ivošević potvrdio je za BIRN da je imao ugovor sa bugarskom firmom LASA Engineering o servisiranju aviona, ali je porekao da je na aerodrom Rudine stigao kao borbeni avion. „Ne, nije bio modifikovan kad je bio kod nas. To je zabranjeno. U suprotnom avion ne bi mogao proći provere“, kaže Ivošević za BIRN.

On je istakao i da nikada ranije nije radio sa kompanijom LASA Engineering, ali da 90 posto bugarskih vazduhoplovnih kompanija koristi njegove usluge, jer u regionu nema ništa slično, zbog čega se nije iznenadio njihovom pozivu. „Najbliži ovakav centar je u Nemačkoj“, kaže Ivošević.

Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije je potvrdio za BIRN da je avion registrovan kao „nekomercijalni“. Direktorat je avionu izdao sertifikat o plovidbenosti u junu 2019. godine, istog meseca kada ga je LASA Engineering prodala kompaniji L-6 FZE koju je kontrolisao Djurent.

Kasnije tog meseca, avion je odleteo za Aman u Jordanu, gde je boravio do 11. jula, kada su, prema izveštaju UN-a, jordanske vlasti rekle Djurantu da ukloni sve delove za borbeno delovanje. Jedanaest dana kasnije, 22. jula, T-Bird je trebalo da leti do Larnake na Kipru. Međutim, istražitelji UN-a navode da kiparska kontrola vazdušnog saobraćaja „nema evidenciju o sletanju letelice“.

Sam Kristijan Djurent, odgovarajući na pitanja UN-a, istakao je da ne zna gde se trenutno nalazi T-Bird – tvrdnja za koju istražitelji UN-a kažu da je „vrlo malo verovatna“.

Međutim, Ivošević za BIRN navodi da ga je pre samo nekoliko meseci kontaktirao „engleski pilot“ tražeći od njega da otputuje na Kipar i servisira letelicu, što je on, kako kaže, odbio, jer nema dozvolu za rad van granica Srbije. Vlasnik GAS Aviation je odbio da navede ime pilota, pozivajući se na poslovnu poverljivost. Ipak, njegova izjava sugeriše da je avion još uvek na Kipru, odnosno da je to njegova poslednja poznata lokacija.

Za razliku od drugih letelica koje je Prins slao u Libiju, nema naznaka da je T-Bird isporučen Haftarovim snagama, navodi se u izveštaju UN-a.

VEZE PRINSOVIH SARADNIKA SA FIRMOM FUNKCIONERA SNS–a

Gas-Aviation nije jedina kompanija u Srbiji koja je imala veze sa saradnicima Erika Prinsa. U decembru 2020. godine, BIRN je otkrio da je kompanija za trgovinu oružjem VIP Global Logistics, u vlasništvu visokog funkcionera SNS-a Nemanje Marijana, pokušala da naplati dodatnih 235.000 evra troškova „konsultantskih usluga“ Zastavi oružje, što je protivno zakonu i međusobnom ugovoru dve firme. BIRN je otkrio i da je navodni „konsultant“ bila kiparska firma Felixon Investments Limited, osnovana 2018. godine, a čiji je vlasnik direktor u VIP Global Logistics i Marijanov dugogodišnji poslovni partner – Predrag Nikolić. Ispostavilo se, tako, da se firma funkcionera SNS „konsultovala“ sa sopstvenim direktorom, za iznos od 235.000 evra, i to pokušala da naplati kragujevačkoj Zastavi.

Upravo je VIP Global Logistics među svoje poslovne partnere navodila „Lancaster 6“ i „PBM Ammunition“, kompanije povezane sa Kristijanom Djurentom i Džejmsom Fenečom – Prinsovovim saradnicima za koje UN navodi da su tokom Projekta „Opus“ „dogovarali transfer vojne opreme i pružali drugu pomoć u vezi sa vojnim aktivnostima oružanoj grupi u Libiji“, time kršeći dugogodišnji embargo.

Lancaster 6 takođe je među kompanijama koje je Komisija UN-a označila među subjektima uključenim u kršenje embarga. Firma je takođe povezana sa drugom kompanijom koju kontroliše Djurent – odnosno sa L-6 FZE, poslednjim poznatim vlasnikom T-Bird aviona. Opisujući L-6 FZE, istražitelji UN-a kažu da je kompanija korišćena za „organizovanje transfera vojne opreme i pružanje druge pomoći u vezi sa vojnim aktivnostima oružanoj grupi u Libiji“.

Kristijan Djurent je novinara BIRN-a uputio na njegovog advokata u vezi sa svim spornim detaljima, međutim, njegov advokat Vins Gordon do kraja objave teksta nije poslao odgovore.

S druge strane, malteški trgovac oružja Džejms Feneč u izjavi za BIRN osuđuje „sve akcije koje su mogle da se dese u Libiji“, ali negira bilo kakvu vezu sa Prinsom, iako je firma čiji je bio vlasnik u to vreme, PBM Ammunition, 2018. godine zajedno sa Prinsom javno predstavila novi brend municije za automatske puške, koristeći upravo originalni Blekvoter logo.

Feneč negira i tvrdnje istražitelja UN-a: „Optužen sam za tehničku neusaglašenost koju opovrgavam i oko koje se ne mogu složiti, jer su naša plovila brodovi civilne klase… Imali smo potrebnu policijsku i carinsku dozvolu da bi plovila napustila Maltu i ako se ono što navodi potvrdi kao tačno, mi zadržavamo pravo na pokretanje pravnog postupka protiv klijenta.“

Odgovarajući na pitanja u vezi sa poslovima sa VIP Global Logistics, Feneč ističe da je svoj udeo u vlasništvu prodao početkom 2020. godine i da nije upoznat sa srpskom kompanijom. Međutim, istraživanje BIRN-a pokazuje da je PBM već u junu 2019. bio na listi poslovnih partnera srpske firme u vreme kada je Feneč kontrolisao firmu.

U VIP Global Logistics su, krajem prošle godine, odbili da odgovaraju na pitanja o vezama sa saradnicima Erika Prinsa, pozivajući se na poslovne klauzule ­tajnosti.