„O nebrizi naše države govori već sama činjenica da se ne zna koliko ljudi živi u inostranstvu. Postoje procene da je reč o četiri miliona naših ljudi. Da neki magacioner ne zna da li ima četiri stotine ili četiri miliona čaša, postavilo bi se pitanje njegove odgovornosti, a ovde su u pitanju ljudi", kaže u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Čotrić
Od vremena kada je Srbin iz Vojvodine u Austrougarskoj Đorđe Šegić emigrirao u Severnu Ameriku i upisao se u knjige državljana prošlo je 200 godina. Još od vremena tog pionira srpske dijaspore matica Srbija ne zna ništa, ili gotovo ništa konkretno, o svojim građanima koji žive u inostranstvu. Ne zna se ni koliki je njihov broj. Govori se o tri velika emigraciona talasa: neposredno posle Drugog svetskog rata, sedamdesetih te devedesetih godina; uzroci se grubo mogu definisati kao političko-ekonomski.
U septembru su počele intenzivne pripreme za organizovanje popisa dijaspore Republike Srbije kojim će rukovoditi Ministarstvo za dijasporu. Početak popisa planiran je za prvi januar sledeće godine.
Pripreme obuhvataju nekoliko faza: formiran je odbor za popis dijaspore čiji je zadatak, između ostalog, utvrđivanje ciljeva i metodologije popisa, a potom i formiranje Komisije za izradu modela nacrta zakona o popisu dijaspore i Istraživačko-promotivnog tima, koji treba da pripreme zakon i plan kampanje najkasnije do 10. oktobra. Potom bi do kraja godine trebalo da budu završene i ostale pripreme popisa, a zakon usvojen u Skupštini Srbije, da bi popis mogao da počne u planirano vreme.
Optimisti će u ovoj inicijativi videti novi kurs Srbije koji se od nacionalističkog principa krvi i tla okreće ka zalaganju matice za svoje građane i njihova prava i slobode ma u čijoj državi oni živeli. Pesimisti, pak, upravo suprotno – popis dijaspore tumačiće kao novi talas nacionalističkog kondenzovanja. Zato je ovaj projekat kontroverzan i zato je možda bilo bolje – budući da je za njegov uspeh presudna opšta i dugoročna podrška – pokrenuti najpre javnu debatu o njegovom smislu i lobirati za podršku svih političkih partija.
Ipak, stiče se utisak najboljih namera Ministarstva za dijasporu. U Odbor za popis ušli su predstavnici minstarstava dijaspore, finansija, unutrašnjih i spoljnih poslova, zatim predstavnici Zavoda za statistiku, Privredne komore Srbije, SPC-a, kao i nekoliko organizacija dijaspore – Švajcarske, Nemačke, Francuske, Italije i SAD.
Aleksandar Čotrić, zamenik ministra za dijasporu, zadužen za organizaciju ovog projekta, kaže za „Vreme“ da je razlog ovako formiranog Odbora u tome što nijedna institucija ne bi bila u stanju da popis organizuje samostalno.
„Smatramo da je obaveza države da utvrdi taj broj, ali smo svesni i da to niko pojedinačno sam ne može da utvrdi. Kako su nam rekli u Sinodu, SPC okuplja negde oko deset odsto vernika, od ukupnog broja naših ljudi u inostranstvu. Naši klubovi okupljaju od jedan do najviše pet odsto emigranata. Najveći broj ljudi nije ni u jednom klubu, ne ide u crkvu niti se obraća našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Otud smo okupili predstavnike svih ovih institucija.
Koristićemo se kombinacijom više metoda. Prikupićemo podatke zavoda za statistiku iz zemalja u kojima žive naši ljudi. Već smo dobili neke podatke, pa tako znamo da samo u Švajcarskoj živi preko 200.000 naših državljana. Tom broju ćemo dodati, recimo, i Srbe iz BiH ili Švajcarske koji su njihovi državljani, dakle popriličan broj onih koji imaju ili su uzeli državljanstvo zemalja u kojima su se rodili ili u koje su se odselili.
Na kraju, uzećemo u obzir i podatke koje su naše opštine prikupile o svojim građanima. To su uradile opštine Veliko Gradište i Petrovac na Mlavi, čija gotovo četvrtina ljudi danas živi u inostranstvu. Imaćemo i podatke koje članovi domaćinstava u Srbiji budu dali o iseljenicima“, kaže Čotrić za „Vreme“.
„VREME„: Kako ste došli do podatka da je po poslednjem popisu (iz 2002. godine) Srbiju napustilo 414.000 građana?
ČOTRIĆ: Tokom popisa u Srbiji štampani su formulari koji su distribuirani našim doplomatsko-konzularnim predstavništvima, a koji su ih dalje distibuirali preko Crkve i udruženja naših građana u inostranstvu. Kriterijum za popisivanje naših državljana bio je da žive duže od godinu dana u inostranstvu. Procene su, međutim, da je taj broj daleko od realnog. Preko statističkih podataka iz drugih zemalja znamo da u Nemačkoj živi 800.000, a u Austriji 300.000 naših građana, tako da odmah pada u vodu podatak da je van zemlje 414.000 ljudi.
Njihovi popisi, međutim, ne daju personalne podatke, već samo ukupan broj. Nas zanima i da nešto znamo o njima, tako da će taj popis realizovati naš Zavod za statistiku, po standardima Eurostata, statističke agencije EU-a. Ukrštanjem podataka Crkve, naših organizacija, diplomatsko-konzularnih predstavništava i statističkih zavoda različitih zemalja, kao i onoga što će neposredno prikupiti popisivači na terenu, dobićemo približan broj naših građana u inostranstvu. Svesni smo da nikada nećemo utvrditi tačan broj.
Koga ćete zapravo popisivati i na koji način? Ima potomaka koji nisu zainteresovani za svoje poreklo.
Popis je potpuno dobrovoljan, a naš zadatak je da sprovedemo dovoljno dobru kampanju da se o njemu obavesti najveći broj ljudi. Po svim međunarodnim pravima i po sada važećem Ustavu, kao matična zemlja imamo pravo i obavezu da brinemo o delovima svog naroda koji žive van Srbije.
Biće popisani svi oni koji žele da se popišu, koji smatraju da pripadaju srpskom nacionalnom korpusu ili korpusu naših manjina.
O nebrizi naše države govori već sama činjenica da se ne zna koliko ljudi živi u inostranstvu. Postoje procene da je reč o četiri miliona naših ljudi. Da neki magacioner ne zna da li ima četiri stotine ili četiri miliona čaša, postavilo bi se pitanje njegove odgovornosti, a ovde su u pitanju ljudi. Moramo da izmenimo odnos prema dojaspori.
Predmet popisa su državljani Republike Srbije koji žive u inostranstvu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, kao i građani sa državljanstvom drugih zemalja čiji su preci poreklom iz Srbije, opet bez obzira na nacionalnu pripadnost.
U Turskoj, na primer, živi velik broj Bošnjaka već nekoliko generacija čiji su preci iz Raške oblasti ili Sandžaka. Oni su sačuvali maternji jezik, a osećaju da pripadaju matičnoj zemlji.
Da li ste se o tome konsultovali sa predstavnicima manjina?
Predstavnici verskih zajednica i udruženja koja okupljaju predstavnike manjina biće uključeni u rad Istraživačko-promotivnog tima. Povodom Bošnjaka u Turskoj, razgovarali smo sa Šihadom islamske verske zajednice za Sandžak i sa rukovodstvom opštine Novi Pazar i dobili njihovu saglasnost i pristanak. Prema njihovim rečima, procene su da je dva puta više iseljenih Bošnjaka nego što ih je u Srbiji. Oni su veoma zainteresovani za dobijanje državljanstva po novom zakonu i svakodnevno se desetine njih javljaju našem konzulatu u Istanbulu.
Razgovarali smo i sa predstavnicima Rusina, a planiramo da razgovaramo i sa drugim manjinama.
Kako ćete motivisati ljude da se popišu? Odziv dijaspore na predsedničkim izborima od svega 8000 ljudi govori o tome koliko je dijaspora zainteresovana za svoju maticu.
To mora biti dobro pripremljena nacionalna i državna kampanja, da se ne bi ponovila situacija sa poslednjim izborima. Kampanja će ići preko medija, preko naših televizija, dnevnih i nedeljnih novina koje se tamo čitaju. Plan je da se ljudima objasni da nemaju razloga za strah i da daju svoje podatke.
Nagomilano je nepoverenje naše dijaspore za poslednjih 60 godina zato što je država imala loš odnos prema njoj. Iz Srbije joj se obraćalo samo kad je tražena pomoć, a pri tom su ta sredstva često bila zloupotrebljavana: potrošena je njihova devizna štednja, proneveren novac od Zajma za preporod Srbije, četiri i po miliona dolara prikupljenih posle bombardovanja nestalo je u stečajnoj masi Beobanke, bilo je negativnih iskustava onih koji su investirali u Srbiji. Plan našeg ministarstva je od samog početka bio da se povrati to izgubljeno poverenje.
Neko se plaši da dâ podatke zbog vojnog roka, neko zbog neplaćenog poreza.
Podaci koje budu dali na popisu neće biti ni na koji način zloupotrebljeni i naš zadatak je da ih uverimo da im popis samo može pomoći u rešavanju raznih problema, da će se država bolje povezati s njima i da će se oni bolje povezati između sebe. Da napravimo mrežu pojedinaca i organizacija i da se vidi šta je to što je njima potrebno i šta je to što država još treba da uradi za njih. Imaće rubriku gde će moći da kažu da li žele da se vrate, pod kojim uslovima, šta im je potrebno itd.
Taj popisni listić biće objavljen na internetu i svaki će imati svoju šifru; na taj način ćemo prikupljati podatke.
Koliko će to da košta?
Nema još gotovih procena, time će se baviti Komisija za izradu zakona, budući da se sredstva i propisuju zakonom.
To će biti budžetska sredstva?
Da, popis će finansirati država iz budžeta, i ta će sredstva biti ukalkulisana u budžet za sledeću godinu. Nisu to velika sredstva, a biće sigurno mnogo manja od onih koja su bila potrebna za popis u Srbiji.
Ni Ustav Republike Srbije ni Povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore ne sadrže odredbe kojima je definisan odnos matice sa Srbima koji žive u drugim (naročito susednim) državama. Primera radi, takve odredbe sadrže ustavi Mađarske, Slovenije, Makedonije, Hrvatske, Poljske, Slovačke i dr.
Takvim odredbama definišu se i garantuju prava i obaveze države prema sopstvenom narodu, kao što su, ukratko, briga, zaštita, pomoć i privilegije. Ministarstvo za dijasporu pokrenulo je inicijativu za unošenje takve odredbe u ustav koji je u pripremi, kao i za donošenje posebnog zakona koji će regulisati ta pitanja.
U nekoliko država u okruženju u toku je borba Srba za dobijanje statusa manjine, koji je važan jer omogućuje zaključivanje međudržavnih sporazuma o zaštiti prava te manjine. U Austriji, Srbi su najbrojnija zajednica posle Austrijanaca, i tek je poslednjih godina pokrenuta takva inicijativa. Problem je, međutim, što to podrazumeva promenu Ustava. Isti slučaj je i sa Slovenijom, čiji je Ustav iz 1991. godine status manjine obezbedio Italijanima, kojih ima oko 3000, i Mađarima kojih je oko 6000; Srba ima oko 50.000, po poslednjem popisu u Sloveniji. Ministarstvo za dijasporu lobira da se izmeni Ustav Slovenije i da Srbi, Hrvati i Bošnjaci dobiju status manjine. Takav status obezbedio bi im mesto u parlamentu, pravo na finansijsku pomoć, pravo na službenu upotrebu jezika i izdavanje novina.
Sa Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom i Makedonijom Srbija ima zaključene međudržavne sporazume. U Hrvatskoj je osetno poboljšanje položaja Srba, kaže Aleksandar Čotrić. Srbi imaju tri poslanika u hrvatskom parlamentu, osam pomoćnika ministara, dvojicu župana i petnaestak gradonačelnika. U Rumuniji, Srbi imaju poslanika u kontinuitetu od 1992. godine, iako čine svega 0,01 odsto ukupnog stanovništva.
Vojska je prihvatila inicijativu da se vojnim obveznicima koji su se iselili iz zemlje omogući otkup vojnog roka. Procenjuje se da je takvih oko 50.000.
Pored toga, ima i 2000 osuđenih ili onih protiv kojih je pokrenut krivični postupak koji će biti obuhvaćeni Zakonom o amnestiji.
Ministarstvo za dijasporu uputilo je zahtev Minstarstvu pravde da preuzme ulogu ovlašćenog predlagača Zakona o amnestiji, ali ništa po tom pitanju nije bilo učinjeno, pa je sada taj zahtev prosleđen poslanicima republičkog parlamenta.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
