foto: betaphoto
Isa Boljetini je za Albance simbol borbe protiv Turske, Srbije i Crne Gore i, kao takav, heroj Kosova, dok srpski mediji navode da je reč o istorijskom neprijatelju. Ko je zapravo bio taj čovek i kakvo je bilo njegovo vreme
Politička hemija ovih prostora je takva da je izmeštanje posmrtnih ostataka albanskog nacionalnog borca Ise Boljetinija u njegovo rodno selo na severu Kosova, baš sada, kako kažu naši mediji, i to tik uz srpski manastir Sokolica – odjeknulo kao još jedna drska provokacija albansko-kosovskih vlasti. Posle one beogradske sa dronom i zastavom na kojoj je takođe bio njegov lik.
Isa Boljetini (na srpskom Boljetinac) tako je skoro sto godina posle svoje smrti, uz najviše vojne počasti, sahranjen po drugi put, sada u dvorištu svoje kuće. Interesantno je da je sa srpske strane ovog puta sve prošlo mirno, bez incidenata, iako je reč o opštini sa ubedljivo većinskim srpskim stanovništvom Zvečan. Lista Srpska je ceo događaj ocenila kao provokaciju prema Srbima koji žive na severu Kosova. Najviše su pojedini ovdašnji mediji polivali hladnom vodom usnule srpske duhove nazivajući Boljetinca „koljačem“ i „zakletim neprijateljem“ Srba, te najvećim borcem za Veliku Albaniju. No, istorija se dalje od toga nije mnogo pitala.
VOJVODA I GERILAC: Isa Boljetini je simbol gerilske borbe protiv Turske, Srbije, Crne Gore, odmetnik, u staroj engleskoj štampi „albanski Robin Hud“, za Albance heroj Kosova, po srpskim medijima uglavnom – istorijski neprijatelj. Rođen 1864. u selu Boljetin, na severu Kosova, po poreklu pripadao albanskom plemenu Šalja. Živeo 52 godine, imao devet sinova i pet kćeri, a podatak kojim se danas verifikuje njegovo „neprijateljstvo“ jeste taj da se sa samo 14 godina pridružio Prizrenskoj ligi, albanskoj političkoj organizaciji koja se borila za albansku autonomiju i ujedinjenje svih Albanaca.
Ono o čemu se ne govori jeste da je Isa Boljetinac bio vojvoda manastira Sokolica, jer se njegova rodna kuća, u čijem dvorištu je nedavno sahranjen, nalazi u neposrednoj blizini. O tome kakav je položaj i ugled Boljetinac imao u to vreme kazuju mnogi zapisi. Tako u knjizi Srbi i Albanci kroz vekove (Samizdat B92, 2000) autora Petrita Imamija, profesora na FDU i istraživača političkih i kulturnih odnosa između ova dva naroda u prošlosti, stoji beleška: „Kada su 1894. u Prištinu doputovali istoričar Ljuba Kovačević i arhitekta Andra Stefanović, članovi Srpske kraljevske akademije nauka, radi proučavanja srpskih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, Branislav Nušić se s njima uputio pravo kod Ise Boljetinca, koji je kao odmetnik gospodario tim krajevima, pošto turska vlast nije mogla da im garantuje sigurnost. S njim su se sastali u manastiru Sokolica, kod Mitrovice, koju je ‘od svake napasti branila’ njegova porodica, jer je Isa bio vojvoda tog manastira. Polaskan dolaskom tih gostiju, obećao im je da im neće ‘dlaka s glave pasti’.“
O manastiru Sokolica pisao je i Todor Stanković, srpski konzul u Prištini. U Putnim beleškama po Staroj Srbiji 1871–1898. (1910), on kaže: „Kako se ovaj manastir nalazio između arnautskih sela (…) to bi se on mušno mogao održati da, po kazivanju mnogih, nisu kako manastir tako i manastirske goste čuvali i od svake napasti branili Ahmed i Isa braća Ademovići Arnautaši iz Boljetina (čuveni Isa Boljetinac), čije su kuće prvog na 800, a drugog na 100 metara daljine od samog manastira.“ U svojoj depeši iz 1899. srpski konzul u Prištini Svetislav Simić takođe govori o Boljetincu: „Nijedan Srbin nije pao od njegove puške, a dokle je zasezala vlast njegove martine, raja je bila potpuno slobodna od zuluma.“ Pisac Rastko Petrović je 1924. zabeležio šta je čuo o Isi dok je ovaj gospodario Kosovom: „Priča se da su u to doba naši seljani, u vreme manastirske slave, mogli ići njoj u ponoći, nenaoružani, sa tepsijama zlatnih dukata na glavi, a da ih niko ne napadne.“
POBUNJENIK I DIPLOMATA: Period posle 1900. sve više je bio markiran nacionalnim tenzijama, teritorijalnim širenjima, međunarodnim uticajima. Na vest da se tamošnjem srpskom stanovništvu tajno dotura oružje iz Srbije, Albanci su samoinicijativno počeli da pretresaju srpske kuće. Takav jedan pretres organizovao je i Isa Boljetini 1901. u Ibarskom Kolašinu. Iako je među Srbima uživao ugled zaštitnika, kada su njegovi ljudi pronašli izvesnu količinu oružja, izbatinali su Srbe i od tog trenutka, smatra se, srpska štampa o njemu počinje da piše kao o srpskom zlotvoru.
Ime Boljetinca upleteno je i u ubistvo ruskog konzula Ščerbina u Mitrovici, 1903, što je doživljeno „kao nacionalna nesreća za sve Srbe na Kosmetu“. Po tekstu iz „Politike“, iz 2013, „od samog dolaska Ščerbina u Kosovsku Mitrovicu, u Rusiju su odlazili izveštaji o neprekidnom arbanaškom teroru, o stradanju Srba, ubistvima, silovanjima, pljačkama i paljevini srpske imovine uz naglasak da bez nasilja ne mogu da prođu ni pogrebne srpske povorke. Zbog toga je na sebe navukao veliku mržnju Arbanasa“. Albanski pobunjenici, prema drugim izvorima, hteli su silom da proteraju tog „još jednog“ ruskog konzula i da sačuvaju teritoriju. Pri zavođenju reda tokom pobune, turska vojska je ubila preko 200 Albanaca. Sutradan je Ščerbin bio smrtno ranjen, a ubica poslat na izdržavanje doživotne robije u Tripolis. Pošto je ubici prethodno brat stradao od turskog topovskog đuleta, na osvetu ga je navodno nagovorio Isa Boljetini, jer je upravo Ščerbin zahtevao od Šemsi-paše da se protiv albanskih pobunjenika upotrebe topovi.
Isa je deportovan 1903. u Carigrad i bio primoran da tamo ostane sve do 1906. godine, kada mu je dozvoljeno da se vrati na Kosovo. Crnogorski đeneral-ađutant, Mitar Martinović, u knjizi Ratne godine 1912–1916. ovako je opisao tadašnje događaje: „U dva vilajeta: Kosovskom i Skadarskom, između Arnauta i mladoturaka nastao je pravi rat. (…) Nakon junačkog otpora Arnauta protiv mladoturaka od nekoliko mjeseci, pod pritiskom jače sile, veliki broj Arnauta i muslimana, morao je emigrirati u Crnu Goru.“ Navodi se brojka od 20.000 emigranata i izbeglica, među kojima su bili i vođe Isa Boljetini i Bajram Curi. U to vreme albanski pobunjenici su uživali punu podršku crnogorskog kralja Nikole.
Kada je 1911. pozorišna trupa iz Beča došla na Kosovo da na livadi, pored železničke stanice u Ferizoviću (kasnije Uroševac), izvede operetu Vesela udovica, u kojoj se na otvoren način ismevaju Crnogorci, posebno knjaz Danilo, njeno izvođenje sprečio je ko drugi nego Isa Boljetini. „Cetinjski vjesnik“ je tada pisao da je on „poznat kao zaštitnik hrišćanske raje, koju je svakom prilikom branio kako protivu nasilja turskih vlasti, tako i protivu svojih jednovjernika. S toga uzroka je mnogima trn u oku“.
POP, APIS I DRUGI: U knjizi Život Srba na Kosovu 1812–1912, Vićentije Popović piše da je Vlada Srbije početkom 1912. naložila svom konzulu u Prištini Milanu Milojeviću da „kako zna Isu Boljetinca smakne“. Ovaj se obratio ruskom konzulu u Mitrovici, Tuholki, s molbom da on preuzme stvar, jer bi bilo nezgodno da Isu ubiju njegovi „prijatelji Srbi“. Taj posao Tuholka je poverio popu Anđelku, koji je bio „đavo čovek, vičan svemu“. Pop Anđelko, pak, „nađe nekog Arnautina iz Drenice i pogodi se s njim… da ubije Isu“. Ali, iz Srbije ubrzo stigne depeša da se Isa ne ubija. Sad je pop Anđelko morao brže bolje da odjuri do Ise i da ga upozori da je austrijski konzul potplatio tog Albanca da ga ubije. Kada su „plaćenika“ Isini ljudi ubrzo ubili, „pop Anđelku je tad laknulo na duši“.
U dužem članku „Na izviđanju među Arnautima“, koji je M. Zavađil objavio u „Politici“ 22. oktobra 1922, navodi se da je sa Isom, „onda moćnog i sultanu neposlušnog“, razgovarala „srpska delegacija“ na platou ispred njegove kuće u selu Boljetin. „Isa Boljetinac, čovek srednjih godina, lepo razvijen, jakih kostiju, suvonjav, mrke masti dočekao nas je ljubazno i prijateljski. Činio je utisak čoveka jake volje, koji je svesan svojih vrednosti. Posle pozdrava i saopštenja da mu donosimo pozdrav od srpskih ‘glavara’, razgovor je ubrzo prešao na predmet, koji nas je tu doveo. To je išlo u toliko lakše, što je Bogdan Radenković bio stari poznanik i komšija Isin.“ On je s njim najviše i razgovarao, navodeći da Carigrad optužuje „da smo mi Arnaute naoružali i za svu muku, što je sa vama imaju, oni nas krive. Pa, eto, Iso, dođosmo do tebe da se vidimo, da čujemo šta ti o tome misliš? Jer, posle ljutnje oni iz Carigrada, mogu i udariti na Srbiju.“ Apis je dodao: „Mi smo vas Arnaute a posebno tebe, pošteno pomogli u vašoj borbi protivu Turaka, pa eto dočekasmo da nam sad Turci prete.“ Isa im je odgovorio: „Mislim da Turci na vas neće udariti. Ali može ono drugo biti, da vi na Turke navalite. Ali svejedno, kako bilo da bilo, hoću vam ovo reći: udare li Turci na Srbiju, ni ja ni moji Arnauti uz Turke biti nećemo a da li ćemo biti sa vama, e, to vam ne umem reći.“
POGIBIJA: Isa Boljetini je do kraja života ratovao. Učestvovao je i u odbrani Skadra od crnogorske vojske, grada koji je pripao Albaniji, i tu se teško razboleo, a da ne bi pao u ruke osvajačima zatražio je zaštitu kod francuskog konzula. Zajedno su krenuli na Cetinje, ali je tamo ubrzo bio uhapšen u hotelu i odmah interniran prvo u Nikšić, a zatim u Podgoricu. Uoči samog ulaska austrougarske vojske i usred rasula u Podgorici, ubijen je sa dva svoja sina, dva unuka, zetom, bratancem i dva odana saborca na mostu reke Morače 23. januara 1916. od strane crnogorskih žandarma, jer se posumnjalo da je navodno pošao u susret austrougarskoj vojsci. Istoričar Bogumil Hrabak navodi da se njegovo ubistvo desilo „u gužvi koju je izazvao svojim pretnjama da će u gradu preuzeti vlast“.
Isa je sahranjen 1916. u Podgorici, ali pošto je njegov grob oskrnavljen 1998, aktivisti Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove su u tajnosti preneli posmrtne ostatke u Kosovsku Mitrovicu. Namera je bila da posle 1999, uz sve počasti, bude sahranjen u selu Boljetin, ali zbog straha od reakcije većinskog srpskog stanovništva međunarodne mirovne snage to nisu dozvoljavale. Tako je bilo sve do ove godine.
Kada je predsedavajući Londonske konferencije, 1913, i ujedno ministar spoljnih poslova Velike Britanije Edvard Grej ispratio Isu do garderobe, gde je ovaj morao da ostavi kuburu koju je držao zadenutu o pojas, našalio se: „Generale, sutra novine mogu da pišu da je Isa, koga Mahmur Šefćet-paša nije mogao da razoruža, položio oružje u Londonu.“ Na to mu je Isa uzvratio: „Ne, ni u Londonu!“, i iz jednog džepa izvukao pištolj koji je sve vreme imao kod sebe.
Ubistvo Ise Boljetinca
„Dakle, za neke sve najbolje, za neke druge sve najgore, sredine kako dolikuje nema, albanski prvak, pripada nekom drugom vremenu, jučerašnjem svetu. Agent srpske vlade, miljenik kralja Nikole, pa kralja Aleksandra, pljačkao i od pljačke se branio u vreme kada je pljačka bila privredna grana. (…) I u tom času opšteg sloma (Crna Gora je kapitulirala, Prvi svetski rat, kralj Nikola napustio zemlju, vlada izdala deklaraciju da vojska više ne postoji, da postoji samo narod, kako to već vlade rade), očaja i rasula, na Podgoricu je nasrnuo glasoviti arbanaški junak Iso Boljetinac. (…) U trenutku sloma, njega je ostavilo prijateljstvo prema knjazu i Crnoj Gori i htio je da iskoristi smutnju za sebe. (…) Iso nije mogao ni slutiti za četu mog oca, koja se nije rasturila kao ostala vojska. (…) Borba s ljudima iz Isovog bašibozuka nije dugo trajala, uprkos divlje hrabrosti koju su Arbanasi ispoljili. Udar je pogodio i njegove najodanije sljedbenike. Bili su pobijeni svi iz neposredne Isove pratnje, a ostali su se razbježali. Poginuo je i sam Iso Boljetinac. Ali se borio uporno i dugo, kad je preostao sam, na goloj cesti. Ranjen, podigao se na koljena i mada već slab da drži pušku, pucao je iz pištolja, da se bar zamijeni. Otac je pojurio ka njemu, a divlji Arbanas je naslonio pištolj na lijevu ruku. Ali nije stigao da okine, već ga je bio uzeo na nišan neki krilaš i on je pao. Otac je dotrčao. Iso ga je pogledao velikim i krvavim očima, rekao nešto na svom jeziku što otac nije razumio i izdahnuo. Otac je uzeo njegov veliki pištolj mauzer, drške izlivene u srmu, čuvajući ga kao najdražu uspomenu. Nije čudno što smo mi, djeca, žalili Isa Boljetinca. Žalio ga je i otac, iako se ponosio što ga je baš on pogubio, nekom posebnom žalošću, koja je više bila divljenje prema neustrašivom junaku divlje Arbanije koji se bori sam do kraja, na pustom polju i na praznom drumu, ni moleći ni praštajući, uspravno i bez zaklona. I u našoj žalosti bilo je baš toga divljenja. Više no ičeg drugog.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
