Od konduktera do lica iz američke note

U raznim medijima svašta se pisalo o Tešićevoj trgovini oružjem, pogotovo nakon američke note Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Ali otkud se on „iznedrio“? Kako to da je predratni kondukter, pa vozač iz Kiseljaka kod Sarajeva uvek uspevao da uđe na sporedna vrata ako već nije mogao na glavna?

U zvaničnim notama SAD upućenim Ministarstvu spoljnih poslova Srbije koje Ivica Dačić negira, ali ih jedan od sagovornika pokazuje autoru teksta („Ne mogu da ti dam da skeniraš, odmah će saznati moj izvor“, objašnjava), lepo stoji da zvaničnici Srbije treba da obrate pažnju na Tešića jer predstavlja opasnost po mir i stabilnost; da korumpira zvaničnike država kojima prodaje oružje; da zabrinjava to što takva ličnost ima pristup najvišem državnom vrhu Srbije. Taj papir je ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću uručen u avgustu, a američka ambasada ga nikad nije demantovala, kaže naš izvor.

KISELJAČKA VEZA

Kako je Tešić počeo? Svi izvori se slažu da je došao iz Republike Srpske i počeo da radi u firmi „Mikro“, koja se bavila remontom tenkova, a vlasnik je bio njegov brat od strica Đorđe, čovek od ugleda u svom poslu. Tu je polako „učio zanat“. Zatim je, posle Dejtonskog sporazuma, uvideo da je u trgovini oružjem lako naći kupca ali teško prodavca, i iskoristio je svoje „kiseljačke veze“. Šta to znači? Tokom čitavog rata Kiseljak je bio „of šor zona“, gde su lokalne formacije određivale ko je „prijatelj“, a ko „neprijatelj“. Uglavnom, šverc je cvetao. Poznajući ljude sa tog područja, Tešić je krenuo u otkup oružja, osamostalio se, otvorio kancelariju svoje firme na Dorćolu (sagovornici misle da je bila u Solunskoj ulici). Takođe, okupio je bivše oficire Vojske Republike Srpske (VRS) koji su imali dobre veze i informacije šta se tamo dešava. Oni su imali kontakte sa „predstavnicima Federacije BiH“, pa je tako oružje počelo da pristiže, a on ga preprodavao.

Do 2001. godine sve je rađeno „na sitno“, ali posle promena u Srbiji posao se razgranao. „Kod njega su od 2002. nadalje u kancelarije dolazili direktori fabrika namenske industrije, zadovoljni onim što im je nudio. Isto tako i oficiri Vojske RS, koje je plaćao da mu pronađu gde će biti proglašeni viškovi naoružanja u RS i Federaciji BiH i to je jeftino otkupljivao, pa posle prodavao. Njegova ekipa je odlazila i u Rusiju, Jermeniju, Gruziju, Irak da tamo pronalazi ili izvore oružja ili tržišta“, navodi Tešićev bivši saradnik; tvrdi i da njegov bivši gazda nije škrtario na isplatama i dnevnicama.

„Plaćao je dok mu odrađuješ, ali mu kao čovek niko nije ništa značio. Ako mu nisi uradio ono što traži, automatski dobijaš otkaz. Imao je svoje ‘žbirove’, ljude koji su išli okolo i proveravali šta radiš“, navodi on. Tešić je, nastavlja ovaj izvor, stalno menjao imena firmi, registrovao nove, bilo u Srbiji gde je menjao adrese, bilo na nekim ostrvima „poreskim rajevima“. Direktori su bili ljudi od poverenja, oni koji su mu krajem devedesetih dostavljali informacije o viškovima naoružanja ne samo u BiH, nego i u Hrvatskoj, „jer preko Kiseljaka je dolazilo i oružje iz Hrvatske“.

NA UDAR BIA

Ovaj izvor kaže i sledeće: „U Srbiji nije uspevao doći do državnog vrha u vreme DOS ni kasnije, čak i kad je SNS koju je obilato finansirao došla na vlast. Ali jeste do ljudi iz njihovog okruženja.“

Ostali sagovornici saglasni su sa ovom tvrdnjom. A svi kao ključnog čoveka koji je sprečio Tešićev uspon u vreme vlasti DS navode direktora BIA Sašu Vukadinovića, dok kao glavnu osobu koja ga je približila SNS i „raširila mu krila“ imenuju Ivana Mrkića, bliskog saradnika Tomislava Nikolića i potonjeg ministra spoljnih poslova.

„Mrkić je bio ambasador na Kipru u vreme Miloševića, kad su se iznosile pare, znao je sve marifetluke. Tešić se zbližio sa njim i tako je krenuo njegov nagli poslovni uzlet i dobijanje dozvola za izvoz“, kaže jedan od izvora. Drugi izvor tvrdi da je Tešić pokušao i da se približi ministru odbrane iz vremena vlasti DS Draganu Šutanovcu, vrbovao je neke njegove saradnike, ali ga je Vukadinović „oladio“.

Kako je to pokušao? Prvi posao većeg izvoza Zastavinog naoružanja Tešić je 2006. odradio sa izvesnim Davidom Goldštajnom, ali su, posle datog avansa, kasnili sa uplatama i onda su platili u poslednjem trenutku.

„Onda se Goldštajn pojavio sa ugovorom jedne od njegovih kompanija sa Libijom, uoči takozvanog Arapskog proleća, za izvoz čak 100.000 Zastavinih automatskih pušaka u Libiju. To je bio sjajan posao – Zastava bi tri godine mogla da radi samo to – pa se odmah pojavila sumnja. Iz Jugoimporta SDPR su poslali ugovor na proveru. Tadašnji ambasador u Libiji Dušan Simeunović došao je do potpisnika tog navodnog ugovora u Tripoliju i pitao ga o čemu se radi. Ovaj mu je odgovorio da ugovor ne važi. Odmah su Ministarstvo spoljnih poslova i BIA zaustavili čitav posao, a Miroslav Lazanski je, od nekog ‘instruisan’, objavio u ‘Politici’ kako država ne dozvoljava ‘istorijski ugovor za Zastavu’. Potom su ‘isplivale’ i fotografije na kojima se Lazanski pojavljivao u pratnji Tešića“, navodi drugi izvor, koji je nekad radio u SDPR.

On je objasnio i način kako su privatni trgovci naoružanjem uz pomoć vlasti posle 2012. godine štetili državu i SDPR.

„SDPR kupi robu sa vojnih stokova, postane njen vlasnik i umesto da je direktno izveze jer je registrovan za to, izabere, na primer, da Tešić to uradi kao komisionar. Privatna firma izveze oružje, dobije devize i umesto da ih, kako zakon nalaže, rasporedi i uplati po ugovoru, uzme svoju proviziju, on na račun SDPR uplati dinare po kursu svoje banke, nepovoljnijem u odnosu na srednji kurs NBS. Jugoimport tu gubi. A da bi zaštitila tu malverzaciju, NBS se pojavljuje sa tumačenjem, prvi i jedini put, da komisionar može da komintentu uplati u dinarima. Znali su da je to tumačenje na klimavim nogama, pa je onda 2018. promenjen Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja“, kaže taj bivši zaposleni u SDPR.

NIŠTA BEZ AMERIKANACA

Jedan bivši visoki oficir Vojske Srbije, svojevremeno indirektno zadužen za nadgledanje prodaje naoružanja, objasnio je da je Tešić postao moćan zahvaljujući svojoj snalažljivosti posebne vrste:

„Neko mu je objasnio kako funkcioniše ‘treći svet’ – države Afrike i Azije – i kako se tamo ‘dogovara’ sa ministrima i ostalim zvaničnicima zahvaljujući dolaru. Shvatio je i da je ključna stvar doći do robe po dobroj ceni, a tržište je najmanji problem i onda je taj ‘modus operandi’ primenjivao i na ljudima bliskim vlasti u Srbiji i RS.“

Tešić se našao pod sankcijama SAD, a taj bivši oficir tvrdi da je, ako se izuzme afera „Orao“ iz 2003. gde je bio kolateralna šteta, kasnije, sam zabrljao poput slučaja „Liberija“: „Pogrešio je što je mnoge stvari radio bez izvesne komunikacije sa SAD, a oni kontrolišu ta ratišta. Izgleda da je rešio da više zaradi što ga je koštalo. Ali lako se snašao i pronašao druga tržišta. Izgleda da se zamerio i u Saudijskoj Arabiji, pa je tu uletela firma GIM i Branko Stefanović.“

Komentarišući razne napise u medijima, bivši pripadnik vojne bezbednosti kaže da je Tešić dugo bio predmet njihove operativne obrade i da VBA ima dosta podataka o svim njegovim aktivnostima, ali da je to stavljeno „u fioku“ posle dolaska SNS na vlast. On demantuje da je Tešićeva ćerka ikad bila poslanik SNS. „Bar su imena poslanika u svim sazivima Skupštine javna, lako je to proveriti na sajtu“, objasnio je on.

Taj izvor ne spori da je Tešić bio među velikim finansijerima SNS-a.

Kad je u pitanju „državna“ trgovina oružjem, on konstatuje da je čitavu stvar najbolje okarakterisao bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš u „Utisku nedelje“ rekavši da postoje tri vrste trgovaca – prvi koji finansiraju državu, a to je BIA; drugi koji finansiraju vladajuće stranke – Tešić; i treći koji finansiraju porodice funkcionera – što je GIM.