Od Alpbaha do Gazivoda

Godinama čekamo da saznamo šta je politika predsednika Vučića o Kosovu. Opšti utisak je da ni Unutrašnji dijalog nije puno pomogao u tome, kao ni više puta dato obećanje sa rokovima za obelodanjivanje toliko očekivane platforme o Kosovu. A onda je rešenje došlo u vidu jedne reči: razgraničenje! U šturom obrazloženju tog zagonetnog pojma naglašeno je da u traženju konačnog rešenja i Srbija mora biti srećna, a ona bi jedino bila srećna ako uzme „makar metar teritorije Kosova“. Za metar Metohije ništa nije rečeno. Prećutano je i to da li isto rešenje predviđa da će takođe morati da se dâ i „metar“ centralne Srbije, i kako će to uticati na pomenutu sreću Srbije.

Nagoveštaj realizacije pomenutog rešenja došao je nedugo nakon njegovog obelodanjivanja, na Evropskom forumu u austrijskom gradiću Alpbah održanom poslednjih dana avgusta ove godine. Između alpskih planina i gora predsednik Vučić i njegov kosovski kolega Tači su u prijateljskoj i skoro prazničnoj atmosferi naglasili spremnost da zajednički rade na iznalaženju konačnog rešenja za Kosovo kroz primenu teritorijalnog principa kao nove paradigme u pregovorima. Po Vučiću željeno rešenje podrazumeva već pomenuto razgraničenje, dok Tačiju više prija korekcija granica. Međutim, ni jedan ni drugi nisu detaljnije objasnili prirodu svojih predloga.

GEOPOLITIČKA NEOPHODNOST: Bez obzira na kontroverznost datih predloga, Alpbah je bio jedini (javni) trenutak slaganja i međusobnog uvažavanja dva pregovarača koji godinama nemaju ništa pozitivno da kažu jedan (o) drugom, niti imaju lepih reči o suparničkim pregovaračkim timovima. Pozitivnu energiju osetio je i predsednik Austrije Aleksander van der Belen, koji je stekao utisak da je prisustvovao „istorijskom trenutku“. Pozivajući se na „geopolitičku neophodnost“, komesar Han se nadovezao pozivom da „Brisel i članice EU odbace strahove da bi bilo kakvo pomeranje granica na Balkanu moglo da pokrene nove probleme u nestabilnom regionu i prihvate dogovor Vučića i Tačija kojim bi se rešio dugogodišnji problem Kosova“. Ubrzo se oglasila i Evropska komisija saopštenjem da se „Beogradu i Prištini mora dati prostor za dogovor o sadržaju sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Dejvid Mekalister, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, takođe podržava promene paradigme u pregovorima ali i upozorava da „promene granica mogu biti rešenje za kosovsko pitanje samo ako se pored Beograda i Prištine saglase i Evropska unija i Savet bezbednosti UN“.

Podrška ovoj inicijativi stigla je i preko Atlantika. Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, izjavio je da se „Sjedinjene Američke Države neće uključivati u raspravu oko ideje o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, ali ne isključuju mogućnost korekcija granica“. Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer je otišao korak dalje izjavom da „Beogradu i Prištini treba dati prostora da sami ispregovaraju najbolji dogovor koji mogu, dogovor koji će biti pošten, trajan i za koji će lideri moći da pridobiju podršku svojih građana“.

Sve je ukazivalo da je Vučićeva politika za Kosovo postigla uspeh jer se (konačno) došlo do rešenja koje je prihvatljivo ne samo za dve strane u pregovorima već i za međunarodnu zajednicu.

Međutim, nisu svi međunarodni akteri dočekali sa oduševljenjem potencijalni dogovor iz Alpbaha. Najviše otpora uvođenju teritorijalnog principa u rešavanju kosovskog pitanja došlo je od nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je izjavila da „nema novih granica na Balkanu“. U odbrani svog stava kancelarka Merkel je prvo pokušavala da ubedi američkog predsednika Trampa da promena granica može izazvati negativne posledice na stabilnost na Balkanu, ali ta inicijativa nije dala adekvatnih rezultata jer se čini da je američka administracija već zauzela čvrst stav da podrži eventualni dogovor između Vučića i Tačija. Merkel je imala više uspeha sa instruiranjem političkih lidera iz regiona, koji su nakon konsultacija s njom listom protestovali protiv mogućeg dogovora između Beograda i Prištine. U tom procesu najviše su otišli premijer i predsednica Hrvatske koji se, između ostalog, uporno pozivaju na zaključke Badinterove komisije iz 1991. godine o granicama federalnih jedinica SFRJ. Međutim, upravo Badinterova komisija štiti suverenitet Srbije nad Kosovom jer u Mišljenju br. 3 iznosi stav da administrativne granice bivših republika, uključujući i Srbiju, dobijaju status spoljnih granica koje štiti međunarodno pravo.

Stiče se utisak da je u međuvremenu nemački stav omekšao, što se može zaključiti iz izjave tek pridošlog nemačkog ambasadora u Srbiji Tomasa Šiba, koji kaže da je Nemačka „zabrinuta i skeptična zbog ideje o razmeni teritorija“, ali da „želi održivo rešenje za kosovski problem, i to što pre“.

OTPOR SA KOSOVA: Neslaganje sa predlogom za uvođenje teritorijalnog principa u rešavanju kosovskog pitanja izrazile su pojedine organizacije civilnog društva koje su uputile otvoreno pismo Federiki Mogerini protiv ovakvog rešenja. Protiv su i pojedini opozicioni političari, naročito oni koji se zalažu za zamrzavanje konflikta i prenošenje kosovskog problema na nove generacije koje će biti pametnije od njih samih. Međutim, verovatno najuticajniji kritičar pregovora o razgraničenju je iguman manastira Visoki Dečani otac Sava Janjić, koji mesecima iznosi argumente protiv ovakvog rešenja i zbog toga trpi neprekidne napade od strane najviših predstavnika vlasti (uključujući i predsednika Vučića), kao i od strane medija i tabloida bliskih vladajućoj eliti u Srbiji.

Najveće neslaganje oko pregovora o razgraničenju ili korekciji granice došlo je sa Kosova. Kosovski predsednik Hašim Tači već duže vreme nema političku podršku za mogući kompromis sa Srbijom, a pritisak na njega vrše kako njegove partijske kolege i koalicioni partneri tako i opozicija. Najveći Tačijev kritičar je njegov partijski kolega i predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji, koji ne prestaje da zapaljivim izjavama i verbalnim provokacijama uzburkava javnost kako na Kosovu tako i u (centralnoj) Srbiji. Premijer Kosova Ramuš Haradinaj takođe se aktivirao u kritici Tačija, oštro se protiveći svakoj mogućnosti promene postojećih granica Kosova.

Otpor sa Kosova dao je rezultat u osporavanju uloge Hašima Tačija kao pregovarača kosovske strane što je dovelo do propasti pregovora u Briselu početkom septembra, na kojem se očekivalo da se učvrsti dogovor iz Alpbaha. Tog dana Vučić je odbio da se sretne sa Tačijem, da li iz razloga što je znao da on nema legitimitet da pregovara o mogućem dogovoru, ili možda zato što međusobnim susretom nije hteo da ugrozi njegovu poziciju na kosovskoj političkoj sceni.

Vučić i Tači su među retkim političarima na prostoru Srbije i Kosova koji su svesni neophodnosti donošenja sporazuma o normalizaciji odnosa. Oni takođe vrlo dobro znaju da su u tom poduhvatu jedan drugome najbolji saveznici. Njihovo savezništvo se najbolje vidi u njihovim nedavnim posetama severu Kosova. Vučiću je bila neophodna medijsko-propagandna šarada na severu Kosova kako bi pokazao srpskoj zajednici na Kosovu i javnosti u Srbiji da je neprikosnoveni lider koji se danonoćno bori za srpske interese, bilo da su oni teritorijalni ili ekonomski. Bez podrške Tačija ova poseta svakako ne bi bila realizovana, a opstrukcije Tačijevih oponenata, pre svega Kadrija Veseljija, svele su se na blokiranje puta i sprečavanje posete Vučića srpskom selu Banje u opštini Srbica.

Tačiju je takođe bila potrebna medijsko-propagandna šarada na severu Kosova, tj. na jezeru Gazivode, kako bi pokazao Albancima da nije prestao da se bori za vitalne interese i prirodne resurse neophodne za razvoj Kosova. Vreme posete je tempirano na dan organizovanja protesta protiv promene granica Kosova u organizaciji kontroverznog pokreta „Samoopredeljenje“. I pored značajnog prisustva specijalnih policijskih jedinica i takozvanih „dugih cevi“, bez podrške Vučića, makar ona bila i prećutna, ova poseta svakako ne bi mogla da prođe bez incidenata i žrtava. A prošla je!

Niti Vučić ima boljeg kosovskog sagovornika od Tačija, niti Tači može očekivati boljeg od Vučića. Obojica su svesni da je uvođenje novih pregovaračkih timova kontraproduktivno i ne vodi ka mogućem dogovoru. U ovom trenutku ključ uspeha u postizanju sporazuma leži u jačanju pozicije Tačija kao vodeće figure u kosovskom pregovaračkom timu. Kako bi odoleo sve snažnijim zahtevima za njegovu smenu, Tačiju je neophodna i podrška međunarodne zajednice, naročito Sjedinjenih Američkih Država.

Važnu ulogu ima i Srpska lista, politički ogranak Vučićeve Srpske napredne stranke na Kosovu, koja svojim glasovima održava u životu koalicionu Vladu Ramuša Haradinaja. Otuda nije teško zaključiti da se ključ političke (ne)stabilnosti i eventualnih vanrednih izbora na Kosovu čuva kao važna figura na šahovskoj tabli na Andrićevom vencu, koji će verovatno biti upotrebljen u slučaju negativnog razvoja događaja vezanih za pregovore o razgraničenju ili – korekciji granice.