Očekujem da mi se dogodi nešto neprijatno

Kada je pre dva meseca izabrana za dekanku Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Maja Kovačević nije verovala da će morati da brine za bezbednost svojih studenata, ali i za sopstvenu. Ona danas spada među najaktivnije dekane koji brane studente od vlasti.

VREME: Kada ste izbrani u februaru 2025. godine, rekli ste da vam je najbitnije da održite stabilnost na fakultetu. Koliko stignete da se time bavite, s obzirom na pritiske vlasti na visoko obrazovanje?

MAJA KOVAČEVIČ: Tačno, jedna od ključnih tačaka mog programa bilo je insistiranje na stabilizaciji fakulteta. Međutim, u ovim vanrednim okolnostima koje niko od nas nije mogao da predvidi, stabilnost se svodi na to da dobro komuniciramo sa kolegama i studentima, ali i sa profesorima na svim instancama. Stabilnost se sastoji u zajedništvu. Na fakultetu zato sada zbijamo redove.

Događaji prestižu jedan drugi. Zaista je vrlo teško planirati bilo šta, ali pokazujemo da smo jak kolektiv. Jedan od glavnih ciljeva vlasti nije samo izazivanje podela među studentima već i među profesorima i fakultetima. Zaista mi je jako drago što do toga nije došlo i što smo na visini zadatka.

Pisali ste Evropskoj komisiji o problemima vezanim za odnos vlasti prema prosveti. Kakav odgovor očekujete?

Pisala sam na stotine adresa u okviru Evropske unije. Više od 30 godina se bavim proučavanjem evropskih integracija i jako dobro poznajem taj sistem. Pisala sam različitim poslanicima u Evropskom parlamentu – svi treba da znaju šta se u Srbiji dešava. Obratila sam se i svim ustanovama koje imaju veze sa obrazovanjem, ali i delegacijama zemalja članica u Briselu, jer su njihovi ambasadori ključni akteri koji pripremaju sve odluke na nivou Unije.

Naravno da ne očekujem nikakvo čudo, ali reakcija ima. Mi smo sada ljuti na Evropsku uniju jer smatramo da ne reaguje dovoljno ili dovoljno oštro na neke pojave u Srbiji. Ali ne treba zaboraviti da Evropska unija, uza sve njene mane, jako drži do vladavine prava. Upravo se vladavina prava nalazi u srži studentskih zahteva i zato sam bila sigurna da oni neće ostati nemi. I nisu, a mislim da neće biti ni u budućnosti.

Možemo li da očekujemo nešto od njih?

Mislim da u prvom koraku možemo da očekujemo da sa većom pažnjom prate šta se ovde događa, kao i da više pažnje usmere na ove naše unutrašnje događaje. Mnogi građani uviđaju u čemu je problem, za to ne treba biti ekspert. Često s pravom zameramo Evropskoj uniji da zapravo žrtvuje demokratizaciju i vladavinu prava zarad bezbednosti. To su pitanja Kosova, odnosa Srbije sa Rusijom, kao i strah od izazivanja regionalnih sukoba. Međutim, sada se dešava da režim izaziva unutrašnju nestabilnost u Srbiji. To je jednako opasno, ako ne i opasnije od ovoga čega se inače Evropska unija plaši. Iz tog razloga mislim da će razumeti kako prioritet u ovom trenutku mora da bude unutrašnja stabilizacija prilika u Srbiji. A to znači prestanak zastrašivanja, prestanak govora mržnje, prestanak terora, kao i insistiranje na delovanju pravosudnih organa, tužilaštva, sudova. To znači insistiranje, ali čvrsto, na izboru novog sastava REM, koji jednom mora da počne da radi svoj posao. Jer skandalozno je ovo što se emituje sa nacionalnih frekvencija.

Nataliju Jovanović, dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu, i Vladana Đokića, rektora Beogradskog univerziteta, režim proglašava za oličenje zla. Osećate li se bezbedno?

Iskreno da vam kažem, očekujem da može da mi se dogodi nešto neprijatno. Ali, s druge strane, dešava mi se i da mi nepoznati građani prilaze na ulici. Ja nisam javna ličnost, nastupam u svojstvu dekana jer mislim da je to moja dužnost. Prilaze mi najrazličitiji ljudi – i inspektori, i policajci. Kažu mi “slažemo se sa vama, hvala vam što to govorite”. Tako da zapravo verujem da režim želi da nas sve zastraši, što je i cilj svih različitih represivnih mera. Dakle, nastoje da zastraše građane kako bi odustali od aktivizma, te borbe za promene i izražavanja nezadovoljstva.

Kako ste reagovali kad je režim zatražio da prijavite studente koji blokiraju fakultete?

Vlast želi da slomi profesore kako ne bismo bili brana samovolji režima. Svi treba da znaju da ti disciplinski postupci, koje država traži da pokrećemo protiv studenata, u najtežim slučajevima mogu da se okončaju tako što bi neko mogao da izgubi status studenta i bude izbačen sa studija. Sutradan, odmah po ovom zahtevu, rekla sam da neću zvati policiju protiv svojih studenata. Mogu da je pozovem isključivo u slučaju da neko dođe i napadne studente, profesore ili bilo koga drugog. Ali nikad protiv svojih studenata koji su u blokadi – slagala sa ja sa njima ili ne – jer je to njihov način borbe. Mogu da me kažnjavaju finansijski i smene sa mesta dekana… Ma neka rade šta god hoće, ali ja to neću učiniti.

Uz studente smo. Čitav Beogradski univerzitet od početka smatra legitimnim studentske zahteve. Da se razumemo, postoje razlike oko toga da li su blokade najbolje rešenje. Najviše bismo voleli da oni budu društveno aktivni i bore se za ostvarenje svojih ciljeva, ali da zbog toga ne izgube godinu. To bi iz naše profesorske perspektive bilo idealno rešenje. U tome nas ne slušaju, ali mi ne možemo da utičemo na to.

Kad vas neko pita šta mislite o studentskim protestima, kako odgovarate?

Apsolutno podržavam studentske proteste, samo ne bih volela da izgube godinu. Volela bih da operacionalizacija bude malo drugačija. I, moram da priznam – o tome sam sa kolegama razgovarala – da smo svi iznenađeni studentskim angažmanom. Mnogi od nas su poslednjih godina zaista imali utisak da su studenti nezainteresovani za društvena previranja, okrenuti samo sebi i ličnim interesovanjima.

Takođe, vidimo i da veliki broj građana podržava ovaj studentski angažman. To je još jedna potvrda da su zahtevi koje su studenti postavili zapravo zahtevi velikog dela ovog društva. Poslednja istraživanja to i potvrđuju – većina građana u ovoj zemlji podržava studente. Vlast bi u tim okolnostima trebalo da smiruje situaciju i da razgovara sa tih 60 odsto ljudi koji podržavaju proteste, vidi šta ih tišti i da to menja. A šta mi zapravo imamo? Imamo pokušaj režima da zastraši tih 60 odsto ljudi da ne dižu glas, da ćute i da režim može da nastavi da vlada autokratski.

Šta je ono najbolje što su iznedrili studentski protesti?

Dobili smo društveni angažman i to je izuzetno važno. Setimo se prethodnih brojnih izbora na kojima je apstinencija bila jako velika, naročito među mladima. Sada smo dobili angažovane studente koji će sutra brinuti o svim društvenim pitanjima.

To budi i građane, koji se takođe aktiviraju. Jer zapravo, sve što se događa oko nas, tiče se svih nas i naša je stvar. Vaša i moja, ali i svakoga drugog. Način koji će se neko angažovati manje je bitan. To je stvar ličnog izbora. Neko će politički, neko u udruženju građana, neko u nevladinim organizacijama. Neko će se angažavati na pojedinim, a neko na širim društvenim pitanjima. Ali imaćemo taj aktivizam.

Gde još ima prilika da studentski protesti naprave pomak?

Tu se ne mešam. Ipak sam na funkciji dekana. Dekanka sam i onim studentima koji protestuju i onima koji su možda protiv protesta. Jednako kao što sam dekanka i profesorima koji ih podržavaju i onima koji su protiv. Jednostavno, ne namećem i ne sugerišem jer mislim da je u tom pogledu moj posao da budem neutralna. Najbitnije mi je da štitim studente i uvek ponavljam da mi podržavamo njihove zahteve. Moram sprečiti bilo kakvu represiju protiv studenata, ali dalje od toga ne idem.

Pomenuli ste veliku brigu za studentsku godinu. Da li će ona propasti?

Ne želim da licitiram, jer je to samo jedan od vidova koje režim koristi za zastrašivanje studenata, ali i njihovih roditelja. Mi planove na nedeljnom nivou prilagođavamo i smatramo da još ima vremena da ova godina bude dovedena do kraja. Međutim, u čemu je problem? Da bi školska godina bila dovedena do kraja, moraju da prestanu studentske blokade. A na vidiku nema razloga ili argumenata da te blokade prestanu. Verujem da je problem u tome što režim zapravo ne čini ništa da ispuni studentske zahteve. I tako se nalazimo u slepoj ulici. Zaista ne razumem zašto režim represijom pokušava da na silu prekine blokade.

Ima li na vašem fakultetu studenata “koji žele da uče”?

Nama se kao upravi niko nije obraćao, sem jednim mejlom iz grupe “Studenti koji žele da uče”. Ja sam odgovorila na taj mejl i savetovala im da se obrate studentskom parlamentu. Mi smo jedan od retkih fakulteta koji imaju funkcionalan studentski parlament. Jer, zapravo, po zakonu je upravo studentski parlament onaj koji zastupa interese studenata. I njima sam poručila – sve što se vi dogovorite između sebe, uprava će vrlo rado podržati. Studenti nam se pojedinačno nisu obraćali i moj utisak je da ih i nema. Možda neki studenti nisu toliko angažovani u blokadama, ali imam utisak da većina podržava studentske proteste.

Vlada je donela Uredbu po kojoj je promenila organizaciju rada profesora. Umesto 20 sati na nastavu i 20 na naučna istraživanja tokom nedelje, sada je taj odnos 35 prema pet u korist nastave. Da li je dovoljno pet sati nedeljno za nauku?

Ni slučajno. Ova Uredba je sramotna po više osnova. Prvo, donela ju je na nezakonit način vlada u ostavci, koja nema pravo da donosi propise. A drugo – takvu promenu u radu mora prvo da predloži Savet za visoko obrazovanje. Tog predloga nije bilo, a nije bilo ni mišljenja sa Univerziteta.

Univerzitet u Beogradu se obratio Ustavnom sudu, ali je pitanje kojom će brzinom on delovati. Ovo je ogroman problem i samo pokazuje do koje mere donosioci odluka u našoj državi apsolutno ne razumeju šta je univerzitet. Naime, na univerzitetu morate da se bavite naučnim radom jer bez toga ne možete da napredujete u karijeri. Da biste postali docent i profesor, morate da ispunite stroge uslove koji se, naravno, u najvećem delu tiču objavljivanja naučnih radova. I tome morate da se posvetite. Mi imamo i izuzetno razvijenu naučnu saradnju sa univerzitetima iz inostranstva. Oni sada praktično dovode u pitanje tu saradnju. Nisam htela odmah da zatrpavam Evropsku uniju svojim dopisima i po ovom pitanju, ali sigurno ću im i o tome pisati. Ovakvo ponašanje vlasti samo pokazuje nekompetentnost ljudi koji donose odluke. Šta su oni završavali, koje fakultete? Da li su u hotelima sticali diplome? Jer ti ljudi svakako ne razumeju šta je univerzitet.

Foto: Marija Janković

Univerzitet je trenutno ustanova na kojoj profesori ne primaju plate ili su one ponižavajuće niske. Kako će vaši predavači bez plate?

Mladi docenti i saradnici su u jako teškoj poziciji. Ja sam osoba koja je svoje životne projekte isfinansirala, ali tu su mlade kolege koje imaju malu decu, kredite… Ipak, oni čvrsto podržavaju studente i pokazuju da su spremni na žrtvu. I, zapravo, verujem da pokušaj režima da prvo verbalno ponižava univerzitet, a sada i finansijski, potiče pre svega odatle što građani imaju jako veliko poverenje u fakultete. Jasno, to je njima problem. Univerzitet je jedna od retkih institucija u Srbiji koje nisu uspeli da zarobe. Režim je pokušavao da prodre na univerzitet i nije uspeo. Zato mislim da zbog toga i stižu ovako neprimereni i oštri njihovi napadi. Ipak, verujem da će to samo učvrstiti i građane u podršci univerzitetu, jer vide da mi stojimo uz opšti javni interes. Stalno ponavljam da smo mi državni univerzitet i finansirani smo najvećim delom iz budžeta. U taj budžet uplaćuje i onaj najsiromašniji i onaj najbogatiji građanin u Srbiji, ali i pismeni, nepismeni i polupismeni. Naša je moralna odgovornost da svom svojom akademskom čestitošću radimo na dobrobit svih nas, ne samo naših studenata. I to režim ne razume. Ne razume da napada ljude koji imaju integritet.

Koliko će se taj integritet održati ako profesori ne prime i drugi deo plate, pa celu drugu, treću, petu?

Borićemo se. Ne smemo da dozvolimo režimu da nas slomi. Ima načina da se izađe na kraj sa tim.

Koji su to načini?

Za sada bih samo rekla da oni postoje.

Mislite li da je režim već slomio nastavnike u osnovnim i srednjim školama?

Lomi ih. Imamo razumevanje za njihov položaj. Međutim, najvažnije je to što vlast ne može da uruši njihov ugled. Neće urušiti ni njihov odnos sa roditeljima učenika – ostaće ta čvrsta veza građana sa onima koji ne samo da uče nego i vaspitavaju njihovu decu. Tu vezu je nemoguće raskinuti.

Ima li na vašem fakultetu kolega koji su protiv blokada i žele da rade?

Ima kolega koji su protiv blokada. Oni su manjina na mom fakultetu. Smatraju da nastava mora da se odvija i da studenti ne smeju da blokiraju fakultet.

Da li vam se obraćaju? Traže li da predaju onlajn, kao u pojedinim školama u Kragujevcu?

Ti profesori su izrazili svoje nezadovoljstvo i imaju pravo na svoj stav. To je sasvim legitimno. Ali su videli da većina kolektiva podržava studente i onda, naravno, ne žele da izazivaju sukobe. Nisu oni toliko aktivni u predlaganju nekog izlaska iz ovog stanja, već se samo ne slažu sa načinom.

Mada ne želite da komentarišete put kojim idu studenti, moram vas pitati zbog čega toliko beže od politike?

Oni ne govore da ne žele da uđu u politiku, već da ne žele da prave političku stranku. Oni govore – mi imamo svoje zahteve, koji nisu stranački, ali nismo apolitični. Da li oni žele ili ne žele u politiku, zapravo ne znamo. Moj je utisak da su oni napravili distancu prema svim političkim partijama koje bi se eventualno priključile njihovom protestu, i u tom smislu žele da ostanu autonomni. Takođe mislim da ne pristaju na neke ideje koje su se pojavljivale u javnosti, a koje sam i ja kritikovala. Sigurno ste čuli da je bilo ideja da treba studenti da formiraju vladu. To su potpuno besmislene ideje, to su mladi ljudi koji tek treba da započnu karijere nakon studiranja. Mi ne znamo na koje sve načine oni mogu da se angažuju. Ne mogu politički da se organizuju na fakultetima jer to nije dozvoljeno. Ali šta će bilo ko od njih pojedinačno uraditi u budućnosti, to je važno pitanje.

Volela bih da studenti ostanu trajno društveno angažovani. Da li će to biti politika ili neki drugi oblik društvenog aktivizma, nije toliko važno.

Neki smatraju da nisu samo studenti oni koji treba da uđu u politiku već su to i prosvetni radnici. Mislite li to i vi?

Moj utisak da će se akademska zajednica više angažovati ubuduće. Navešću vam svoj primer. Nikada nisam imala ambiciju da budem dekanka, to me uopšte nije interesovalo. Učinila sam to jer sam imala utisak da moj fakultet propada, da je napadnut i da će biti zarobljen. Rekla sam sebi – neću da sedim skrštenih ruku. Sigurna sam da druge kolege slično razmišljaju i da će režim ovom represijom samo izazvati veliki broj ljudi, koji su možda do sad izbegavali da se angažuju.

Vaš izbor je doživljen se kao opštezadovoljavajuće rešenje, jer su vas podržali i profesori koji su naklonjeni vlasti i oni koji nisu. Da li mislite da bi vas sada podržala ta provladina struja?

Verovatno ne bi.

Zašto?

Možda me nisu ni slušali. Od početka sam govorila da će jedan od mojih ciljeva biti da zaštitim studente i rekla sam, vrlo jasno, da se nadam da za tim neće biti potrebe. Ko je hteo da sluša, poruka je bila jasna.

Vaše polje naučne delatnosti jesu pristupni pregovori sa Evropskom unijom. Kako se oni odvijaju?

Moram da priznam da je moje viđenje procesa pristupanja Srbije – ne bih rekla pesimistično – već dosta evrorealistično. Stanje kod nas je katastrofalno u mnogim oblastima, pogotovo demokratizacije, vladavine prava, borbe protiv korupcije… To nije nešto što može da se promeni za kratak period. Drugo, mi imamo i nepremostiv politički problem, a to je pitanje Kosova.

Ipak, verujem da će budućnost funkcionisanja Evropske unije ići zapravo u pravcu različitih vrsta članstava. Tako bismo mi mogli da budemo članovi u jednoj oblasti, a u drugoj ne. Zato treba da izbegnemo zamku koju bi neko možda pokušao da nam nametne, a to je ili-ili. Ili si u Evropskoj uniji, ili si nedorastao, zaostao, nedovoljno razvijen. Zapravo neće biti tako, već ćemo tesno sarađivati u određenim sektorima, a u drugima manje. Ulazak neće biti presudan.