Obećanja i strah od desnice

Za “Vreme” iz Bona

Marta Kos, evropska komesarka za susedstvo, ima ideju. To nije nova ideja, ali ipak je ideja. “Ne želim da ostanem upamćena kao komesarka koja je u Uniju uvela trojanske konje koji će postati aktivni za pet, deset ili petnaest godina”, rekla je ona za “Fajnenšel tajms” prošle sedmice.

Zato Evropska komisija, kako je dodala, radi na ideji “probnog roka” za buduće nove članice Evropske unije. Ako u tom periodu nazaduju u demokratiji, moći će ponovo da budu izbačene iz EU.

Marta Kos je time pokopala nešto malo entuzijazma oko prašnjave ideje proširenja Evropske unije. To malo elana javilo se posle “pokretanja u čekaonici”, kako je “Frankfurter algemajne cajtung” opisao poslednje izveštaje o napretku za države koje pregovaraju o članstvu.

Crna Gora je opšte opisana kao frontrunner i predviđa joj se uspešan svršetak pregovora do kraja 2026. godine. Pohvaljene su Albanija, Moldavija i Ukrajina – potonje dve iako pregovaraju preko reda iz geopolitičkih razloga. Ali, sada im Marta Kos kaže da ih čeka – drugorazredno članstvo u EU. U toj magarećoj klupi proveli bi “pet, deset ili petnaest godina” ako se doslovno čitaju komesarkine izjave.

MAKRONOVE PORUKE

Mnogo je papira potrošeno da se opiše kako se državice poput Srbije – koje su odreda same tražile da se priključe EU – udaljavaju od cilja. Kako nemaju volje za reforme. Manje pak kako je i sama Evropska unija odustala od koncepta proširenja, nekada ključnog za njeno postojanje. Velika je to ideja-vodilja bila, ceo kontinent ujedinjen.

Od obećanja iz Soluna datog 2003. godine, a u jeku velikog proširenja na istok, u EU su ušle još samo Bugarska i Rumunija (2007), pa onda i Hrvatska (2013). Od tada je mrtvo more.

Raskorak u kojem se nalazi Brisel pojasnila je ondašnja francuska ministarka za EU Natali Loazo, koju je predsednik Emanuel Makron 2019. godine poslao u Beograd da prenese važnu poruku. “Sadašnje stanje EU ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima, kako za samu EU, tako i za nove države koje bi joj se pridružile”, rekla je ona pred kamerama.

Predsednik Aleksandar Vučić nije bio zbunjen: “Tu nemam šta da dodam. To je sve ono što smo znali. To je korektan odnos, bolje da nam kažu istinu, nego da nas obmanjuju”.

Ministarka Loazo je tada natuknula nešto o potrebi da pridruživanje ostane perspektiva, valjda da ove balkanske zemlje na zablude u interesne sfere Rusije, Kine, Turske i arapskih zemalja. Dakle, perspektive ima, proširenja nema, što neodoljivo podseća na Vučićevu današnju politiku “vrdanja”.

U to vreme jedan neimenovani evropski diplomata je u izjavi za magazin “Politiko” opisao proširenje EU kao obezglavljenu kokoš – još trčkara, deluje da se nešto dešava, ali je već mrtvo.

Poznajući domaće prilike, i Vučićev odnos prema boljim demokratskim običajima te koketiranje sa svim stranama sveta mnogi su parafrazirali čuvenu izjavu regruta sa slovenačkog ratišta: Mi bismo kao da se pridružimo EU, a oni bi kao da nas prime.

FAKTOR ORBAN

Takozvani “zamor od proširenja” duguje se sve manjoj raspoloženosti vodećih država EU – pre svega Nemačke i Francuske – da u Briselu ubeđuju, prete, kume i mole kako bi se došlo do konsenzusa o važnim pitanjima. Princip da brojne odluke moraju biti jednoglasne svakome daje pravo veta. A da bi se on zaobišao, često su potrebni masni ustupci na drugim mestima. Koliko to košta, godinama su Evropskoj uniji demonstrirala braća Kačinjski u Poljskoj, a sada to čini u prvom redu mađarski premijer Viktor Orban.

A povoda za razilaženja je bilo jer EU je petnaestak godina na udaru kriza – grčki dug, evro, Bregzit, izbeglice, korona, rat u Ukrajini.

U prevodu, kočničari proširenja kažu da EU ne može da se širi pre nego što se reformiše, a čak se i ne nazire kad i kako će se reformisati. Niko nema mašte da zamisli scenario u kojem se, recimo, Orban odriče veta koji ima.

Zato sada “Frankfurter algemajne cajtung” komentariše: “Pre nego što nove članice do kraja dotuku već izanđali institucionalni okvir EU, samoj Uniji treba reforma koja uključuje uvođenje većinskih odluka. Bilo bi neodgovorno da u sadašnjem stanju prima nove članice – neodgovorno i prema tim kandidatima. Dakle, ko hoće da proširi EU do 2030. godine, manje bi trebalo da priča o potrebi za naprecima u Podgorici, Tirani, Kišinjevu ili Kijevu a više o reformama potrebnim u samom Briselu”.

DRUGA ŠKOLA

Postoji, doduše, i druga škola mišljenja, podgrejana posle totalne ruske ofanzive na Ukrajinu. Nju danas otelovljuje visoka predstavnica EU Kaja Kalas, estonska čelična ledi, za koju se svaka politika svodi na “za” ili “protiv” Rusije. Nedavno je na Tviteru napisala kako je prozor za proširenje EU “širom otvoren”. “Proširenje EU je geostrateška investicija u bezbednost cele Evrope”, napisala je ona, suprotno Marti Kos. Izgleda da šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ne uspeva da uskladi ni šta pričaju njene saradnice.

Ali, nije novost da se i o proširenju na kraju pitaju države članice. A i one pojedinačno ne slede jedinstvenu politiku. Prethodni nemački kancelar, socijaldemokrata Olaf Šolc, prošle godine je rekao kako je krajnje vreme da se sa reči pređe na dela. “Nadam se da neće proći još deset godina dok svih šest država konačno ne postanu članice EU”, rekao je on o Srbiji i susedstvu.

Današnji kancelar, demohrišćanin Fridrih Merc nije entuzijasta niti se proširenjem bavi. I njemu se dojmi ideja o Evropi u više brzina ili u koncentričnim krugovima pa je tako izjavio da kandidate prvo treba integrisati u zajedničko tržište, a posle će se videti. Pritom je u isti koš stavio balkanske zemlje i Tursku i Ukrajinu.

DEMOKRATIJA ILI SITNI INTERESI?

Bivši komesar za proširenje Johanes Han objasnio je jednom koliko je proces pregovora važan. Pre pregovora, rekao je, EU malo može da utiče na neku državu. Tokom pregovora može mnogo. A kad se pregovori okončaju prijemom u EU – ne može nimalo. Jasno je otuda otkud ideja o punom članstvu na poček. Ali, šta kada je proširenje toliko daleko da se uopšte ne vidi? Kada na štapu uopšte nema šargarepe?

U toj zamornoj igri – najhrabriji prognozeri iz nekadašnje Demokratske opozicije Srbije tvrdili su da će Srbija (i Crna Gora) postati članice do 2007. godine – geopolitički razlozi i bilateralna prepucavanja skoro su sasvim preuzeli primat u odnosu na demokratske standarde.

Ovaj novinar je godinama od izvora dobijao poverljive izveštaje Radne grupe EU za proširenje. Barem jednom sedmično se u Briselu sastaju diplomate, izaslanici svake zemlje, da pričaju o napretku i daljim koracima. Protokoli tih sastanaka su svedočanstvo licemerja. Na primer, Evropska unija otvoriće poglavlje o ribarstvu u pregovorima sa Srbijom – ako Srbija dopusti da Kosovo dobije pozivni broj. Onda Bugarska, Rumunija, Hrvatska koje isteruju svoje kaprice ili probleme svojih manjina u Srbiji.

PROKOCKANA VERODOSTOJNOST

Sve to je navelo neka britka pera evropske štampe da pišu o prokockanoj verodostojnosti EU.

Tokom godine bunta u Srbiji, mnogi komentatori viđenih medija su deo krivice za korupciju i bahatost srpskog režima pripisali upravo EU i načelnoj podršci koju je Vučić imao iz Brisela zbog pitanja Kosova, naoružavanja Ukrajine, litijuma ili unosnih biznisa koje srpski režim nudi. Sve to vreme, eventualno proširenje EU nije zbilja tema u evropskim javnostima – osim kontroverzne debate kada je Ukrajina ugurana u pregovore preko reda.

Raspoloženje se meri anketama. Poslednje veliko ispitivanje Evrobarometra iz marta kaže da 56 odsto građana EU podržava proširenje, a 38 odsto mu se protivi. Razlike među zemljama su velike – dok u Švedskoj 79 odsto podržava širenje EU, u dnu su ključne članice Nemačka (49 za, 47 protiv) i Francuska (43 za, 48 protiv).

S obzirom na jačanje desnice u Evropi i strah mejnstrima od toga, sva je prilika da bi podrška širenju EU opala ako bi se o tome povela žustra javna debata. I da bi se onda ućutali i oni malobrojni odlučni zagovornici širenja EU.