Država čiji smo mi građani dužna je da vrati u naše sećanje sve one koji su svojom smrću i stradanjem zadužili naše postojanje
Kada bismo u maniru efikasnog istorijskog fakticiteta pokušali rezimirati 20. oktobar 1944. godine, dan oslobođenja Beograda, on bi otprilike izgledao ovako: U beogradskoj operaciji učestvovala Prva armijska grupa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (oko 50.000 boraca), jedinice 3. ukrajinskog fronta Crvene armije i oko 2000 građana Beograda organizovanih u udarne grupe. Knjigovodstvo smrti beleži, prema postojećoj istoriografskoj literaturi, sledeće brojke: u borbama poginulo oko 15.000 pripadnika nemačkih jedinica, zarobljeno 9000; jedinice NVJ imale 2952, a jedinice Crvene armije oko 1000 poginulih.
Ne čini se, sa pozicija istoriografije, da ima išta sporno u jednoj notornoj činjenici koja i za prosečnu pamet funkcioniše bez potrebe za naknadnim objašnjenjem, a koja glasi da su partizanske jedinice zajedno sa pripadnicima Crvene armije oslobodile Beograd. To, međutim, nije slučaj u jednoj pervertiranoj realnosti koja je izmešala lončiće vremena i u kojoj neki alhemijski mistici pokušavaju paraistorijskim metodom promeniti prošlost koja se dogodila. Niko se, naravno, ne bi uzbuđivao postojanjem lokalizovane skupine istoriografskih alhemičara ili nekih drugih mistika iz te oblasti. Problem počinje onog trenutka kada se, uprkos zdravoj pameti i elementarnim znanjima na nivou osnovne škole, počinje menjati istorija kao način nove državne politike.
Građane je saznanje o tome zateklo ili, možda, dočekalo bez mogućnosti da ga ozbiljno problematizuju. Radilo se o jednom dugom i naizgled nenasilnom procesu u kojem su preko noći nestajala imena ljudi koji su bili važni akteri istorije Drugog svetskog rata, čije zasluge za slobodu Beograda nisu sporne, ili onih koji su na nivou simbola funkcionisali kao primer borbe protiv okupatora. Isto tako, u korov zarasla spomen-obeležja žrtvama zločina nacizma i fašizma počela su ličiti na arheološke ostatke na koje čovek slučajno nabasa u šikari ili su, možda, poput Jajinaca kao uređenog spomen-parka postala mesta roštiljanja i popularnog izletišta. Gde počinje, u ovom slučaju, državna politika? Za svakog ko na nivou političkog čina definiše taj pojam, to počinje Zakonom o rehabilitaciji i to u vremenskom određenju od 1941. godine.
Argument za taj zakon tražen je u žrtvama totalitarnog sistema posle Drugog svetskog rata ali je, na neki volšeban način, praksa demantovala taj prvobitni motiv. Najedanput su se na spisku za rehabilitaciju iz mraka istorije izvukle ličnosti koje su jasne u svojoj definiciji kolaboracionista, pa se ta galerija likova, poput pantljičare, rastući svaki dan obavila oko čitavog koncepta rehabilitacije, kontaminirajući tu ideju istim onim zlom zbog kojeg su i bačeni u mrak nesećanja. Time, sa pozicije državne politike, dolazimo do jasnog koncepta promene u oblasti kulture sećanja vezane za antifašističko istorijsko nasleđe. Taj fenomen u demokratskoj državi bi za sociologe ili neke druge analitičare društva i države bio pouzdan dokaz da smo ozbiljno oboleli u svim definicijama ljudskih skala vrednosti koje su, na svu sreću, još uvek važeća osnova čovečanstva.
Da li to znači da je njihov Um ostao slep pred totalitarizmom koji je iznedrio koncentracione logore ili, možda, žele da oslepe naš? Da li je u tom strasnom govoru protiv komunističkog totalitarizma ovaj drugi postao prihvatljiv? Uostalom, zar ne govorimo svi o destruktivnim ideologijama koje su izdale samu ideju Čoveka. U toj priči postoji lik dželata i lik žrtve. Oni ne mogu da se izmešaju nikakvim alhemičarskim abrakadabra eksperimentima. Nema traganja za motivima onih koji su bili u prilici da raspaljuju svog Vođu i svoje besove ni poravnanja sa onima prema kojima su ti besovi bili okrenuti.
Ništavilo i Praznina koje je za sobom ostavio Drugi svetski rat popunjeni su u drugoj polovini dvadesetok veka novim humanističkim konceptom, potpuno redimenzioniranom oblasti ljudskih prava i jasnom i čvrstom verom da nam se iskustvo holokausta i svih drugih zločina više nikada ne smeju dogoditi. Da li pozicija istoričara dozvoljava išta drugo? Zar se istoričar koji se bavi istorijom Drugog svetskog rata ne sreće sa istorijskim čudovištima? Susret sa Zločinom nije pitanje moralisanja istoriografije, već odbijanje istoričara da preuzmu na sebe patnje čovečanstva. Da li naše saosećanje prema žrtvi znači pristrasnost prema onima koji su patili? Istoričari, kao i svi ljudi, moraju da se poklone pred patnjama drugih ljudskih bića. U ime te i takve ljudske potrebe, koja definiše i sam smisao našeg postojanja, država čiji smo mi građani dužna je da vrati u naše sećanje sve one koji su svojom smrću i stradanjem zadužili naše postojanje.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
