O Srbiji se govori karikaturalnim jezikom

Srbija je država gde pauza između izbora ne postoji. I to ne samo zbog toga što se izbori poslednjih deset godina dešavaju prosečno na godinu i po dana, već zato što vlast u novu izbornu kampanju kreće, a da se glasovi čestito i ne prebroje, a kamoli dok izborne komisije ne verifikuju mandate. Izbori održani pre pet nedelja ipak su doneli novitete, pa uz “bugarski voz” sad postoji novi termin – “srpski autobus”. Iako zakon o prebivalištu dobija komična tumačenja, prvi put se sa Zapada čuju glasovi kritike na izborne novotarije srpske vlasti. O tome, kao i o ukupnom odnosu Srbije i Zapada, imidžu Srbije i srpskih vlasti za “Vreme” govori Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike.

“VREME”: Izbori održani 17. decembra potpuno su ogolili prirodu ove vlasti, tehnologiju upravljanja i tehnologiju vladanja i tehnologiju održavanja. Kakvi su vaši utisci?

SRĐAN MAJSTOROVIĆ: TI izbori ne mogu da budu ocenjeni kao u potpunosti fer, demokratski i slobodni i iz toga proizilazi potpuno razumljiv bunt u delu javnosti, posebno među mladima. I to je, po mom mišljenju, poruka koju bi režim trebalo ozbiljno da saglada, tim pre što deluje kako je režim iznenađen činjenicom da je ovoga puta međunarodna javnost ipak zainteresovana za ono što se dešava u Srbiji. To je velika razlika u odnosu na sve ono što se dešavalo tokom prethodnih deset godina i nebrojenih vanrednih izbora koji su se održavali u neravnopravnim uslovima. Šta je tome doprinelo, o tome može da se razgovara.

Da li je to očigledna bahatost, neskrivenost u nameri da se (pred)izbornim inženjeringom utiče na ishod izbora? Jer bilo je očigledno i relevantna istraživanja javnog mnjenja su ukazivala da gde god je opozicija mogla da profitira – a to su izbori u velikim gradovima, prvenstveno u Beogradu – realno bilo očekivati da se režim neće tek tako pomiriti sa gubitkom iako je godinama unazad sistemski rado da veliki broj velikih investicionih projekata izmesti iz nadležnosti glavnog grada. Ono što nismo mogli da znamo jesu razmere tih sistemskih priprema i tog (pred)izbornog inženjeringa. Dakle, kako osvojiti Beograd u trenucima kada su relevantna istraživanje javnog mnjenja govorila da će ta trka biti neizvesna i da opozicija može u nekom koalicionom aranžmanu da osvoji vlast.

Prvi put čujemo neke glasove koji dolaze iz Berlina, Londona, Brisela, gde različiti izvestioci i posmatrači govore da su izbori u Srbiji problematični. Odnosno da to što su ovde desilo nikad nigde nisu videli iako su nadgledali izbore u delovima sveta koji nisu baš najprivrženiji demokratskim vrednostima. Kakve su posledice tih izjava?

Prvi put se mnogo otvorenije priča o nepravilnostima i nedemokratskoj praksi u zemlji koja pretenduje da bude članica Evropske unije. Ono što je veoma indikativno jeste da se krug tih međunarodnih foruma koji dovode u pitanje rezultate izbora proširio. Dakle, to nisu više uobičajeni krivci, kako se to kaže u žargonu, izvestioci OSCE-a, odnosno ODIHR-a, već se radi o političarima iz zemalja članica EU. Veoma je interesantno videti reakciju dvadeset i četvoro poslanika iz 17 zemalja koji zahtevaju konkretnu istragu i preporuke od EU, nešto što do sada nismo videli. Među njima su uglavnom političari koji su na čelu odbora za spoljne poslove nacionalnih parlamenata. Oni su izašli sa vrlo oštrom osudom i pozivom EU da se ispitaju sve pritužbe i odredi šta se od Srbije očekuje u budućem periodu, kako bi dokazala da je privržena demokratskim principima, preduslovu za bilo kakvu priči o budućem članstvu u EU. Nažalost, mi ovde već dugo pričamo o tome da Srbija ne ispunjava osnovne kriterijume za pristupanje Europskoj uniji koji su definisani u Kopenhagenu 1993, a to je da ima stabilne demokratske institucije sposobne da zaštite osnovne demokratske principe poput vladavine prava i zaštite prava pojedinaca i manjina. Toliko puta smo ponavljali tu priču, pa se plašim da na neki način to više niko ne uzima za ozbiljno. Nažalost, to je prosto dokaz obostranog neuspeha – neuspeha Srbije da se izbori sa vlastitim demonima i problemima u smislu demokratskog nazadovanja, ali nesposobnosti i nespremnosti Europske unije kao zajednice 27 država da na neki način zahteva od zemlje koja je kandidat za članstvo u tom klubu da ispravi sve nepravilnosti zabeležene u prethodnom periodu i obezbedi poštovanje demokratskih principa u zemlji koja je kandidat za članstvo u skladu sa opšte prihvaćenom praksom i standardima.

foto: marija janković

U poslednje vreme kao da se vide razike u pristupu prema Srbiji između Vašingtona i Brisela. Kako tumačite poteze SAD?

Ne mogu ih u potpunosti razdvojiti od stavova Europske unije zato što su ti stavovi uzrokovani različitim interesima. SAD, ali i Europska unija od 24. februara 2022. u prvi plan stavljaju novu geopolitičku realnost ne samo u Evropi, nego i na svetskom nivou. U tim okolnostima odvija se borba za pridobijanje onih “ostataka” u geopolitičkom mozaiku koji do sada nisu najiskrenije pokazali kojem taboru pripadaju. Iz sadašnje perspektive, SAD možda mnogo više ističu u prvi plan tu geopolitičku komponentu stavljajući poštovanje kriterijuma za članstvo u EU, naizgled, u drugi plan. Međutim, utisak je da je i u evropskim okvirima geopolitička komponenta veoma prisutna. Činjenica da se deset godina toleriše nedemokratsko ponašanje u Srbiji upravo govori u prilog ovome. Pa čak i danas, kada imamo mnogo izraženije te zahteve za ozbiljno preispitivanje onog što se dešava u Srbiji, nisam siguran koliki će manevarski prostor EU biti da “privoli” srpsko rukovodstvo da se ponaša u skladu sa demokratskim principima pošto istovremeno mora da vodi računa o činjenici da Srbija ima veoma važnu centralnu stratešku poziciju na Balkanu i potencijal da u regionu proširi dobre ili loši efekte te svoje pozicije, u zavisnosti od trenutnih interesa.

Deo demokratske javnosti u Srbiji je jako razočaran “tolerisanjem” Vučićevog radikalskog odnosa prema svim demokratskim vrednostima. Da li možemo očekivati promenu u odnosu evropskih centara moći prema predsedniku Srbije?

Nažalost, nisam siguran koliko će ovaj pritisak iz Evrope imati efekta ukoliko građani Srbije ne osete ovaj trenutak kao ključan i ukoliko jednostavno ne kažu: ne, ne želimo da živimo u ovakvom sistemu. Bez tako jasnog i nedvosmislenog zahteva i bez mnogo snažnijeg pritiska domaće javnosti, pritisak spolja neće imati preterani efekt. Moramo da posmatramo interese međunarodne zajednice iz njihove perspektive. Dakle, kao onomad kad su Čerčilu javili kako postoji rizik da u Jugoslaviji nakon završetka rata prevagu odnesu komunisti, a on lakonski rekao: “Pa šta je vas briga, nećete vi tamo da živite”.

Slično je i danas. Ukoliko nema demokratskog pritiska javnosti da se stvari u Srbiji menjaju, ukoliko se ta vrsta signala ne pošalje inostranstvu, ukoliko se ne pokaže da postoji kritična masa za promene, ukoliko se ne prikaže da postoji dorasla politička elita u opoziciji koja će preuzeti tešku političku agendu u smislu pregovora sa Kosovom i udaljavanja od ruskog uticaja, nije realno očekivati preterani pritisak sa Zapada. Ključni problem Evropske unije je što u ovom trenutku nema snažnu polugu uticaja na zbivanja na Balkanu, zvanu politika proširenja. Dakle, dok god unutar EU ne postoji jasan i nedvosmislan potvrđen konsenzus o proširenju, nije realno da će Evropska unija kao zajednica 27 različitih interesa imati tu političku snagu da utiče na procese ne samo u Srbiji, nego i u zemljama regiona, pa i šire u smislu zajedničke spoljne politike.

Sve češće se govori kako su čak i evroentuzijasti u Srbiji umorni od dugog puta u Evropu, a poznato je da je EU umorna od proširenja. Gde smo mi pogrešili, a gde oni?

Nije to isključivo pitanje greške, koliko je pitanje poklapanja interesa. U jednom trenuku je bilo evidentno da proces proširenja neće biti niti brz, niti je uopšte izvestan njegov ishod. Pogotovo pre 2018. postojalo je dosta lutanja u vezi sa budućim aranžmanom EU i Zapadnog Balkana. Evidentno je da su se u jednom trenutku interesi poklopili. Na strani Evropske unije nije bilo interesa da se ide u dalje širenje, prevashodno zbog perioda permanentnih kriza sa kojima se suočavala od 2008, a s druge strane, vladajućoj eliti u Srbiji je to na neki način odgovaralo jer je značilo da nema potrebe da se angažuje u ključnim strukturnim reformama od suštinskog značaja za pristupanje Evropske uniji. I tu ne mislim isključivo na teme vezane za poštovanje demokratije i vladavinu prava, već na strukturne reforme često u žargonu nazivane tehničkim pitanjima evropskih integracija, a suštinski izuzetno zavise od politike. Tu pre svega mislim na politiku državne pomoći, javne nabavke i na politiku konkurencije. To su tri ključne stvari o kojima je možda najteže pregovarati u procesu pristupanja zato što one imaju direktne političke posledice na unutrašnjem planu. Vlast odlučujete ko, šta, kad i koliko dobija. I evidentno je da je to vladajućoj eliti ovde savršeno odgovaralo, pa se nije preterano trudila da radi na primeni evropskih pravila i standarda. Dakle, u situaciji kada nije postojao efekat “privlačenja” Srbije od strane Evropske unije, nije bilo ni efekta “guranja” reformi u Srbiji u pravcu članstva. Tako da je to pitanje poklapanja interesa u jednom istorijskom trenutku. Danas je situacija donekle drugačija. Evropska unija je ponovo “otkrila” strateški značaj politike proširenja. Međutim, odsustvo jasnog konsenzusa unutar EU u vezi sa konkretnim prijemom novih članica i dalje stvara pogodno tle za populiste u zemljama kandidatima koji će retorički biti za pristupanje Uniji, a suštinski nastaviti da vode politiku vođenu vlastitim interesima, neretko kršeći osnovne kriterijume za članstvo u klubu.

Dva meseca pred izbore imali smo slučaj u selu Banjska. U Srbiji vlast taj slučaj gura u zaborav. Kakva je situacija u Evropi?

U Evropi se ovaj incident smatra vododelnicom koja je svojom ozbiljnošću i posledicama u mnogome uticala na stavove o Srbiji – prevashodno o njenom rukovodstvu. Jer ono što se desilo u Bajnskoj može biti protumačeno iz dve perspektive. Jedna je da je rukovodstvo Srbije bilo direktno involvirano, a druga perspektiva je da nisu znali za to što će se desiti. Obe varijante su veoma problematične iz perspektive evropskih i zapadnih partnera, tako da je ovaj incident definitivno ostavio trag u odnosima sa srpskim rukovodstvom koji nije moguće tek tako zanemariti. Nažalost po građane Srbije, odnos prema njenom rukovodstvu umnogome utiče i na imidž Srbije kao zemlje i iz te perspektive, evidentno je da je naš imidž na najnižem nivou od devedesetih godina prošlog veka. Umesto da bude primer uspešne integracije u EU, predvodnik promena i pomirenja u regionu, Srbija je danas razlog zabrinutosti i straha naših komšija.

Kakav je trenutno imidž Srbije u Evropi?

Nažalost, imidž zemlje zavisi od njenih predstavnika koji dve godine odbijaju da se usaglase sa zajedničkom politikom kluba – čiji član navodno žele da postanu – u vezi sa uvođenjem sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Jasno je da na zapadu nema mnogo poverenja u iskrenost režima u Srbiji. S druge strane, usled složenosti geopolitičke situacije, zapad toleriše neiskrenu “posvećenost” rukovodstva Srbije evropskim integracijama jer ona svakako neće postati članica bez konsenzusa svih 27 članica. Cena ovakve politike izuzetno je mala za EU i plaćaju je građani Srbije time što žive u nedemokratskom društvu. Neupućenima ovo može delovati kao da je imidž zemlje ostao neokrnjen, tim pre imajući u vidu intenzitet odnosa sa rukovodstvom Srbije i ton poruka. Međutim, u razgovorima iza zatvorenih vrata o Srbiji se priča karikaturalnim jezikom. Centralizacija vlasti i moći, uloga političkog vođe, nefunkcionalnost demokratskih institucija, zarobljeni mediji, to su sve pojave koje Srbiju čine anahronom pojavom i izazivaju nepoverenje, pa i podsmeh. Hteli-ne hteli, građani Srbije ispaštaju zbog toga, jer smo na neki način percipirani kao karikaturalni podanici jednog čoveka. Biće nephodno mnogo napora ne bi li se taj imidž u budućnosti izmenio. Imidž jedne zemlje se ogleda i u tome koliko ljudi želi ovde da dođe da živi i radi. Postoje pozitivni procesi unutar regiona u okviru Belinskog procesa u vezi sa stvaranjem uslova za slobodno kretanje ljudi i radne snage. Međutim, koliki je procenat građana regiona koji žele da dođu u zemlju čiji političari šalju nacionalističke poruke i nazivaju svoje susede pogrdnim imenima? Stavite se u poziciju građana Albanije ili Kosova koji bi eventualno želeli da dođu da rade u Srbiji, a ovde se suočavaju sa govorom mržnje, pa će vam biti veoma jasno koliko je suštinski izvodljiv koncept slobodnog kretanja radne snage bez promene nacionalističkog narativa. Stavite se u poziciju nekog Bošnjaka, koji bi trebalo da pošalje svoje dete da studira u Srbiji, a zna da će se ovde suočiti sa stavovima koji su suprotni onim što je utvrđeno presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u vezi sa genocidom u Srebrenici. Dok ne dođemo do tih suštinskih pitanja i jasno se ne odredimo prema njima, sve ovo drugo iz perspektive imidža zemlje deluje lažno. Srbija se lažno predstavlja kao nekakav lider regiona, a iza toga ne postoji nikakva moralna osnova koja bi to potkrepila, niti iskren politički otklon od dešavanja devedesetih. Sve to utiče na imidž zemlje.

Ova godina je izborna u SAD i u EU. Da li bi to moglo da nešto konkretno promeni u odnosima Vašintona i Brisela prema Beogradu?

Sve zavisi od toga ko će pobediti na izborima. Ukoliko demokrate zadrže vlast, mislim da se spoljna politika u smislu odnosa SAD prema Balkanu neće mnogo menjati i da će i dalje biti fokusirana na obezbeđivanje mira u regionu, te prisustvo u dijalogu između Beograda i Prištine. Naravno uz stalni pritisak i motivaciju učesnika da se što je pre moguće dođe do obostrano prihvatljivog rešenja ovog pitanja. U slučaju pobede republikanskog kandidata i ako taj kandidat bude Donald Tramp, to će doneti novu dinamiku u odnosima sa SAD imajući u vidu da su njegovi bliski saradnici i savetnici bili ovde prilično involvirani u iznalaženju nekih alternativnih rešenja za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. U tom smislu, moguće je očekivati povratak ideje o teritorijalnim razmenama i podelama što će svakako doprineti daljoj komplikaciji dijaloga između Beograda i Prištine i mogućeg sukobljavanja sa stavovima EU po ovom pitanju. Izvesno je da se u Beogradu čeka ishod tih izbora i da će stavovi u vezi sa dijalogom sa Kosovom zavisiti od pobednika. Sama promena na čelu SAD svakako neće razrešiti pitanje odnosa Beograda i Prištine imajući u vidu da normalizacija prevashodno zavisi od dveju direktno uključenih strana, kao i da zvanična Priština ima veoma čvrste stavove po pitanju zaokruživanja vlastite državnosti. Siguran sam da scenariji koji su svojevremeno navodno razmatrani između Vučića i Hašima Tačija i podržani od strane tadašnje američke administracije u vezi sa teritorijalnim razgraničenjem više nisu relevantni i da bi ih novi kosovski premijer odbio u tadašnjoj formi bez obzira na pritisak Vašingtona. To bi značilo da postoji mogućnost da u slučaju radikalne promene stava SAD u vezi sa postojećim modalitetom pregovora između Beograda i Prištine uđemo u novu fazu nestabilnosti, u kojoj bi sasvim izvesno lokalno srpsko stanovništvo – nažalost, ponovo – snosilo najveće posledice.

Nemački stav prema izborima je jasan, s druge strane imamo Makrona koji u Davosu pozdravlja svog prijatelja Vučića. Da li smo sad svedoci francusko–nemačkog nadigravanja ili je to podela uloga na dobrog i lošeg policajca u kontekstu naših izbora?

Nažalost, mislim da se radi o prvom. Reč je o konceptualnim razlikama ne isključivo iz perspektive onoga što se dešava u Srbiji u vezi s izborima, već u smislu konceptulanih razlika o budućnosti same Evrope i budućnosti proširenja Evropske unije. Politika proširenja je talac tog nedostatka jasne vizije kako Pariz i Berlin zajedno vide Evropsku uniju u budućnosti. Berlin deluje bliži koncepciji snažne Evropske unije u kojoj se vidi i perspektiva članstva zemalja Zapadnog Balkana, ali i Ukrajine, Moldavije i Gruzije u dogledno vreme. A Pariz je, stiče se utisak, mnogo više fokusiran na potrebu internog prilagođavanja Unije novim globalnim okolnostima i više fokusiran na svoja unutrašnja politička pitanja koja diktiraju i stavove Pariza u okviru Evropske unije. Nažalost, bez jasnog zajedničkog stava Berlina i Pariza u vezi sa budućnošću Evropske unije, prijemu novih članica i definisanjem njene pozicije u globalnim odnosima nije realno očekivati bilo kakav iole konkretniji pomak u vezi sa dinamikom pristupanja Srbije i drugih kandidata Uniji.

Kad smo kod toga, koliko je Vučićeva “politika vrdanja” održiva?

Od slučaja Banjska, “politika vrdanja” je značajno izgubila na svoji snazi i mislim da je to prepoznato kako na zapadu tako i u Beogradu. To ne znači da će pristup blansiranja u spoljnoj politici biti odbačen, ali će efekat potencijalnih “pretnji” okretanja drugim partnerima svakako biti umanjen. Uostalom, to se vidi iz poteza koji su usledili neposredno nakon Banjske. U decembru je otvorena gasna interkonekcija sa Bugarskom finansirana evropskim donacijama i kojom je Srbija praktično napravila otklon u odnosu na Rusiju i njen primat u snabdevanju Srbije gasom, čime se često pravdalo neuvođenje sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Nakon izbora počela je primena sporazuma sa Prištinom u vezi sa upotrebom registracionih tablica, takođe teško pitanje koje je prethodno umalo dovelo do oružanog sukoba dveju strana. Sve ovo ukazuje da se “politika vrdanja” veoma pragmatično upotrebljava u različitim situacijama i da direktno zavisi od pritiska koji dolazi spolja uzrokovan incidentnim situacijama i/ili krizama.

Na kraju, šta očekujtete od izveštaja ODIHR a?

Očekujem da izveštaj potvrdi ono što su bili inicijalni nalazi Posmatračke misije. Jako je važno naglasiti da nije jedino ODIHR relevantna organizacija koja ima kapacitete da objektivno oceni regularnost izbora. Tu su i domaće organizacije poput Crte koje su dale svoj doprinos od nemerljivog značaja i uticale na internacionalizaciju pitanja neregularnosti izbora. Izveštaj sam po sebi nema snagu da promeni stvari na terenu, ali je ključna osnova za pokušaj izlaska iz krize u kojoj smo se našli nakon održanih izbora. Najveću odgovornost za nastalu situaciju svakako ima vladajuća koalicija i državni organi koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem uticali na regularnost izbora. Izveštaj ODIHR-a mora biti osnov rasprave o budućim izbornim uslovima. Nažalost, Srbija se danas suočava sa ozbiljnim poremećajima uzrokovanim urušenim sistemom državnih institucija i podelama u društvu. U takvim okolnostima nije realno očekivati da preko noći dve strane sednu za sto i postignu dogovor o tome kako prevazići nastalu krizu. Biće potrebno dosta vremena i posredovanja od strane osoba od integriteta kako bi se definisalo šta je potrebno preduzeti da se Srbija izvuče iz trenutne situacije. Istovremeno, potrebno je i mnogo političke volje da vladajuća koalicija prihvati realnost koja je u sukobu sa onim što se emituje na TV programima sa nacionalnom pokrivenošću, kao i volje opozicije da iskoristi možda neponovljiv trenutak i uključi se u diskusiju sa konkretnim predlozima za unapređenje demokratije u Srbiji. Naivno je i pomisliti da je ovo moguće bez inostranog posredovanja usled nedostatka elementarnog poverenja u drugu stranu. Dakle, posredovani dijalog bi mogao i morao da vodi normalizaciji političkog sistema u Srbiji, inače će naša zaostavština budućim naraštajima biti razorena država i razoreno društvo. A njima uopšte neće biti važno ko je za to bio kriv dok budu udobno živeli negde daleko.