Predsednik Srbije Boris Tadić primio je ekipu "Vremena" u petak, 19. februara, pred sam kraj radnog dana. Ako je u zgradi Predsedništva sve delovalo mirno i tiho, to ni najmanje ne znači da je tako i u političkom životu. Okvir za razgovor bile su teme vezane za borbu protiv organizovanog kriminala, aktuelne prilike u regionu, ekonomski razvoj i standard građana
Borba protiv organizovanog kriminala
Da li sve zemlje regiona istim intenzitetom učestvuju u borbi protiv organizovanog kriminala? Moje mišljenje je da to nije slučaj, ali se nadam da će se stvari popraviti u narednom periodu
„VREME: Slučaj „Šarić“ otvorio je novo poglavlje u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Čini se da je sve započelo zaplenom 2,2 tone kokaina na Atlantskom okeanu?
BORIS TADIĆ: Srbija je danas pogođena organizovanim kriminalom koji se ne može identifikovati samo kao srpski. Nema dileme da je ova kriminalna grupa povezana sa istim takvim grupama u jugoistočnoj Evropi kao i u Evropskoj uniji i u Latinskoj Americi. Samo učešćem u globalnom švercu narkotika kriminalci koje danas Srbija goni i pokušava da uhapsi postali su toliko moćni. I jedna blaga ispravka – čitava akcija nije počela zaplenom 2,2 tone kokaina, već godinu dana pre toga. Pa bi zaplena koju pominjete bila prvi vidljiv rezultat.
Koliko su naše službe sarađivale sa stranim službama?
Naše službe bezbednosti su u stanju da globalno deluju u borbi protiv organizovanog kriminala upravo uz saradnju sa stranim službama. Mi smo u ovoj akciji saveznici sa britanskim i američkim partnerima.
Kako je započelo to partnerstvo?
Korak po korak, ostvarili smo današnju saradnju sa međunarodnim obaveštajnim institucijama. Kada smo uzajamno analizirali šta imamo od strateških informacija vezanih za aktivnosti organizovanog kriminala, usledila je zajednička akcija čiji je prvi konkretan rezultat zaplena više od dve tone kokaina u Atlantskom okeanu u blizini Urugvaja. Nakon toga je usledila zaplena u Buenos Ajresu, kao i zaplena kokaina u gradovima Srbije. Karakteristika čitave ove operacije jeste da se radi sistematski, da se radi zajednički sa međunarodnim institucijama i da je na njenom samom početku doneta odluka na Savetu za nacionalnu bezbednost da se ni po koju cenu neće odustati.
Koliko su službe bezbednosti iz regiona bile uključene u ovu razmenu informacija?
Ne mnogo. Ovo je operacija koju mi, pre svega, sprovodimo sa našim britanskim i američkim partnerima. Ona se dominantno vodi u Latinskoj Americi; normalno je da se tokovi kokaina presecaju na samom izvoru.
Izvestan broj pripadnika Šarićevog narko–kartela potiče iz Crne Gore. Da li je sa crnogorskim službama bezbednosti ostvarena saradnja u ovom konkretnom slučaju?
Svi zajedno moramo da budemo svesni da nacionalnost aktera ne igra odlučujuću ulogu u ovom slučaju. Ovde je reč o međusobnom povezivanju kriminalnih grupa koje, nema nikakve dileme, ostvaruju ogromne profite kroz šverc narkotika, naoružanja i ljudi. Ono što se postavlja kao najvažnije pitanje jeste – da li sve zemlje regiona istim intenzitetom učestvuju u borbi protiv organizovanog kriminala? Moje mišljenje je da to nije slučaj, ali se nadam da će se stvari popraviti u narednom periodu. To je međunarodna obaveza svih i to je, na kraju, pretpostavka da svi zajedno budemo u Evropskoj uniji.
A zašto te zemlje ne učestvuju dovoljno u borbi protiv organizovanog kriminala?
U javnosti se često govori o političkoj volji. Pored toga, mi nemamo isti nivo ni reformi u oblasti javne administracije i izgradnje industrijskih kapaciteta, pa ni isti nivo reformi u uspostavljanju pravne države. A dozvolite mi i ovo da kažem – nemamo ni jednak uspeh u borbi protiv korupcije ili organizovanog kriminala. Srbija je sasvim sigurno vodeća zemlja u borbi protiv organizovanog kriminala u regionu. Hrvatska je odmakla u borbi protiv korupcije nešto ispred Srbije. Ta vrsta pozitivnog rivalstva može na kraju da doprinese da postignemo rezultate koji su na korist naših građana, a pretpostavka su našeg daljnjeg evropskog puta.
Da li naše službe ne veruju nekim službama u regionu?
Nijedna služba na svetu nema apsolutno poverenje u službe drugih zemalja. Ali, kroz saradnju se uspostavlja poverenje. Daću primer. Kad je Hrvatska prvi put obaveštajnim kanalima poslala informaciju o mogućoj umešanosti nekih građana Srbije u ubistvo Pukanića, Srbija je trenutno reagovala. Upravo je počeo proces optuženim za ubistvo Ive Pukanića i svi osumnjičeni koji su uhvaćeni na teritoriji Srbije dostupni su istražnim organima Hrvatske. Srbija je ispunila svoju obavezu uprkos tome što nije dobila sve dokaze o umešanosti, ali Srbija je želela da obezbedi da sudski proces bude nesmetan i da se tu utvrdi ko je kriv. Kod situacija ove vrste potpuno je bespredmetno pozive na saradnju tumačiti „nalozima“ druge zemlje i, regionalno gledano, štetno je oglušivati se na te pozive.
U Crnoj Gori su izvesni ljudi, nakon privođenja u policiju, pušteni zato što Srbija nije poslala dokaze iz istrage vezane za njihovu povezanost sa balkanskim narko–kartelom…
To je ponašanje koje ovog trenutka niko ne može da razume. Nadam se da će se ono u najskorije vreme izmeniti i da ćemo ipak ostvariti saradnju. U razgovorima sa evropskim kolegama izneo sam takvo očekivanje. Narko-karteli nanose štetu zemljama u našem regionu, ali i evropskim zemljama i ta šteta se meri milijardama evra. Zato je interes svih da u dogledno vreme poboljšamo rezultate na tom polju.
Srbija i Crna Gora
Postoje nesporazumi s vremena na vreme, ali toliko su snažne veze između ljudi koji žive u Srbiji i Crnoj Gori, da nijedna vlast, ma kakva bila, ne može da ih učini suštinski lošim
Ipak, čini se da odnosi Srbije i Crne Gore nikad nisu bili lošiji?
Ne mislim da su odnosi Srbije i Crne Gore tako loši. U pojedinim oblastima, kao što je borba protiv organizovanog kriminala, nemamo saradnju kakvu bismo morali da imamo, ali nadam se da će se to popraviti. Drugo sporno pitanje odnosi se na takozvanu nezavisnost Kosova. Ostala pitanja, srećom, nisu problematična. Imamo izuzetno dobru ekonomsku saradnju, dobru kulturnu razmenu. Očekujem da ćemo i neka sporna pitanja o statusu srpskog naroda u Crnoj Gori rešavati u narednom periodu. Prošle godine je predsednik Vujanović bio u Srbiji. Verujem da ću u relativno dogledno vreme posetiti Crnu Goru, i ići ćemo korak po korak. Nema nikakve dileme da je Srbija nakon referenduma u Crnoj Gori potpuno jasno prihvatila odluku građana Crne Gore o nezavisnosti, da se ne meša u njene unutrašnje stvari i da joj ni na koji način ne nameće određeno ponašanje. Mi želimo partnerski odnos i tako će biti i u budućnosti. Čujemo iz Crne Gore ponekad glasove da bi Crna Gora sarađivala u borbi sa organizovanim kriminalom pod uslovom da se to ne nameće iz Srbije. Ovde nije reč ni o kakvom nametanju, ni o kakvim nalozima. Svaka zemlja je obavezna da u punoj formi sarađuje u borbi protiv organizovanog kriminala i tu nema doziranja oko stepena ili načina na koji bi neko prihvatio saradnju ili je ne bi prihvatio. To je naša zajednička međunarodna, ali i naša unutrašnja zakonska obaveza. Ukoliko svi prihvatimo te elementarne civilizacijske kriterijume verujem da ćemo uspešnije rešavati konkretne probleme u kojima se naši odnosi mogu nazvati nedovoljno dobrim.
Interesantno je da gospodin Milo Đukanović, otkako je ponovo izabran za premijera, nije bio u službenoj poseti Beogradu.
Pretpostavljam da je zauzet drugim međunarodnim putovanjima. Sa premijerom Đukanovićem video sam se pre nekog vremena u Kopenhagenu na Međunarodnoj konferenciji o zaštiti životne sredine. Imali smo kvalitetan razgovor na temu ekonomske saradnje i političkih odnosa. Realno gledajući, ne treba da se bojite da će odnosi Srbije i Crne Gore ikada biti suštinski loši. Postoje nesporazumi s vremena na vreme, ali toliko su snažne veze između ljudi koji žive u Srbiji i Crnoj Gori, da nijedna vlast, ma kakva bila, ne može da ih učini suštinski lošim.
Ali ipak, zvaničnici Crne Gore objašnjavaju priznavanje Kosova kao odbranu vlastitih interesa. Kakv je po tom pitanju interes Srbije?
Ne bih da komentarišem da li se na taj način brane ili ne brane interesi Crne Gore, ali sam siguran da Srbija mora da brani vlastite interese. I ona to čini. Priznanje Kosova, koje Srbija smatra delom svoje teritorije, svojom južnom pokrajinom, pomaže ugrožavanju teritorijalnog integriteta naše zemlje. Zato Srbija mora da reaguje, ali trudeći se da to učini na način koji ne ostavlja nepopravljive posledice. I sve to zarad dobrobiti građana naših zemalja. Dakle, u želji da oni ne ispaštaju zbog loših političkih odluka.
Srbija je u trenutku uspostavljanja diplomatskih odnosa Crne Gore i tzv. nezavisnog Kosova povukla svog ambasadora na konsultacije, stavljajući diplomatskim rečnikom jasno na znanje šta o tom gestu misli.
Inače, od crnogorskih zvaničnika dobili smo argument da Crna Gora mora da prizna nezavisnost Kosova kako bi mogla uspešno da podnese kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. To je bilo političko obrazloženje. Inače, EU, kao što je poznato, nema jedinstven stav o kosovskom pitanju i izgleda da su priznanja pojedinih zemalja, doneta u periodu kada o tome odlučuje Međunarodni sud pravde, korišćena da bi dezavuisala inicijativu Srbije da se kosovsko pitanje pomeri sa političke na pravnu ravan.
Bosna i Hercegovina i Republika Srpska
Ukoliko bi neko pokušao da organizuje, bilo u Federaciji ili u Republici Srpskoj, referendum o podeli Bosne i Hercegovine, Srbija bi na to kao zemlja garant Dejtonskog sporazuma rekla – ne
U javnosti se govori da imate veliki uticaj na premijera Republike Srpske Milorada Dodika?
U isto vreme u javnosti se govori i da nemam preveliki uticaj na Milorada Dodika. Reći ću vam sledeće: sa premijerom Republike Srpske imam vrlo korektan odnos baziran na nekoliko principa. Prvi princip je da će Srbija maksimalno razvijati svoje odnose sa Republikom Srpskom u skladu sa Dejtonskim sporazumom, ne povređujući pri tom nijednog trenutka teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine niti prava drugih naroda koji žive u Bosni i Hercegovini. Drugi princip koji je dogovoren jeste da se Srbija neće mešati u unutrašnje stvari Republike Srpske, odnosno Bosne i Hercegovine i da neće pokušavati da nameće bilo kakvo rešenje. I treći princip – da ćemo uvek potpuno otvoreno reći šta je interes države Srbije, kako bi i političari iz Republike Srpske taj interes imali na umu. Zato sam u više navrata rekao građanima Republike Srpske i legitimnim rukovodiocima RS da je Srbija za celovitu Bosnu i Hercegovinu i da će Srbija usvojiti rezoluciju o Srebrenici u svom parlamentu.
Često se možete videti sa premijerom Dodikom – na važnim političkim susretima, ali i na fudbalskim utakmicama. Da li imate neformalnu razmenu mišljenja?
Naravno, čujemo se i telefonom i ponekad popijemo kafu jer to je i naša obaveza i prirodna potreba da razmenjujemo mišljenja. Inače, bio sam na fudbalskim utakmicama i na formalnim i neformalnim susretima i sa rumunskim premijerom Baseskuom, grčkim premijerom Papandreuom i sa skoro svim regionalnim liderima. Vrlo je važno ne samo da imamo formalnu već i neformalnu komunikaciju, jer ponekad ne možemo da dočekamo formalno vreme za sastanke kako bismo rešili neko pitanje.
Kakav je vaš stav o referendumu u Republici Srpskoj o podršci Dejtonskom sporazumu?
Podrška Dejtonskom sporazumu nije razgradnja Bosne i Hercegovine i Srbija se u to ni na koji način ne meša. Ali, ukoliko bi neko pokušao da organizuje, bilo u Federaciji ili u Republici Srpskoj, referendum o podeli Bosne i Hercegovine, Srbija bi na to kao zemlja garant Dejtonskog sporazuma rekla – ne. Ali o referendumu kao podršci Dejtonskom sporazumu, Srbija principijelno ne može imati ništa protiv. Nekada čujemo napade koji dolaze ili iz nekih krugova Bosne i Hercegovine, ili iz Hrvatske, o tome da Srbija vodi dvostruku politiku. To, naprosto, nije istina. Uostalom, da je tako svedoči i međunarodno priznanje koje Srbija dobija za svoju principijelnu politiku o Bosni i Hercegovini.
Kada će rezolucija o Srebrenici biti usvojena i šta će ona doneti?
Više puta sam iznosio ideju o potrebi da se nakon odluke Međunarodnog suda pravde u vezi sa tužbom Bosne i Hercegovine protiv Srbije donese skupštinska rezolucija o Srebrenici. Tada nije bilo većine za tu inicijativu. Da je bilo, danas ne bismo imali ovu temu na dnevnom redu. Sada bi bilo idealno kada bi na ovoj temi bio ostvaren konsenzus i kada bi sve političke stranke i svi parlamentarci glasali za tu rezoluciju. Jer takva rezolucija je jedno, pre svega, vrednosno pitanje koje svakako ima i politički karakter i značaj; takva rezolucija će posvedočiti da je Srbija, da je njen parlament, u stanju da iskaže saosećanje sa patnjom i nesrećom nevino stradalih u Srebrenici. Taj vrednosni iskorak biće izuzetno važan u ukupnoj transformaciji našeg društva u civilno društvo, a osuda jednog strašnog zločina koji je u svetu postao simbol stradanja u ratovima devedesetih biće i distanciranje od zločinaca koji su tvrdili da to čine u ime srpskog naroda. Srbija tim činom svakako podiže i svoj ugled i svoj regionalni kredibilitet.
To je osnovni motiv zbog čega sam pokrenuo ovu ideju sada ponovo. Nije, dakle, reč o nekakvim našim pravnim obavezama niti odluci Međunarodnog suda pravde, već o moralnoj obavezi koju imamo sami prema sebi.
Zato je od izuzetnog značaja da što više parlamentarnih stranaka podrži rezoluciju o Srebrenici, ali ne samo one već i grupe građana, nevladine organizacije, da to bude odluka srpskog društva. Nažalost, u javnosti su krenule diskusije, prvo da li treba ili ne treba usvojiti rezoluciju, a onda da li treba upotrebiti reč genocid. To su jalove diskusije. Parlament nije sud da bi jedno pre svega vrednosno pitanje pretvorio u stručno-pravnu debatu. Najvažnije je da se osudi taj svirepi zločin i da terminologija bude potpuno jasna u osudi samog zločina kao i u saosećanju sa patnjom nevinih žrtava iz drugog naroda.
Rezolucija o Srebrenici neodvojiva je od problema sa hapšenjem Ratka Mladića…
Serž Bramerc je rekao da današnju Vladu Srbije niko ne može da optuži da sakriva Ratka Mladića, što se ne bi moglo reći za prethodne vlade. Ali o tome ćemo kad uspešno završimo saradnju s Haškim tribunalom, kad završimo i istragu o paljenju ambasada, kao i o svemu što je bilo sporno u prethodnim godinama.
Srpsko–hrvatski odnosi
Susret sa predsednikom Josipovićem imaće smisla ukoliko budemo mogli nešto da ispostavimo kao rezultat građanima i u Srbiji i u Hrvatskoj. Taj susret treba da bude ozbiljno pripremljen, a ne da bude deo političkog dekora
O bivšem predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću govorili ste kao o svom prijatelju. Nedavno ste Savet bezbednosti UN–a upozorili na opasnost njegove izjave da bi vojskom intervenisao u Brčkom u slučaju da se Republika Srpska izdvoji iz Bosne i Hercegovine. Šta se dogodilo?
To što sam sa nekim u korektnim ličnim odnosima, ne znači da podržavam sve stavove koje ta ličnost iznosi. U pomenutom slučaju smatram veoma štetnim stavove koje je Mesić izneo čak i da je bilo i u neformalnom razgovoru sa novinarima, o mogućoj upotrebi vojske u presecanju nekakvog zamišljenog koridora kod Brčkog, jer to su stavovi koji veoma mirišu na devedesete godine. Smatram da se svako ko posle tragičnog iskustva iz devedesetih uopšte pominje upotrebu vojske, igra sa vatrom i da ne pokazuje potrebnu političku odgovornost.
Pritom ne zaboravljam da je Stipe Mesić u Jasenovcu izrekao politički veoma značajne stvari, koje niko od hrvatskih zvaničnika pre njega nije izgovorio, o ustaškim zločinima koji su počinjeni u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Insistiranje na antifašističkom nasleđu Hrvatske takođe je jedna izuzetno značajna politička zaostavština i učinak koji Mesiću niko ne može da ospori. Ali, očigledno je da su u njegovom političkom životu postojali gestovi različitog kvaliteta.
Inače, s pažnjom pratim prve dane mandata gospodina Ive Josipovića. Mi smo, inače, poznanici iz vremena pre nego što je on postao predsednik Hrvatske. Sad imamo mogućnost da nešto konkretno uradimo za svoje zemlje i da svojim susretom učinimo korist za naše građane i počnemo da rešavamo važna otvorena pitanja kao što su obezbeđivanje povratka izbeglih Srba, povraćaj njihove imovine, poštovanje njihovih ljudskih i manjinskih prava; a, naravno, biće to prilika i da razmenimo mišljenja o kažnjavanju onih koji su optuženi za ratne zločine, o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu… Novi predsednik Hrvatske je lepo naglasio da je za njih veoma važno da se Mladić nađe u Haškom tribunalu, no ja bih dodao da je to mnogo važnije za Srbiju. No, za Srbiju je važno i da Hrvatska u Hag dostavi sva dokumenta u vezi sa optužbom protiv Ante Gotovine. U njegovom slučaju reč je o izvršenju teških ratnih zločina nad Srbima i ne bi bilo dobro da Hrvatska opstruira proces i otkrivanje pune istine time što se dokumenta ne dostavlja Sudu. Bilo bi veoma nepovoljno ukoliko bi se kojim slučajem desilo da Ante Gotovina bude oslobođen zbog tzv. nedostatka dokaza. To nikako ne bi bilo dobro za naše odnose. Mi, podsećam, imamo vrlo loše iskustvo u „slučaju Haradinaj“, kada su ubijani svedoci i netragom nestajali dokazi.
Ali, hajde da se na početku dogovorimo o tome šta su standardi naših političkih odnosa, šta su osnovni principi na kojima mi možemo praviti najbolje moguće prijateljske veze. Simpatično je kada se priča o ispruženoj ruci saradnje. Hajde da vidimo da li će dela potvrđivati takve reči.
Niste bili na inauguraciji novog predsednika Hrvatske Ive Josipovića. Kada se može očekivati vaš susret?
To ćemo se tek dogovoriti. Kažem, naš susret će imati smisla ukoliko budemo mogli nešto da ispostavimo kao rezultat građanima i u Srbiji i u Hrvatskoj. Taj susret treba da bude ozbiljno pripremljen, a ne da bude deo političkog dekora. Hrvatska ima očekivanja od Srbije, Srbija ima očekivanja od Hrvatske. Treba priznati te obostrane interese, obostrana prava, videti gde su ti interesi zajednički, treba raditi na svim tim poljima i poboljšavati, korak po korak, naše međusobne odnose.
Evropska unija i Kosovo
Tragamo za modalitetom koji neće podrazumevati implicitno priznanje Kosova. Kao što nećemo prihvatiti da eksplicitno priznamo Kosovo, nećemo to učiniti ni na implicitan način
I Srbija i Hrvatska svoju budućnost vide u Evropskoj uniji. Da li je tačno da neke od najuticajnijih članica EU traže od Srbije da promeni retoriku o Kosovu?
Niko mi se nikada nije obratio sa takvim zahtevom. Ali vidim da se kroz neke medije formira ideja da postoji takav zahtev upućen Srbiji.
Ako se ispostavi takav zahtev, kako ćete reagovati?
Jednostavno, nije ovde reč o retorici, već o principijelnim pitanjima i legitimnim interesima Srbije. Srbija, dakle, ima legitimni interes i puno pravo da štiti teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji oslanjajući se na mirna, diplomatska i pravna sredstva. Srbija od takve politike neće odustati, bez obzira na bilo kakve političke uslove koji bi nekome mogli pasti na pamet u budućnosti. Zbog čega? Zbog toga što Srbija nikog ne ugrožava takvom politikom, i štiti vlastito pravo kao što bi to činila svaka druga normalna zemlja.
Rešavanje statusa Kosova biće ipak uslov Srbiji za ulazak u Evropsku uniju.
Srbija želi da se status Kosova reši, ali ne jednostranim aktom o secesiji, već kompromisom i obostrano prihvatljivim rešenjem. Rešenjem koje će biti dugoročno održivo i stabilizirajuće i do koga je moguće doći samo pregovorima. Što se tiče navodne mogućnosti da neko zatraži od Srbije priznanje tzv. nezavisnog Kosova, ne mogu da zamislim takvu situaciju zbog činjenice da značajne članice Evropske unije ne priznaju tu nezavisnost i verujem da se tako nešto neće postavljati kao pitanje.
Nije dobro da zauvek opstane svaki konflikt na prostoru zapadnog Balkana. Suština je da mi istorijski konflikt Srba i Albanaca počnemo da rešavamo na racionalan način, upotrebom pravnih mehanizama, inventivnošću, dobrom namerom, ali i racionalnim sagledavanjem naših interesa. Srbija nema nameru da blokira ekonomski život ili transport roba i usluga sa Kosova i Metohije i zato tragamo za modalitetom koji neće podrazumevati implicitno priznanje Kosova. Kao što nećemo prihvatiti da eksplicitno priznamo Kosovo, nećemo to učiniti ni na implicitan način.
Čak ni ako na drugoj strani bude ulazak u Evropsku uniju?
Srbija će sve učiniti da pre nego što dođe datum za ulazak u Evropsku uniju ne postoji više konflikt na ovom prostoru i da se pitanje Kosova konačno reši. Srbija ne želi večni konflikt koji bi pre ili kasnije opet ugrozio naše nacionalne i građanske interese. Čitava naša strategija razrešenja ovog konflikta tome je podređena. Zato smo i pokrenuli inicijativu pred Međunarodnim sudom pravde. Nakon te inicijative želimo da pokrenemo i druge inicijative, ali upravo u cilju rešavanja tog konflikta. Zato želimo da na pregovorima postignemo kompromisno rešenje.
Ima u Srbiji, ali i u međunarodnoj zajednici onih koji bi hteli zamrznuti konflikt. Jedni sa ciljem da Srbija nikad ne uđe u Evropsku uniju, a drugi da čitav prostor Zapadnog Balkana nikad ne bude integrisan. Iako iz različitih razloga, na ovoj tački se dešava poklapanje motiva. A potrebno je upravo suprotno – da razrešimo konflikte na prostoru Zapadnog Balkana, jer Evropska unija je sama po sebi jedan mirnodopski projekat, ali i projekat koji je imao za pretpostavku razrešenje nekih istorijskih konflikata.
Sjedinjene Američke Države i uticajne države Evropske unije priznale su nezavisnost Kosova. Šta je to što Srbija može da ponudi na novim pregovorima albanskim liderima?
Imate na evropskom kontinentu zanimljivih rešenja, poput Olandskih ostrva, Severne Irske… Irska nikad nije priznala nezavisnost Severne Irske, pa je postala članica Evropske unije. Postoji i kiparski model. Ne želim da kažem da su to isti modeli kao i kosovski, ali kosovski problem zahteva razrešenje. A ne može biti rešenje tog problema to što je ta stvar gurnuta pod tepih time što su neke države priznale Kosovo zažmurivši na povredu međunarodnog prava i poručivši Srbiji da treba da prihvati realnost na terenu. Takva njihova logika, između ostalog, međunarodne činioce dovodi u poziciju da moraju da prihvate realnost da Srbi sa Kosova ne žele da prihvate suverenost takozvane države Kosovo na čitavoj teritoriji.
Na koncu, kada prođu ove uzavrele godine uzrokovane nesrećnom unilateralnom deklaracijom o nezavisnosti, u jednom racionalnijem i boljem ambijentu mi ćemo biti spremniji da razgovaramo o budućem statusu Kosova, o tome kako možemo naći rešenje jednog istorijskog konflikta, kako možemo i sve druge regionalne države rasteretiti tog decenijskog sukoba. To je, dakle, jednostavno rečeno, politika države Srbije.
Kakav je vaš stav o eventualnom pristupanju Srbije NATO–u?
Što se tiče našeg odnosa sa NATO-om, smatram da u mandatu ove vlade treba da postignemo takozvani napredni stadijum u programu Partnerstvo za mir, što ne znači učlanjenje u NATO i ova vlada neće pokretati referendum o učlanjenju Srbije u NATO. To je i odgovor svima onima koji pokreću pitanje referenduma. Ali rekavši ovo, obavezao sam se kao predsednik najveće političke stranke i kao predsednik Republike na političke korake i time učinio potpuno izlišnim i smešnim sve ove spekulacije da neko, navodno, ispod žita priprema nekakav tajni plan o učlanjenju Srbije u NATO.
Imali smo interesantnu izjavu ambasadora Ruske Federacije, da bi ukoliko Srbija uđe u NATO, Rusija priznala Kosovo.
Primili smo k znanju tu informaciju, ali ta izjava uopšte nije bila potrebna da bismo mi donosili svoju odluku. Naša odluka doneta je mnogo pre bilo kakve izjave. Rusija zna stav Srbije o NATO-u: niti je neko imao nameru da promeni Rezoluciju parlamenta o vojnoj neutralnosti, niti je neko imao ideju o integraciji Srbije u NATO.
Ekonomija i standard građana
Moj cilj je da završim svoj mandat kao čovek koji je ljudima ostavio nešto konkretno, a ne samo prazne priče; ne samo priču o tome da ćemo obezbediti radna mesta već situaciju da stvarno imamo nova radna mesta
Da li ste svesni da građani imaju najniže plate u regionu?
Nemaju najniže plate u regionu, ali uz cene kakve mi imamo te plate su realno male. To je posledica teške opšte finansijske krize i plate su svakako nedovoljne da bi naši građani imali standard kakav zaslužuju. Ima zemalja koje su na svetsku finansijsku krizu reagovale povećanjem plata, ali to je veštačka mera, ona nije posledica povećanja produktivnosti i štetna je po ekonomiju zemlje na duži rok. Srbija takvu vrstu politike nije primenila, jer bi to bilo vrlo neodgovorno. Kad-tad građani bi morali da plate cenu veštačkog podizanje plata. Ta cena se plaća kroz inflatorni proces, što je, u stvari, pljačka građana. Srbija je u prošlosti to već iskusila. Cena takvog ponašanja plaća se i kroz povećanje javne potrošnje, što ne stabilizuje makroekonomsku politiku bilo koje zemlje. Ako hoćemo da na kraju postanemo članica Evropske unije, da građani stvarno imaju dobre plate i da obezbedimo investicije, mi moramo očuvati makroekonomsku stabilnost. I moramo da nastavimo sa merama štednje, na svim nivoima.
Kada onda građani mogu očekivati porast standarda?
Problem je što nismo imali u proteklih nekoliko decenija suštinske investicije u razvoj, pre svega u nauku, obrazovanje, nove tehnologije, što nismo imali nijednu kapitalnu investiciju u infrastrukturu, možda već trideset ili četrdeset godina. Autoput prema Novom Sadu počeli smo da gradimo sedamdesetih godina; tek ove godine ćemo konačno završiti ne samo autoput prema Novom Sadu nego sve do mađarske granice. Ove godine nastavljamo i gradnju autoputa na pravcu Koridora 10 prema bugarskoj i makedonskoj granici, ali sva je prilika da ćemo ući i u nove velike investicije, kao što su izgradnja putne mreže u centralnoj Srbiji i istorijski projekat o kome smo sanjali i prethodnih decenija, a to je izgradnja autoputa prema Crnoj Gori.
Mi ćemo angažovati vlastita sredstva na početku i videćemo da li možemo da angažujemo strana sredstva, ali ne dodatnim preteranim zaduživanjem. Moramo da vodimo računa o tome da naš ukupni javni dug ne bude previsok kako bismo sačuvali makroekonomsku stabilnost i da ne dospemo na spisak zemalja koje su u takozvanom dužničkom ropstvu. Srbija ima 35 procenata javnog duga u odnosu na bruto društveni proizvod i to ostavlja jedan značajan manevarski prostor. Bitno je da novo zaduživanje, kojim opterećujemo generacije koje dolaze, isključivo plasiramo u izgradnju infrastrukture koju će te generacije dobiti na upotrebu, a ne u potrošnju, a ne u užitke ove generacije. I to je suština. Svi normalni se zadužuju da bi se razvijali. Neki iz opozicije bukvalno najnižom populističkom retorikom lansiraju teze o tome da ne treba uzimati kredite. Ne postoji zemlja koja se razvila, a da nije uzela kredite. Rešenje da dalje ne uzimamo kredite je politička podvala i ako bismo doneli tu odluku, mi bismo osudili Srbiju i njene građane i generacije koje dolaze na zaostajanje. Ali, krediti kad se uzimaju, moraju se investirati isključivo u opipljive stvari, autoputeve, pruge i mostove, koje će biti od koristi svoj našoj deci, i deci naše dece.
Kada ćemo osetiti konkretne rezultate od razvoja infrastrukture?
Rezultati od razvoja infrastrukture osetiće se već sledeće godine. Međunarodni monetarni fond podigao je predikciju na dva procenta rasta naše ekonomije za sledeću godinu, na tri i po procenta 2011, već za 2012. godinu na četiri procenta i 2013. na pet procenata. Time bismo se ponovo vratili na jedan ubrzani razvoj. To su dobre vesti, ali ima i problema. Moramo da smanjimo javnu potrošnju, smanjimo i racionalizujemo administraciju, rešimo problem javnih preduzeća koja su vrlo često gubitaši… Ali, postoje privatizacije koje kao predsednik Srbije nikada neću predložiti. To je privatizacija Elektroprivrede Srbije koja je kičma naše ekonomije i mi bismo taj nacionalni resurs morali da zadržimo za državu. Takođe, gasnu privredu. To su pitanja od strateškog značaja. Ne treba da ponavljamo greške nekih zemalja koje su danas u Evropskoj uniji. Na primer Slovačke, koja ne može da utiče na distribuciju energenata i politiku cena energenata.
Da li ste svesni da veliki broj građana ima problema da plati Infostan, da plati račun za struju?
Budite uvereni da redovno pratim i osluškujem i znam kakve su cene. Razgovaram s ljudima i pitam ih kako žive i znam da pate, mnogi ljudi pate. Mi se suočavamo sa siromaštvom koje decenijama već pogađa i iz koga ne može da izađe oko sedam stotina hiljada građana. To je ogroman problem. Naša nezaposlenost i siromaštvo moraju da se svedu na izdržljivu meru, kao u razvijenim evropskim zemljama, što je bilo pre krize kada je godišnji rast nacionalnog dohotka bio između pet i sedam procenata. Danas su, vidimo, i mnoge zemlje Evropske unije zbog svetske krize pogođene ovim problemom. Španija, na primer, ima dvadeset procenata nezaposlenih, a Srbija oko sedamnaest. U većini visokorazvijenih evropskih zemalja je deset procenata nezaposlenih. Neke su pred makroekonomskim slomom, na primer Grčka koja ima trista milijardi evra duga. To je realnost u kojoj se nalazi čitav svet.
Da li će se nastaviti sa restriktivnom monetarnom politikom?
Vlada ovog trenutka veoma ozbiljno razmatra mogućnost da se smanje obavezne rezerve i da u dogovoru sa guvernerom Narodne banke predloži jedan paket ekonomskih mera. U ekonomiji vlada pravilo – kada zahvatite na jednom mestu, proizađe problem na drugom. Suština jeste da ne napravite nestabilnost koja može da uruši kompletan poredak. I zbog toga se ovog trenutka razmatraju mogućnosti da se smanje obavezne rezerve, ali pod uslovom da taj oslobođeni novac bude investiran u produktivne grane privrede, da se to što pre vrati, da se podigne zaposlenost i obezbedi povećanje životnog standarda građana. Ali prosto, moramo i da objasnimo građanima da ne mogu plate da budu podignute administrativnom odlukom.
Moj cilj je da završim svoj mandat kao čovek koji je ljudima ostavio nešto konkretno, a ne samo prazne priče; ne samo priču o tome da ćemo obezbediti radna mesta, već situaciju da stvarno imamo nova radna mesta; ne samo priču o tome da ćemo izgraditi infrastrukturu, kao što je to radila vlada Vojislava Koštunice sa Veljom Ilićem, koja iza sebe nije ostavila čak ni projekte za te puteve, pa sve treba sada da se uradi – već stvarne kilometre autoputeva i stvarne modernizovane delove naše železnice. I ovaj program će trajati u naredne dve godine, do kraja mandata ove vlade, plus još četiri godine. On je planiran da obezbedi kompletno razvijenu infrastrukturu u telekomunikacijama, putevima i železnici, do 2015. godine.
U takvoj Srbiji koja će biti ili u Evropskoj uniji ili sasvim nadomak nje, biće kudikamo lakše i bolje živeti, nema nikakve sumnje.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
