Odmeravanje snaga je nastavljeno, novi uslovi se nižu, ali pregovarači ne odustaju od optimističke tvrdnje da je dogovor moguć, a izbori nepotrebni
Posle dvonedeljnih pregovora o formiranju vlade rešenja nema na vidiku, ali su potencijalni koalicioni partneri, zajedničkim trudom, došli do zanimljivog pravila: što je više teško prihvatljivih uslova za protivnike (partnere), pozitivan ishod sve je bliži, a raspisivanje izbora sve dalje?!
Nedelju dana nakon što je sa sastanka G17 plus Mlađana Dinkića i Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice u pravcu Demokratske stranke Borisa Tadića ispaljena naizgled ubojita strela nazvana „šesti princip“ (jedna stranka ne može imati i predsedničku i premijersku funkciju, bez obzira na izbore), tadićevci su, makar formalno, vratili loptu na DSS-G17 teren. Prvo je, u ponedeljak, predsednik Srbije i lider DS-a decidno odbacio „šesti princip“, ne obazirući se na tvrdnje propagatora dotičnog pravila da nije dobro shvatio njegovu suštinu: „Diskusija o šestom principu za formiranje vlade je besmislena, jer predsednika Republike biraju građani, a ne stranke“, rekao je Tadić, neoprezno dodavši da smatra „potpuno besmislenim uvođenje novih preduslova za formiranje vlade“.
Već sutradan, u utorak, tadićevci su na pregovorima u sedištu DSS-a ispovrteli upravo novi preduslov, ovoga puta pod imenom „nulti princip“, koji podrazumeva raskid svih lokalnih koalicija sa radikalima i socijalistima na koji bi trebalo da se odluče buduće članice vladajuće koalicije. Na taj predlog šefa pregovaračkog tima DS-a Dušana Petrovića, vođa DSS pregovarača Dragan Jočić nije, međutim, odgovorio ni potvrdno ni odrečno. On je ocenio da je „haos“ izazvao loš zakon, te da je put da se on raščisti – usvajanje novog zakona o lokalnoj samoupravi. Po pitanju „šestog principa“, koji je, prema do tada preovlađujućim ocenama, pregovore doveo u pat poziciju, obe strane ostale su dosledne svojim uverenjima, ali Jočiću to nije smetalo da oceni da su pregovarači bliži formiranju vlade nego novim izborima. Dan ranije, i Tadić je ocenio da je dogovor moguć i to do kraja marta. Istu procenu, u utorak uveče, izneo je i lider G17 plus.
TRIO: Biće, pri tom, da je Dinkić unapred znao da nema realnih osnova u najavama medija da će, nakon duela DS-DSS u utorak, biti jasno da li kompromisa ima ili se ide na izbore: i pre nego što je započeo sastanak od koga se očekivao rasplet, lider G17 plus je pozvao Tadića i Koštunicu da se, u cilju ubrzanja pregovora, ubuduće njih trojica svakodnevno sastaju. I Dinkić je ostao uporan u zagovaranju „šestog principa“ koji su obelodanili upravo predstavnici njegove stranke, iako je u javnosti ostalo uverenje da autorska prava pripadaju DSS-u, kao i da je dotični smišljen još pre raspisivanja izbora, u paketu sa odlukom o odbijanju Tadićevog ekonomičnog predloga da se istovremeno ide i na predsedničke i parlamentarne izbore.
DS-DSS pregovarači u utorak nisu odgovorili na Dinkićev predlog o svakodnevnim sastancima „na vrhu“. Uz ocenu da samo tri stranke – DS, DSS i G17 plus, u saradnji sa strankama manjina, mogu da sklope dogovor o budućoj vladi, Jočić je samo najavio da će DSS organizovati sastanak predstavnika te tri stranke, na kojem bi trebalo da budu „raščišćena sporna pitanja i nedoumice“. Kada će i na kom nivou taj sastanak biti organizovan, u trenutku nastajanja ovog broja „Vremena“ još nije bilo poznato, kao što nije bilo poznato ni čime je rezultirala Petrovićeva najava da će pozvati na sastanak lidera G17 plus „kako bi se videlo šta tišti Dinkića“.
PITANJA: Ono što jeste bilo poznato to je da se u javnosti gotovo ne postavlja pitanje opravdanosti zadrtosti DSS-a da sačuva fotelju premijera i nespremnosti te stranke da, zbog interesa države da što pre dobije prodemokratsku vladu, pristane na formiranje koalicije sa drugačijom podelom uloga (drugo tumačenje „šestog principa“, prema kome bi se Tadić upustio u komplikovani manevar dolaska na premijersku funkciju, dok bi Koštunica trebalo da bude predsednik Srbije, ostalo je samo na teoretskom nivou, možda i zbog sondaža javnog mnjenja koje ukazuju na slabe šanse Koštunice na uspeh u duelu sa Tomislavom Nikolićem).
Polemike se vode uglavnom o tome da li bi Tadić trebalo da bude „nesebičan“ i, uprkos boljem izbornom rezultatu, zbog gorepomenutog državnog interesa, pristane na podelu vlasti u kojoj bi dirigentsku palicu držao podrškom birača siromašniji koalicioni partner, DSS. Uprkos neprekidnim zaklinjanjima funkcionera DS-a da ta stranka ne odustaje od zahteva da premijer bude njen funkcioner Božidar Đelić, u analizama, tumačenjima i komentarima kojima obiluju mediji ta mogućnost gotovo da se više i ne pominje, a pred Tadića se stavlja izbor između samo dve opcije: da još jednom izađe u susret Koštuničinim željama, ili da ide na nove izbore.
U rešavanju te dileme, međutim, argumenti koji se prosipaju pred predsednika Srbije teško da predstavljaju olakšavajući faktor, jer su procene efekata njegove odluke potpuno nesaglasne. Prema jednoj školi mišljenja, Tadić bi, novim u nizu ustupaka Koštunici, kako tvrde pojedini domaći analitičari, „izvršio političko samoubistvo“, odnosno, prema opaskama pojedinih stranih predstavnika koji kažu da ih zanima samo to da Srbija dobije proevropsku vladu, ali ne i njen personalni sastav, „pucao sebi u nogu“.
ARGUMENTI: Ta teorija kaže da bi simpatizeri DS-a za takav čin kaznili Tadića na predsedničkim izborima koji bi trebalo da se održe do kraja godine (mada mediji spekulišu o mogućem odlaganju za proleće, sve sa ciljem da birači zaborave kako ih je Tadić razočarao). I nije u pitanju samo odokativna procena raspoloženja birača. Postizborno istraživanje javnog mnjenja agencije Stratedžik marketing ustanovilo je preciznu rang-listu, prema kojoj najveći procenat birača želi da na funkciji premijera vidi Đelića (28 odsto), potom Tomislava Nikolića (27 odsto) i napokon Koštunicu (26 odsto). Razlika u procentima deluje zanemarljivo, ali je prema objašnjenju istraživača, redosled neupitan. A jedno postizborno neobjavljeno istraživanje javnog mnjenja prebrojalo je čak 40 odsto simpatizera DS-a koji nikako ne bi bili spremni da oproste ako njihov glas ostane „izgubljen u prevodu“ i protumači se kao podrška Koštunici kao premijeru. Internet forumi puni su i konkretnih obrazloženja takvog stava dela dosadašnjih birača DS-a. A bez podrške tih dosadašnjih glasača i uz logično očekivano odbijanje dela glasača DSS-a da poslušaju eventualni Koštuničin poziv da podrže Tadićevu predsedničku kandidaturu, lider DS-a bio bi u situaciji da, nakon „poklanjanja“ ključne pozicije u vladi DSS-u, ostane i bez sopstvenog radnog mesta.
S druge strane, u već citiranom neobjavljenom istraživanju koje Tadića udaljava od odluke da proglasi Koštunicu za mandatara nalazi se i neprijatan argument protiv držanja kičme u uspravnom stanju po cenu raspisivanja izbora: prema tim podacima, naime, čak 70 odsto ispitanika užasava se od pomisli da bi cela priča mogla biti vraćena na početak. Niz argumenata protiv ponavljanja izbora nastavlja se i potrebom Srbije da krene sa mrtve tačke na kojoj stoji već poodavno, ali i ocenama da bi lider DS-a, zapravo, bio nagrađen zbog ispoljene „nesebičnosti“. Naizgled čudna, takva teza ne deluje sasvim neosnovano, jer je Tadić već uspeo da „preživi“ niz ustupaka Koštunici, započet „čišćenjem“ DS-a od ljudi koji vrhu DSS-a nisu po volji, nastavljen iskazivanjem punog razumevanja za Koštuničinu želju da vlada i nakon poraza njegovog kandidata Dragana Maršićanina na predsedničkim izborima i (za sada) završen prošlojesenjim pristajanjem na tekst Ustava urpkos „nelagodi“ koju je predsednik Srbije osetio i odustajanjem od zahteva za istovremeno održavanje predsedničkih i parlamentarnih izbora.
Možda najneprijatniji argument protiv izbora, ipak, jeste procena da bi rezultat ponovnog terorisanja građana izbornom kampanjom i huškanja na biračka mesta bio manje-više isti, pa bi usledile nove muke trgovine oko sklapanja vlade. Prema nekim nagoveštajima, međutim, postoje izvesne akcije koje bi novi ulazak u postizbornu pat poziciju trebalo da spreče – što bi moglo da ide u prilog nekim medijskim tvrdnjama kako u DS-u jača spremnost da se stranačko dostojanstvo sačuva ponovnim izlaskom pred birače. Naime, nakon što je vođa Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, pod parolom „ili Đelić, ili izbori“, predložio demokratama pravljenje predizborne koalicije u slučaju da Koštunica ne odustane od premijerskih ambicija, procurile su vesti o nekim dešavanjima inspirisanim upravo takvom idejom, ali, za sada, sa drugim akterima. Prema tim informacijama, već je bilo razgovora DS – G17 plus o pravljenju koalicije za nove parlamentarne izbore, pri čemu je, navodno, uslov G17 plus bio da dobije onoliko mandata koliko je ta stranka osvojila u januarskom brojanju. Neophodan je, međutim, izuzetan oprez prilikom izvođenja zaključaka zasnovanih na toj informaciji: ne postoji razlog da ne bude pregovora iste vrste i na relaciji DSS – G17 plus, na kojoj se, pokazalo se poslednjih dana, saobraćaj odvija bez ozbiljnijih poteškoća.
Odmeravanje snaga, zato, nastavlja se punom parom i nisu isključene dodatne manifestacije kreativnosti u izmišljanju novih „principa“ neophodnih za sklapanje dogovora o novoj vladi, najavljenog za kraj marta. Dobra vest je da, u poređenju sa polovinom maja, do kada postoji zakonski osnov za nastavak međustranačke trgovine, taj rok i ne deluje previše daleko. Loša vest je da procene o tajmingu završetka pregovora, za sada, nisu zasnovane ni na kakvim uverljivim argumentima.
Da priča o formiranju vlade bude zanimljivija, postarali su se radikali, nudeći novi razlog za sumnju da postoji nekakvo DSS-SRS „očijukanje“. Krajem prošle nedelje, uoči odlaska beogradske delegacije u Beč na završnicu neuspešnih pregovora o Kosovu, radikali su, naime, izneli predlog da se privremeno izabere predsednik Skupštine, i to ne bilo ko, već njihov glavni čovek sa boravištem u Srbiji – Tomislav Nikolić. On bi, prema predlogu koji se baš svideo Milošu Aligrudiću, šefu poslaničke grupe DSS-a u Skupštini, predsedavao parlamentu „dok se ne formira vladajuća većina koja bi izabrala novog predsednika“. Ideju su, putem medija, odbacili predstavnici DS-a i G17 plus, a radikali su, u međuvremenu, evoluirali od tvrdnje da do izbora predsednika Skupštine neće prisustvovati sednicama do obećanja da će na sednici o Kosovu prisustvovati, čak i ako je zakaže Borka Vučić, najstarija poslanica kojoj je fotelja predsedavajućeg parlamenta pripala zahvaljujući „biološkom principu“. Tu, ublaženu formu obznanili su u utorak, baš nekako u vreme dok su u sedištu DSS-a o izlasku iz pat pozicije pregovarali Tadićevi i Koštuničini izaslanici. Možda bi neko to mogao shvatiti kao Koštuničinu pretnju Tadiću da bi se „stranka najvećeg koalicionog potencijala“ ipak mogla okrenuti stvaranju koalicije sa radikalima, ali tu teoriju, između ostalog, obesmišljava i jedan matematički argument: sa svojih 47 mandata (33 mandata DSS-a plus 14 mandata Nove Srbije Velimira Ilića) Koštuničina koalicija teško da bi od potencijalnog partnera koji ima čak 81 poslanika mogla da iskamči sve one pozicije u vlasti oko kojih trguje sa Tadićem.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
