Ljiljanu Smajlović nisam tužio sudu, nego se upustio u raspravu oko pitanja koje redakcija „Vremena“ smatra važnim. Zato sam bio i pod uticajem svih njenih javnih istupanja u odbranu „ugroženih“ kolega. Bojim se da posle njenog „utuka“ ipak ostaje ono što je bitno – prema njoj, treba novinarima suditi samo ako su „planski, lažima navodili na ratni zločin“. Odranije znamo šta je uslov za to da je zločin stvarno morao da bude izvršen i da je počinilac – nenovinar – priznao da ga je počinio pročitavši ili saslušavši sastav tog i tog novinara, koji uz to mora biti i lažljiv. Same reči, sami pozivi, samo podsticanje, samo huškanje nisu dovoljni, ili se bar više zbog njih ne može goniti zbog zastarelosti – na sreću patriotskih poslenika javne reči.
S tim se, opet, ne mogu složiti. Krivična odgovornost za međunarodne zločine ne zastareva. I po međunarodnom, i po uporednom i po našem pravu, „lica koja su planirala, podsticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje“ ratnog zločina, genocida ili zločina protiv čovečnosti „individualno su odgovorna …“. Nigde se ne traži da je podstrekavanje i pozivanje deo nekog šireg plana (to je tek teško dokazivati), niti da podstrekač i huškač pri tom lažu.
Najbolja podrška tezi da sankcija zbog povrede etičkog kodeksa novinarske asocijacije ne može da zameni postupak pred sudom dolazi od same Ljiljane Smajlović. Naime, Miroslav Marković, potpisan ispod teksta „Ćuruvija dočekao bombe“, „nije isključen iz UNS-a zbog toga što je utvrđeno da nije ni bio član UNS-a“! (ovo su njene reči, a ne moja „neistina“). To je zaista lakrdija. Druge sankcije, znači, nema. Oni nesrećniji odstranjeni su iz Udruženja novinara Srbije i time kažnjeni najstrožom kaznom, jedinom dopustivom po pravilima ovakvih boraca za slobodu štampe. Dakle, najbolje je da se niko ko ubuduće namerava da u medijima poziva na nasilje ne učlanjuje ni u jedno novinarsko udruženje. Neće mu/joj biti ništa, jer neće imati iz čega da ga/je izbace!
Ovo je aktuelnije no što izgleda: u sličnoj je danas dilemi naše sudstvo kada odlučuje hoće li zabraniti organizacije poput Nacionalnog stroja. Kako da ih briše sa spiska nevladinih organizacija kad nisu ni registrovane? Da su unete u spisak i da propagiraju rasnu, versku i nacionalnu mržnju, rizikovale bi da izgube svojstvo protokolisane organizacije. Nisu li registrovane, a to ipak rade, šta se tu može – nećemo valjda krivično goniti političke neistomišljenike. Pri čemu pozivanje na zločin ili podrška krivičnom delu nije stvar mišljenja: prestupnik se ne može svesti na bezazlenog „neistomišljenika“.
Ljiljana Smajlović još piše da ne zna zašto sam govorio o autorima sramnog poziva na likvidaciju Ćuruvije u množini. Nemojmo se ipak graditi nevešti: i ona i ja i mnogi osnovano sumnjamo da ovaj prilog ima više od jednog pisca i inspiratora i da to 1999. godine u „Ekspres Politici“ drukčije nije ni moglo biti. Drugi koautori dibidus nisu bili članovi UNS-a. Sadašnja predsednica Udruženja očigledno je indignirana tim tekstom, ali zašto? Da li se u njemu laže, i kako? Slavko Ćuruvija je stvarno dočekao bombardovanje, kao i svi mi. Jeste. Je li se pri tom radovao, kao što mu se pripisuje u tekstu? Ne zna se. Ko će i kako utvrditi kako se tada osećao – a od toga bi, prema shvatanju gđe Smajlović, zavisila odgovornost autora.
Ne znam kakvi su to „politički razlozi“ koji su navodno „aktuelizovali“ ideju o krivičnom gonjenju podstrekača na ratne zločine, valjda neumesnu u ovom trenutku opšteg pomirenja. To treba objasniti. Ja pak mislim da političke pobude nisu bezuslovno loše. Politika je i pripremanje zlostavljanja, masovnih hapšenja, pljačke itd., ali je politika i planiranje izgradnje bolnica, škola i puteva. Mnoge naše stranke nesumnjivo imaju političke motive kad najavljuju obračun s korupcijom – a on svakako podrazumeva krivično gonjenje izvršilaca dela koja je teško istražiti i dokazati.
Ljilja Smajlović kaže da krivično gonjenje zbog podsticanja na ratne zločine sada „nema preterano velikog izgleda na uspeh“. To je, naravno, tačno, ali ne zbog nepremostivih pravnih prepreka, već zbog odsustva tajanstvenog sastojka koji se zove „politička volja“. Zašto se onda toliko brine zbog „stvaranja atmosfere i nesigurnosti među novinarima“? Verovatno zato što njeni argumenti ne mogu da ponište grižu savesti (onih koji je imaju), prezir ljudi koji ipak nešto pamte, stare novine i već pominjani nemilosrdni internet, s koga malo šta može da se obriše, čak i posle osamnaest godina.
Na kraju, preći ću preko konstatacije da „sloboda … katkad mora da se brani i od ljudi koji za sebe misle da su najveći borci za slobodu i ljudska prava“ kao preko lošeg vica ili pomodnog napada na „političku korektnost“. Moram li da ponovim kako kažnjavanje kršitelja ljudskih prava treba da posluži i tome da ti isti ili neki novi opet ne čine isto?
autor je direktor Beogradskog centra za ljudska prava
