Novi zakon štiti porodicu

Pre nekoliko dana došlo je dugo čekanih, novih zakonskih promena – stupio je na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji uvodi hitne mere zaštite o čijoj je važnosti „Vreme“ mnogo puta pisalo, i izmenjen je Krivični zakonik tako što su uvedena dva nova krivična dela – seksualno uznemiravanje i proganjanje. Sa pravnicom Vanjom Macanović iz Autonomnog ženskog centra razgovaramo o tome šta ove izmene Krivičnog zakonika zaista podrazumevaju, pošto se u medijima u prethodnom periodu moglo naći svakojakih netačnosti i preterivanja, a zatim, o novom zakonu, o važnosti prevencija i o dvostrukim porukama koje država šalje. Objašnjavajući šta krivično delo proganjanja podrazumeva i zašto je važno da ono postoji, Vanja Macanović kaže da je fascinantno kako mi uvek uspevamo da ismevamo i banalizujemo nešto što je jako ozbiljno: „Sa novim krivičnim delom proganjanja ideja je da se ono zaustavi na samom početku, kada neko samo uhodi drugu osobu, kada stoji ispred njenog stana, možda joj se čak i ne obraća, ali se pojavljuje na svim mestima gde i ta osoba i recimo, šalje joj poruke preko Fejsbuka, traži preko drugih da stupi u kontakt sa njom… Do sada proganjane osobe nisu mogle da dobiju adekvatnu zaštitu sve dok to ne bi prešlo jednu granicu i onda se moglo goniti kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti. To znači da je osoba već pretrpela fizičke ili psihičke posledice.“

„VREME„: Kako razumete to što se u zemlji sa vrlo mračnom statistikom, čim se uvede neka zakonska promena koja ima za cilj da utiče na porodično nasilje i nasilje nad ženama, odmah zagrakće i mnogi se najpre „zabrinu“ da će biti mnogo zloupotreba?

VANJA MACANOVIĆ: O zloupotrebama pričaju najčešće oni koji su sami nasilni ili oni koji ne znaju kako krivično-pravni sistem funkcioniše. A kada vam o tome pričaju oni koji su u krivično-pravnom sistemu, onda zloupotrebljavaju činjenicu da nije lažno prijavljivanje kada delo ne može da se dokaže. Teško mogu da zamislim osobu koja će sebe da izloži zlostavljanju krivično-pravnog sistema Srbije, da daje svoj iskaz pred policijom, tužiocem, navodnim učiniocem, i po više puta, da trpi pritiske sa svih strana i da pristane na to samo da bi nekoga lažno optužila. Ono što mi, međutim, vidimo u praksi kod nasilja u porodici je da dosta nasilnika prijavljuju policiji da su oni žrtve.

Kako se s tim nositi?

Novi zakon o sprečavanju nasilja o porodici je obavezao tužioce da sazivaju sastanke grupe za koordinaciju i saradnju najmanje jednom u 15 dana. Reč je o grupi koju čine predstavnik centra za socijalni rad, policije i tužilaštva, a iz ostalih institucija predstavnici mogu da budu pozivani po potrebi. Na tim sastancima se razmatraju svi prijavljeni slučajevi, incidenti, ne samo nasilja u porodici nego sa jedne duže liste dela u koje spadaju i proganjanje i seksualno uznemiravanje. Svako od prisutnih, o slučajevima o kojima se razmatra će izneti šta je prijavljeno, šta postoji u evidencijama tih organa i da li je bilo prethodnih prijava, kako u tužilaštvu tako u policiji i centrima za socijalni rad. Na taj način se dobija potpunija slika događaja i mogu da se spreče zloupotrebe. Takođe sastanci bi trebalo da spreče da se isti učinilac goni razdvojeno ukoliko je reč o dva dela, kada je jedno iz nadležnosti višeg, a drugo iz nadležnosti osnovnog tužilaštva, već da se ti slučajevi objedinjuju i gone jedinstveno.

Najviše buke u javnosti podiglo se oko krivičnog dela polnog uznemiravanja. Naslovi u novinama su onda bili da će se zbog masnog vica ići u zatvor i slično. Šta, u stvari, ono obuhvata?

Pa da počnemo od banalizacije sa vicevima. Oni će naravno postojati i dalje, i ako nikome u društvu u kome se ti vicevi pričaju to ne smeta, niko to neće prijaviti. Ali ako vi meni ispričate vic za koji ja mislim da me vređa i ja kažem da ne želim da, kada ste sa mnom u društvu, pričate takve viceve, a vi onda to ponavljate i ponavljate i ponavljate, na meni je da obezbedim dokaze da vi mene seksualno uznemiravate na taj način. S tim što masni vicevi, na taj način, retko kad idu sami. Onaj ko ima nameru da vas tako povređuje i tretira kao seksualni objekat, takođe komentariše vaš izgled, ili vas dodiruje po telu, ne po genitalijama već bilo gde po telu, ali vama to ne prija i tražite da prestane. Ako taj neko nastavi sa pomenutim ponašanjem, onda će biti elemenata za krivično gonjenje. Niko sigurno neće pokretati krivični postupak zbog jednog vica. Nama je ranije bio problem kada odrasla osoba devojčici od devet, deset godina, pošalje poruku „sviđaju mi se tvoje sike, hoćeš li mi ih pokazati“. Mame tih devojčica su to prijavljivale, ali to nije moglo biti procesuirano, jer nismo imali ovo krivično delo.

Mislite li da izrugivanje kojem smo svedočili prethodnih dana može da bude opasno?

Meni se i dalje čini da dobar deo javnosti ne razume i ne zna šta se sve dešava. Tužna je istina da postoji jako mnogo seksualnog uznemiravanja na fakultetima, u školama… Mi sarađujemo sa srednjim školama i znamo da seksualnog uznemiravanja ima mnogo kada mlade devojke idu na praksu tamo gde ima mnogo muškaraca. Ni škole nisu znale kako s tim da se nose. To je vrlo ozbiljno, ali se o tome ne priča. Samo jedan fakultet u Beogradu je doneo pravilnik o tome kako se prijavljuje seksualno uznemiravanje.

Zašto se ove promene kod dela javnosti shvataju kao napad na porodicu i porodične vrednosti? O kakvoj to onda porodici govorimo?

To je najzanimljivije pitanje u državi Srbiji, a ne znam šta drugi smatraju da je porodica i šta u porodici sme da se radi. Jer se, nažalost, i u državi Srbiji u porodici dešavaju jako ružne stvari, pa čak i seksualno zlostavljanje dece gde su zlostavljači dece njihovi očevi, dede, rođaci. I to jeste najveći problem – jer bi za dete najsigurnija sredina trebalo da bude porodična. Ali šta ako se tom detetu upravo najgore stvari dešavaju u okviru porodice?

Kao i sve druge države u svetu, Srbija se saglasila sa stavom da će se mešati u porodicu ako u njoj neko trpi zlostavljanje i zanemarivanje. Štiti se najbolji interes deteta, a to nije da živi u porodici u kojoj će ga zlostavljati.

A takođe, novi zakon u stvari čuva porodicu jer je namera da se nasilje zaustavi na početku i da ta porodica nastavi da živi, da bude funkcionalna i da deca naravno imaju oba roditelja. On štiti nenasilne članove od nasilja, a onaj koji čini nasilje ima mogućnost da se promeni pre nego što dođe do krivičnog postupka u kome mu može biti izrečena kazna zatvora.

Sve o čemu pričamo u vezi sa novim zakonom o sprečavanju nasilja u porodici je u stvari dobrim delom usmereno na prevenciju.

Da, sistem je ranije reagovao tek kada nastupi teža posledica. Ono što je ovaj zakon doneo je stav i odluka države da se nasilje zaustavi na samom početku. To znači da će sistem odreagovati bez obzira na to da li to žrtva želi ili ne. Institucije shvataju da postoji problem i nekome će biti rečeno – zbog toga što postoji sumnja da će nastaviti da vrši određeno delo, iako se radi „samo“ o psihičkom ili ekonomskom nasilju, ta osoba će biti udaljena iz stana na dva dana. I za tih 48 sati ima mogućnost da razmisli i shvati ozbiljnost svojih postupaka i da potraži pomoć.

Oni koji ne vide da je u njima problem, a nasilnici uvek prebacuju odgovornost na druge i misle da imaju prava da rade to što rade, oni će da nastave da vrše nasilje. Ali ih je sistem upozorio i dao im je šansu da se poprave. Policija i tužilaštvo su ovim zakonom, u stvari, postali preventivni organi. Hitne mere se doživljavaju kao sankcije, ali one to nisu, već su mera prevencije da se ne desi dalje nasilje. Ta hitna mera ne ograničava mnogo onoga kojem je izrečena u njegovim ljudskim pravima – sve drugo mu je dozvoljeno osim da se vrati u stan na 48 sati i da prilazi i kontaktira onu u odnosu na koju je zabrana izrečena. Ali zato sankcija za kršenje toga može biti stroga i to je važno.

Prvog dana primene Zakona izrečeno je najmanje deset hitnih mera, što ohrabruje. Da li verujete da su trenutni kapaciteti dovoljni da se ovaj zakon sprovodi kako treba i kolika je opasnost da neko izrekne hitnu meru, a da se nasilnik onda vrati i ozbiljno naškodi žrtvi?

Nažalost, mnogo je manji broj policijskih službenika edukovanih da primenjuje ovaj zakon u odnosu na potrebe sistema. Broj od 400, 450 policijskih službenika je nedovoljan da bi se ovaj zakon stvarno primenjivao i da profesionalci ne bi izgoreli posle mesec dana. I to nas zaista brine. Ima odličnih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji zaista hoće da rade, što govori i sama činjenica da je za prvi dan izrečeno najmanje deset hitnih mera.

Što se tiče drugog pitanja, najveća bojazan policijskih službenika i jeste bila – šta ako izreknu hitnu meru, a onda se taj mogući učinilac vrati i ubije žrtvu. Pokazalo se da su policijski službenici u ovim slučajevima napravili dobre procene i da se to nije dogodilo.

To o čemu govorimo je pitanje procene rizika. Tamo gde je visok rizik, nećete izreći hitnu meru. Nekome je, recimo, zaista dovoljna samo mera od 48 sati. Neki nasilnici tri puta odu u zatvor pa će se ponoviti to delo i četvrti put. Mi ne možemo da znamo šta će neko da uradi, ali vrši se procena na osnovu onoga što je prethodno radio, prethodnih prijava ili okolnosti nečijeg života, kao i čime se bavi. Tako je, na primer, potpuno jasno da za onog ko se bavi trgovinom oružja i čini nasilje u porodici nije hitna mera.

Konačno, Mreža žena protiv nasilja je podnela tužbu protiv Hepi televizije i jednog od učesnika emisije „Parovi„. Da li znate šta se događa sa prijavom?

Mi smo dobili informaciju da se u emisiji „Parovi“ desilo delo silovanja, s obzirom na to da se to emituje na način na koji se emituje, nije moglo sve dobro da se vidi, ali se jasno videlo prethodno zlostavljanje žene. Poslale smo prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da ispita šta se stvarno desilo. U vrlo kratkom roku poslat nam je dopis – ja čak sumnjam da li su uopšte pogledali snimak koji je Mreža poslala i uzeli iskaze osumnjičenog, žrtve i svedoka – u kojem je navedeno da u prijavljenim radnjama nema elemenata krivičnog dela silovanja. Čak i da se nije desio čin silovanja, zlostavljanja i mučenja koje je žena pretrpela dok su je snimale kamere, ovo je trebalo biti sankcionisano. I to je poruka koju šalje država: s jedne strane imamo odličan preventivni zakon, a s druge strane se onima koji gledaju te „Parove“ šalje odobrenje da čine nasilje i da će proći nekažnjeno. Strašno je da devojčicu od 12 godina siluju dva momka od 14 i 15. Za nas je to posledica nasilja koje se odobrava i propagira na televiziji sa nacionalnom frenkvencijom. Posle ovog slučaja je bio još jedan slučaj sumnje na silovanje u „Parovima“ koji nam je bio prijavljen od strane gledalaca. Ali oni koji treba da odreaguju na to, iz raznoraznih razloga, ne reaguju.

Šta bi, u slučajevima proganjanja, žrtva trebalo da radi?

Veoma je važno da oni kojima se to događa obezbede dokaze – ako neko uporno stoji ispred vaše kuće, vi to morate da slikate i snimite, sa datumom i vremenom kada se to dešava, da vodite dnevnik i beležite. Druga stvar je da ako šalje poruke preko društvenih mreža, trebalo bi odmah uraditi print skrin, posebno ako su poruke poslate preko snepčeta ili druge aplikacije gde one nestaju važno je „uhvatiti“ ih. I žene koje su proganjanje ne treba nikad da idu same, već da budu u društvu, da ima svedoka, da vode računa o svojoj bezbednosti. Kažem žene, jer podaci u svetu gde je ranije uvedeno ovo krivično delo i gde se prati fenomen pokazuju da ima žena koje proganjaju muškarce, ali to proganjanje neće dovesti do ubistva. Kada muškarac proganja ženu, to može dovesti do ubistva.

Kako će funkcionisati sprovođenje hitnih mera?

Kada je reč o sprovođenju hitnih mera zaštite, bez obzira na to što je hitna mera izrečena, žena i dalje mora biti na oprezu, to ne znači da je ona potpuno zaštićena. Ako vidi da se učinilac vraća, treba odmah da se skloni, da ode kod prve komšinice i zove policiju te da zabeleži dokaze. Kada postoji mera zabrane prilaska, važno je takođe da se svaka poruka sačuva. Ako je prilazak u pitanju, a nema drugih svedoka, žene bi trebalo da odmah obaveste policiju i da pogledaju da li postoji u blizini neka sigurnosna kamera od banke, pošte, da bi policija mogla da skine snimak i da se vidi da je ta osoba prišla. Žrtva bi morala da zapiše tačno mesto i vreme. Druga mogućnost za sve žrtve koje imaju nove mobilne telefone je da fotografišu i snime – nek se prave da kucaju poruku – onog koji prilazi i taj snimak što pre treba da odnesu u najbližu policijsku stanicu. Žrtva bi trebalo da kaže da je saglasna sa tim da policija privremeno uzme njen telefon da bi se utvrdilo da snimak nije namešten. Takav snimak ima dokaznu snagu, ali je bitno da to urade odmah i da ne prođe dugo vremena.