Novi sjaj svetinje

U porti manastira Mileševa kod Prijepolja u jeku su opsežni građevinski radovi, toliko opsežni da razglednice koje su se do sada prodavale u obližnjoj trafici više ne odgovaraju faktičkom stanju. U toku je, naime, ako nije već i završeno, rušenje zvonika manastirske crkve. Nezvanično, vladika Filaret je naložio da se zvonik ukloni jer „smeta“ pogledu na crkvu iz konaka.

Reč je o zadužbini kralja Vladislava, mlađeg sina Stefana Prvovenčanog, sagrađenoj u četvrtoj deceniji trinaestog veka, stradaloj u više navrata od kraja sedamnaestog do sredine devetnaestog veka i obnovljenoj 1863. kada je izgrađen konak i kada je ahitektura hrama znatno izmenjena. Zvonik je najmlađa građevina i datira iz 1911. godine. Sam po sebi nije neki biser arhitekture, ali je, kao deo manastirskog kompleksa, zaštićen kao spomenik kulture od posebnog značaja.

Prema izjavama nekolicine zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika koji, u strahu od posledica, nisu iskazali spremnost da im se imena pominju u novinama, u pitanju je još jedna u nizu devastacija spomenika kulture od posebnog značaja na koju se, nažalost, niko ne osvrće. Kako su objasnili, Stručno veće Zavoda je protiv rušenja, ali direktorka Zavoda raznoraznim pritiscima na zaposlene pokušava da legalizuje vladičin naum.

Direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Gordana Marković je u razgovoru za „Vreme“ potvrdila da je rušenje zvonika u toku, ali da ideja o izmeštanju zvonika nije nova, da je stručni tim koji je radio na istraživanju, konzervaciji, obnovi i uređenju manastira ocenio da se zvonik sa funkcionalnog i estetskog stanovišta nalazi na neprikladnom mestu. Rekla je, takođe, da je potrebna dokumentacija za ove radove u procesu usaglašavanja na relaciji Zavod – Savet za zaštitu crkava, manastira i kulturne baštine SPC-a, ali da ne zna da li je za izvođenje radova izdata odgovarajuća građevinska dozvola.

S druge strane, Marko Omčikus, istoričar umetnosti i prethodni direktor Zavoda, kaže da ideja o izmeštanju zvonika jeste nekad davno postojala, ali i da je u međuvremenu arheološkim istraživanjima nepobitno utvrđeno da je na tom mestu zvonik postojao još u srednjem veku, tako da je sam položaj zvonika deo manastirskog kompleksa koji je predmet zaštite i da izmeštanje zvonika zarad uređenja dvorišta jednostavno nije argument, a da neki drugi, ozbiljniji argumenti za demontiranje i izmeštanje nisu prezentovani konzervatorima, niti su na bilo koji način verifikovani od strane stručnjaka. „Manastir Mileševa, u arhitektonskom smislu, možda i ne spada u lepe građevine kao što su Sudenica ili Dečani, ali kategorije ‘lepo’ i ‘ružno’ ne postoje kada se o kulturnom nasleđu radi, jer to je pitanje ličnog osećanja za estetiku“, kategoričan je Marko Omčikus. „Pravi problem je što sveštenici, ali i ne samo oni, spomenike ove vrste ne posmatraju kao kulturno-istorijske artefakte, već kao kultna mesta. Tako, u crkvenim i političkim krugovima sve se češće može čuti da bi ‘srpske svetinje trebalo da zasijaju novim sjajem’ i ja se lično bojim da će, ako se ovo sada ne zaustavi, sledeći korak zaista biti ‘ulepšavanje’: doslikavanje i nadslikavanje, dograđivanje i prepravljanje.“

Tako gledano, nekome može da se ne svidi kako je neki srednjovekovni ikonopisac prikazao ovog ili onog kralja, vladiku ili sveca, ili da poželi da njegov lik bude ovekovečen, pa da olupa malter i naruči izradu novog živopisa. Istorija je zabeležila takve slučajeve: knezu Milošu se nije dopao „moleraj“ u crkvi manastira Studenice, niti stanje u kome se nalazi, pa je domaćinski naredio da se malter olupa i crkva ponovo omalteriše i oslika i tako zdanje dovede u red, kako priliči svetinji. To što su srednjovekovne freske u ovom manastiru ipak koliko-toliko sačuvane, može se zahvaliti samo poslovičnom srpskom murdarluku: majstori se baš nisu potrudili i nisu malter skinuli do cigle, već ga samo „ispikovali“ tako da su freske, mada podosta oštećene, mogle da budu restaurisane vek i po kasnije i tako sačuvane za buduće generacije. Milošu se još i može oprostiti: bio je nepismen, a mlada srpska država nije imala Zavod za zaštitu spomenika ni stručnjake koji su mogli da ga posavetuju.

Očigledno, u pitanju je sukob dve škole mišljenja, duhovne i laičke, odnosno verske i stručne. Po prvima, u pitanju su živući verski objekti koji su i tokom istorije dograđivani i prepravljani i da ne postoji nijedan razlog što to ne bi bilo činjeno i sada, sve u slavu Boga. Po drugima pak, reč je o spomenicima kulture, materijalnim tragovima prohujalih vremena, koje treba konzervatorski zaštititi od propadanja i za buduća pokoljenja sačuvati takve kakvi su, što opet ne znači da se ništa više ne sme izgraditi – ali da se ništa ne sme ni rušiti. Za sada, kako stvari stoje, prednost imaju oni prvi. Dnevna politika čini svoje.