Nove stare mere

U stalnoj težnji da se krivci za svoja počinjena dela privedu propisno strogoj kazni, često se kod nas pribegava okolnim rešenjima koja su s jedne strane i kao takva poželjna, ali s druge, mogu da zamagle srž problema. U skladu sa tim čini se da je i nedavna najava izmena krivičnog zakona koju je objavio državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen o tome kako će se početi sa vođenjem registra silovatelja i pedofila. Evidencija silovatelja i pedofila za sada se vodi samo u MUP-u, a novi zakon će biti osnov za uvođenje registra u koji će uvid imati i Ministarstvo pravde, razne klinike, Centar za socijalni rad, sva druga zainteresovana pravna lica i institucije, firme, opštine, ustanove i preduzeća. Silovatelji i pedofili će po novom zakonu imati celokupan društveni nadzor i moraće svakih 15 dana da se jave nadležnim institucijama. Pitanje je, a o tome se još ne govori, da li će tim novim talasom biti obuhvaćeno i samo sudstvo i da li će konačna reč suda zbog silovanja ili pak sve učestalije pedofilije odnosno seksualnog zlostavljanja dece i dalje šokirati javnost. Jedanput zbog nesrazmerno male kazne, a drugi put zbog previše sporog privođenja pravdi.

KRATKI REZOVI: Primera radi, zvanična statistika kaže da je samo u 2010. prijavljenih punoletnih lica za silovanje bilo 138, podneta je optužba za 87, dok je iste godine osuđeno njih 62. Za obljubu sa detetom podneto je 45 prijava, optuženo 38, a osuđeno je deset lica. Srž prevencije, u vidu strože kazne i kraćeg sudskog postupka, od Ministarstva pravde ostaje tako na drugoj strani, dok se kako kažu uveliko radi na dugoročnom praćenju silovatelja i pedofila, i njihovom dvonedeljnom javljanju na određeno mesto. „Pitanje je koliko ovakve mere mogu da budu efikasne“, kaže za „Vreme“ dr Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije. „Kada se ima na umu da naše institucije još uvek loše funkcionišu, nameće se pitanje nadzora i kontrole nad sprovođenjem ovako zamišljenih mera. Uz to, postavlja se i pitanje da li se takvom vrstom postupanja krše osnovna ljudska prava lica koja su bila osuđena i izdržala kaznu, te koji bi bio osnov njihovog stavljanja pod nadzor i nakon izdržane kazne.“

Silovanje i seksualno zlostavljanje odraslih i dece, uključujući incest, nisu uključeni u seksualne poremećaje i nema ih u međunarodnoj klasifikicaji bolesti, iako su stručnjaci podeljeni oko pitanja da li silovanje i zlostavljanje treba klasifikovati kao seksualni poremećaj ili, na primer, kao specifičan oblik agresivnog ispoljavanja. Reč je dakle o kriminalcima, svesnim svojih postupaka, o kojima ni u zatvoru ni posle izlaska iz zatvora ne brine niko na odgovarajući način, i bez obzira na to što krivično delo kojem su skloni izaziva doživotne traume i patnje žrtava. Razne su se ideje do sada gomilale kako bi se sprečio njihov skoro stopostotni recidiv, od ideje narukvica za praćenje oslobođenih pedofila, preko uvođenja hemijske kastracije u domaće zakonodavstvo, sve do najave vođenja registra, a u međuvremenu su i godine protekle. „Bolji rezultati postigli bi se uvođenjem posebnih programa postupanja, tretmana“, kaže Sanja Ćopić, „koji bi trebalo da se sprovode već tokom izdržavanja kazne, ali i nakon izlaska iz zatvora, a što, koliko mi je poznato, danas u Srbiji nije slučaj.“

RAD NA KAZNI: Tokom 2011. godine kaznena politika je pooštrena, međutim ni o njenim rezultatima i efektima nema mnogo javno iznesenih podataka ni hvala. Kazne jesu povećane, na primer za silovanje deteta predviđena je kazna od minimum 10 godina zatvora uz zabranu ublažavanja ispod tog zakonskog minimuma. Kazna za osnovni oblik silovanja je minimum tri, umesto ranije dve godine zatvora. Ako je žrtvi naneta teška povreda, ako je delo izvršilo više osoba ili ako silovanje ima za posledicu trudnoću, predviđena je kazna od pet do 15 godina zatvora. Ukoliko je obljubljena žrtva preminula, silovatelju preti i do 40 godina zatvora.

„Iako se tokom proteklih godina radilo na pooštravanju zakonom zaprećenih kazni“, primećuje Sanja Ćopić, „kazne koje izriču sudovi i dalje su neadekvatne i uglavnom se kreću oko posebnog minimuma zaprećene kazne, a nisu dovoljno jasni ni kriterijumi za njihovo izricanje.“

Posebno osetljiva oblast, a tiče se seksualnog zlostavljanja dece, takođe svojom kaznenom politikom često izaziva ogorčenje. Jedan od poslednjih primera je izrečena presuda u Negotinu kojom je M. P. (32), iz sela Sikole, osuđen na tri godine i šest meseci zatvora jer je, kako je ustanovljeno, izvršio nedozvoljene polne radnje nad svojim dvema maloletnim ćerkama. Drama je dostigla vrhunac i bila razotkrivena onda kada je starija ćerka saznavši da je otac obljubio i njenu mlađu sestru, pokušala da izvrši samoubistvo. Kazna od tri i po godine zatvora izazvala je mnogo negodovanja u javnosti, a kada se zna da je zakonom zaprećena kazna za obljubu sa detetom od jedne do deset godina zatvora, onda je još očiglednije koliko je kažnjavanje ovako višestrukog zlodela blizu svog minimuma. Pedofilija je takođe vruća tema u poslednje vreme i sve češće se otkrivaju „domaći“ pedofilski lanci, međutim, malo se zna o tome da po slovu zakonu ko iskoristi dete za proizvodnju slika ili drugih predmeta pornografske sadržine kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Nije poznato koliko se slučajeva pedofilije ili seksualnog zlostavljanja kaznilo maksimalnim merama, a baš takvi slučajevi, ukoliko ih uopšte ima, mogli bi poslužiti da se utre put poverenju u pravosuđe. Za sada se jedino pominje slučaj višestrukog povratnika silovatelja Saše Mega koji je dobio 20 godina zatvora zbog silovanja četiri žene u Beogradu. No, ne treba izgubiti iz vida da samo do juče, neposredno pre izmene kaznene politike 2011. godine, sudije su u najvećem broju slučajeva za silovanja izricali kazne od šest meseci do godinu dana, ispod zakonskog minimuma. Međutim, tendencija maksimalnih kazni i dalje izgleda nije na vidiku, pa može biti ni značajniji efekat ove nove kaznene politike. Da jeste, pretpostavka je, uveliko bismo slušali o tome.

DECA ŽRTVE: O gotovo epidemičnim razmerama nasilja nad decom govori i činjenica da je od sveukupno uhapšenih maloletnih ubica preko 90 odsto njih ubilo svoje roditelje zbog fizičkog, mentalnog ili seksualnog nasilja, saznajemo od dr Nade Janković, specijaliste medicinske psihologije. „Kada je reč o suđenjima za seksualno zlostavljanje dece“, kako ona kaže za „Vreme“, „postoji obaveza prisustva psihologa pri davanju iskaza na sudu i prisustvo branioca koji mora da ima licencu za rad s adolescentima. Ono što je bilo i ostalo kao problem jeste veliki broj ponavljanja iskaza, prvo u policiji, pred istražnim sudijom i eventualno pred sudećim sudijom, što je forma retraumatizacije oštećenih, jer njihova suštinska potreba je da ta iskustva zaborave, da ih potisnu, da se više ne izlažu tim situacijama jer im je sve to bolno. Treba razmišljati kako da se smanji broj datih izjava, naročito kada se radi o mlađim osobama.“

Iz organizacija za zaštitu žrtava seksualnog nasilja takođe se mogu čuti mnoga pitanja, na primer, kada će stupiti u praksu doneta Uredba o beleženju izjave/svedočenja aktera u krivičnom postupku odgovarajućom audio i video opremom čime se žrtvi omogućava da samo jednom pruži izjavu za potrebe suda. Odnosno, do kog trenutka će krivični postupak sadržati, pored glavnog pretresa, i istražni postupak, čime se zapravo duplira procedura i ponovo traumatizuje osoba koja je preživela nasilje.

Ili, kada će biti izvedena nacionalna studija koja će pokazati rasprostranjenost seksualnog nasilja? Podaci Incest trauma centra govore da se ovoj organizaciji u proseku nedeljno prijavljuje devet slučajeva seksualnog nasilja nad decom.

Pitanja za državu su mnoga, a jedno od njih i kada će biti ustanovljena jedinstvena, centralna baza DNK počinilaca seksualnog nasilja? Ili, o praktičnoj primeni mera Porodičnog zakona, kao što su zabrana prilaska žrtvi i izdvajanje nasilnika iz stana bez obzira na to da li je on vlasnik ili ne. Takođe, da li se sprovode članovi zakona koji se tiču obaveze prijavljivanja kao i sankcije za neprijavljivanje krivičnih dela. Do toga, kada će u redovnoj praksi centara za socijalni rad otpočeti procene rizika da li su osobe koje se prijavljuju za hraniteljstvo ili usvajanje dece „sposobne“ i da zlostavljaju decu. Ispostavilo se da su započinjanjem programa smeštanja dece u hraniteljske porodice otkriveni i slučajevi zloupotrebe i seksualnog zlostavljanja usvojene dece.

Najzad, zakon predviđa i posebna pravila za ispitivanje osetljivih svedoka, ispitivanje putem video-linka, ispitivanje van zgrade suda, kao i načelnu zabranu suočavanja sa okrivljenim. Valjalo bi taj zakon i primeniti. Kao i uvek, očekivanja od države su da energično reaguje, jer pošast silovanja, pedofilije i seksualnog zlostavljanja dece više se ne da ni od koga sakriti, a neretko se čini da je odgovor s druge strane odviše mlak.