Nove godine u modernoj Srbiji

Kada se austrijski konzul u Beogradu Antun Mihanović uveče 31. decembra 1836. godine prevezao lađom u Zemun da dočeka Novu 1837. godinu, u Beogradu je Anka Obrenović, ćerka gospodara Jevrema, gledajući kroz zamrzlo staklo prve pahulje, upisivala marljivo u svoj dnevnik protekli dan kao jednu običnu subotu, tek devetnaesti dan u mesecu “dekembru”. Tada su to bila dva carstva, sa dva kalendara i različitim običajima.

foto: wikipedia

Mihanović je poželeo one evropske, da u društvu otmenih dama i polupijanih austrijskih oficira ne izostane od čestitki za sve ono što je sam poželeo da mu se u narednim mesecima ostvari. Zato je prešao u Zemun, gde su u tom momentu po bogatijim kućama i salonima paljene sveće, iznosile se pečenice na trpezu i uz okićene jelke spremalo za doček. A tamo – rekao je na nemačkom pri silasku s lađe svom prijatelju, jednom lajtnantu koji ga je dočekao – tamo niže, na obali iznad ušća Save i Dunava, vladaće potpuni mrak čak i one noći u januaru kad budu smatrali da stiže Nova godina, njihova, Srpska Nova godina. Osim laveži pasa, od zime i gladi ništa drugo se čuti neće. Kad svane i kad budu poustajali, onda će samo tek neko ko se seti reći da je počela sledeća godina. Odvrativši pogled od reke, već zasmejanom prijatelju dodao je još i ovo: “A o Turcima da i ne govorim, oni kasne s kalendarom više od šest vekova…”

I zaista, dvanaest dana kasnije, kada je po julijanskom kalendaru osvanuo prvi januar i u mestu njegove najnovije službe Beogradu, kao čest i drag gost u kući Jevrema Obrenovića, Mihanović je tog jutra domaćinu i njegovim ukućanima došao rano i čestitao po pravoslavnom obredu Mali Božić, a potom je bio poslužen za doručkom pitom, prasećeom plećkom i kolačima. Tek se neko na kraju setio, otprilike to je bila gospođa Tomanija, da je prošla stara i započela nova godina, ostali su se samo zgledali i dali joj ravnodušno za parvo, a Anka je celu tu posetu samo datirala “1. januarija 1837. leta”. Nije bilo nikakvog dočeka, ni čestitanja, ni lepih želja, ni novogodišnje jelke, ni poklona.

foto: wikipedia

Vesnik Ilirskog pokreta, učeni neženja Mihanović, pravnik i pesnik hrvatske himne Lijepa naša, zagledan u Jevremovu ćerku, poželeo je dvanaest dana ranije u Zemunu da mu Nova godina konačno pokloni ruku pesnikinje Ilirkinje od Srbije, a u svim čestitkama i sočnim poljupcima u obraze koje je dobio video je samo jedne oči – crne oči varvarske lepote Anke Obrenović, “načelne srpske spisateljice”. Zemunski oficiri i njihove dame kao da su odreda znali njegovu najveću želju pa su mu njeno ispunjenje diskretno šaputali u uho, stezali ruku i osmehivali se u najboljem raspoloženju.

Lutajući između dva kalendara Dunavom i Savom čitavih dvanaest dana, prvi strani konzul u Knežvini Srbiji na kraju je sa ukusom mlake bezukusne vode u duši izašao iz najotmenije gospodske kuće u Beogradu, bez ijedne dobijene čestitke, i uputio se kočijom nizbrdnim sokacima ka svom stanu na savskom pristaništu u zgradi Carinarnice. Samo je u jednom trenutku, odvrativši pogled od kočijaša, proškgrutao zubima za sebe: “Srpska Nova godina… za njih je to zaista samo običaj kao i svaki drugi…”

Tačno dvadeset godina kasnije, 1857, kad u Srbiji nije bilo Obrenovića, ustavobranitelji sa knezom Karađorđevićem na čelu vodili su izrazito prozapadnu i antirusku politiku. Međutim, zbog jednog poteza koji je ukazao na moguće zbližavanje sa drugom stranom, francuski i britanski konzul Sentandre i Fonblank, izazvali su diplomatski skandal odbivši da, kao svake godine do tada, poput drugih konzula i beogradskog vezira, dođu na dvor i čestitaju vladajućem knezu Srpsku Novu godinu. Sliku prozapadne politike srpskog dvora pokušala je da spase austrijska diplomatija. Njen konzul, pukovnik Teodor-Teja Radosavljević izvestio je o događaju iz Beograda svog ministra spoljnih poslova u Beču grofa Buola i ambasadora u Carigradu barona Prokeš-Ostena, koji su ga, iako besni, umirili pretpostavkom da se verovatno radi o intrigama ruske diplomatije koja želi da povrati uticaj u Srbiji posle poraza od evropskih sila u Krimskom ratu (1853–1856), a na čiju stranu je stala opozicija koja je za povratak Obrenovića na srpski presto. Nisu znali o kakvoj se konkretnoj spletki radi, ali je austrijski konzul dobio zadatak da francuskom i britanskom konzulu stavi do znanja “da Austrija još uvek postoji na ovom svetu” i da ona, kao najbliži sused, kontroliše situaciju i zna da Srbija i dalje stoji na evropskom putu. Tako je običaj zvan Srpska Nova godina ušao i u evropsku diplomatiju XIX veka u pokušaju da se spase spoljnopolitički kurs Srbije. Poznata Tenkina zavera protiv kneževog života, iste godine, ubrzala je događaje u najnepovoljnijem pravcu i na prelazu iz 1858. u 1859. godinu zaista se dogodio pad Karađorđevića i celog ustavobraniteljskog režima, na čije mesto su se vratili Obrenovići kao eksponenti ruske politike u Srbiji, na Balkanu i u rešavanju Istočnog pitanja protiv Turske, odnosno Osmanske carevine na evropskom tlu.

Srpska Nova godina kao stvarni početak kalendarske godine održala se u Srbiji sve do 1919. kada je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca izjednačen zvanični državni kalendar prihvatanjem gregorijanskog, opet pod vladavinom Karađorđevića, sa izrazitim otklonom od Rusije i njene nove imperijalne idelogije – boljševizma. Razlika u kalendaru u XX veku iznosila je trinaest dana, a Srpska Nova godina opet je svedena na običaj koji se proslavljao i privatno i javno, u varoškim kafanama i hotelima, kao sentiment prema tradiciji, koji, prirodno, nikome nije smetao, niti na bilo šta uticao. Obeležavan je uporedo kao i zvanična Nova godina, 1. januara, samo s različitom koreografijom koja je u zvaničnoj proslavi uključivala doček (bdenje), novogodišnju jelku (umesto badnjaka) i čestitke, a za decu i pojavu Deda Mraza koji deli poklone.

Posle Drugog svetskog rata (1945) i ponovnog povratka sada potpunog ruskog uticaja (u “boljševizaciji Jugoslavije”), vrlo brzo su tradicionalni srpski običaji zakonom bili zabranjeni. Srpska Nova godina namerno je pogrešno nazvana pravoslavnom novom godinom (i pored brojnih pravoslavnih naroda koji su je odavno slavili po gregorijanskom kalendaru), sa izrazito verskom dimenzijom koju je, tobože kao takvu, trebalo potpuno suzbiti i ukinuti, zabraniti. Pod udar je došao i Sveti Sava kao školska slava i najveći srpski svetitelj, tako što je 1948. zvanično proglašen samo za efemernog “putujućeg diplomatu jednog feudalnog dvora” čije vrednosti nisu odgovarale novom vremenu.

Ironijom istorije, 13. januara 1953. godine, dotadašnji predsednik jugoslovenske vlade, posle osam godina premijerske uloge, proglašen je za predsednika države. To nije bio nikakav puč jer u jednopartijskom sistemu mogao je učiniti isto što i svojevremeno Napolenon III u Francuskoj – proglasiti se odmah za cara, a da niko ni kroz štampu ne bi smeo iskazati ijednu reč protiv. Ali republikanske funkcije koje je Josip Broz Tito spojio u svojoj ličnosti taman su odgovarale Napoleonu III ili svojevremeno Oktavijanu Avgustu kad je rimsku republiku pretvorio u svoje carstvo, najvišim republikanskim funkcijama u samo jednim rukama. Ipak, narod po srpskim gradovima i varošicama, a najviše u prestonom Beogradu, po pisanju ondašnje štampe, toliko se obradovao tom događaju da nije izlazio iz kafana sa glasnom muzikom sve do jutra 14. januara i tako, pod plaštom radosti zbog dobijanja prvog predsednika Jugoslavije, dočekao Srpsku Novu godinu 1953. godine.

Krajem 80-ih godina XX veka Srpska Nova godina, uz mečke i trubače po Knez Mihailovoj i atipičnu koreografiju lažnog nacionalizma, poput “dojučerašnjih komunista od kojih se ne može ući u crkvu, a oni u crkvi ne znaju ni kapu s glave pred krstom da skinu, najčešće vojničku ili šajkaču sa kokardom”, postaje, nažalost, jedan od simbola političkog nasilja i populizma koji mu sve vreme čini duševnu potporu. Poput mnogih svetinja i simbola koje su lažni tumači izvulgarizovali i ogadili narodu za poslednjih 30-40 godina, i pojam stare, Srpske Nove godine, iz vremena srpskih kneževa i kraljeva XIX veka, polako se danas pretvara u svoj surogat, antiznačenje i bezidejnost. Nije od nje ostao ni Mali božić.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.