U proteklu nedelju „zamrznuta“ je nova seljačka blokada gradova. Organizovani seljaci su se svojim modernim traktorima nekako probili do Beograda, da Vladi predaju zahtev da se nastavi s politikom subvencionisanja „po hektaru“, a ne po količini proizvedene robe, a ministri su ih savetovali da koriste lepo vreme za setvu i otpravili na njive, po sistemu „a sad svi na svoje zadatke“.
Obrazlažući svoju novu „naprasnu“ predizbornu agrarnu politiku podrške količini proizvedene robe, a ne agrarnoj površini, ministar poljoprivrede Dušan Petrović je istakao da će novi sistem subvencionisanja biti „pravedniji i funkcionalniji“, te da bi on trebalo da „poveća poljoprivrednu proizvodnju, izvoz i BDP“. Pa zašto se onda ovom najnovijem modelu suprotstavljaju upravo organizovani vojvođanski seljaci, koji upravo najviše povećavaju proizvodnju, koji obezbeđuju najviše robe za izvoz i najviše doprinose povećanju BDP-a? Neki ističu da je u najnovijoj agrarnoj politici reč o predizbornoj „regionalnoj preraspodeli“ u korist seljaka iz centralne Srbije, jer je 87 odsto od onih 82.000 registrovanih poljoprivrednika koji su prošle godine dobili premiju od 14.000 dinara po hektaru – iz Vojvodine. No, taj utisak osporava okolnost da su u „novoj politici“ najveće premije za repu i soju, koje se malo ili nimalo ne proizvode južno od Save i Dunava? Treći kažu da je ministru poljoprivrede lakše da se svađa sa seljacima, nego sa vlasnicima prehrambene industrije, koji će za iznos premije sniziti otkupne cene prema tim seljacima i da sa ovogodišnjim porastom volumena premija u dinarima, za blizu 20 odsto, prikrije činjenica da u „svetskom novcu“ ova država sada ne može da poveća podsticaje poljoprivredi, ma koliko je „poljoprivreda naša svetska šansa“ (što je i inače slogan daleko od realnosti)? Svi kažu da je poljoprivreda u Srbiji drugačija od poljoprivrede u Evropskoj uniji, u kojoj vlada sistem podsticaja „po hektaru“, pa se otuda na „evropskom putu Srbije“ donosi suprotna mera, koja treba da nas dovede do evropske produktivnosti!?
Ne ulazeći u složeno i tugaljivo pitanje: koji sistem subvencionisanja je ekonomski bolji za Srbiju, a koji više jača moć Vlade i industrijalaca, a slabi uticaj seljaka na agrarno tržište, moramo uočiti da se na našoj javnoj sceni, pojavom nekoliko doista snažnih i dobro organizovanih udruženja seljaka, dogodilo nešto značajno i gotovo iskočilo iz ovde odomaćenog stereotipa „demokratske države“ u kojoj sem političkih stranaka niko drugi i nema pravo da se meša u veliku politiku, a naročito u politiku upotrebe javnih sredstava, pogotovu u domenu korišćenja državnog budžeta. U najkraćem, stiče se utisak da se rađa jedna seljačka interesna grupacija koja je dovoljno ekonomski snažna i samostalna – da je u stanju da artikuliše neki materijalni (pa i politički) interes nekada gotovo amorfne seljačke mase, u koju su se u srpskoj istoriji klele sve narodnjačke i demagoške stranke, da bi je istovremeno u okviru „realne politike“ ponižavale, pljačkale, ignorisale. I tokom 19. veka, i tokom celog 20. veka, pa i u prvoj dekadi 21. veka.
Postavlja se dakle pitanje da li će na javnu scenu Srbije hrupiti i neki organizovani „kulaci“, koje nije moguće lako uvući u neku ad hoc koaliciju za vlast, podmititi nekim sinekurama i diplomatskim nameštenjima, uceniti nekim „policijskim fiokama“ ili demonizovati pred građanstvom preko medija? Pokušajmo otuda, pre stručnih politikologa i sociologa, da postavimo samo nekoliko hipoteza od kojih bi moguće trebalo poći u traganje za odgovorom na pitanje: da li su asocijacije seljaka nova politička snaga u Srbiji i da li će ih slediti neke druge interesne grupe, poput industrijalaca, trgovaca, građevinaca?
Na „prethodno pitanje“ – zašto su se pojavili „organizovani moderni seljaci“ na društvenoj sceni, indirektno smo već odgovorili. Naime, u društvenom životu Srbije, caruju političke stranke koje su „svaštarskog tipa“ – i po socijalnoj bazi na koju se oslanjaju i po programskim ciljevima koje ističu. Neko još stroži bi kritički primetio da se te stranke pod paravanom „nacionalnog interesa“ zapravo bave samo sobom, a ne realnim društvenim problemima, pogotovu problemima određenih socijalnih grupa, da ne kažemo klasa. Čak se većina samodefiniše kao da pripada „državotvornim strankama“ (ma šta to značilo), dok bi ostale, valjda trebalo shvatiti kao cehovske, manjinske, regionalne, lokalne, „specijalizovane“ ili već tako nekako.
Na „potpitanje“ – zašto su upravo organizovani seljaci prvi ugrozili „stranački monopol“ na politiku, još je lakše odgovoriti. Oni su se pojavili upravo zbog toga što su selo i poljoprivreda već dugo, dugo vremena u najgorem položaju u primarnoj raspodeli, pa ih tuče ne samo objektivno sporiji tehnološki razvoj u ovoj oblasti, nego dodatno i raspored društvene moći, koji je u Srbiji duže od sto godina lavovski podeljen u korist onih koji zarađuju hleb bez motike. A to što su „organizovani kulaci“ najjači u Vojvodini signalizira i dodatni zaključak da su regionalni ekonomski interesi te pokrajine (da o političkim i ne govorim) odavno u zapećku zapećka vlasti u Srbiji. Neko će reći da je Demokratska stranka, za koju glasa ubedljivo najviše ljudi koji žive u Vojvodini, prirodni „zaštitnik“ tih interesa, ali i sama činjenica da se Vlada Vojvodine, koju vodi upravo Demokratska stranka, nije usudila da zauzme bilo kakav stav o „pobuni paora“ upućuje na zaključak da ni ta stranka nije baš „protočna“ za sve interese njenih glasača ili da Vlada Vojvodine nema nikakve „ustavne ingerencije“ u oblasti koja daje 20 odsto BDP-a Vojvodine.
Na kraju, postavlja se i pitanje može li moderna Srbija dozvoliti da osnovni metod političkog uticaja bude blokiranje drumova, pruga, mostova i gradova – bilo da su u pitanju ratni obveznici ili dobrovoljci, oružari ili seljaci – i kako politiku vratiti u tradicionalne demokratske institucije u kojima se odvija politička debata (parlament, klubove, štampu itd.)? Pa, tamo gde se politika odvija na ulicama, očigledno nešto nije u redu u institucijama.
