Noćni anđeo koronarne jedinice

Jedini lekar sa (dobro kontrolisanim, doduše) sindromom boga kojeg sam sreo u čitavoj epopeji spasavanja moje zadnjice, radio mi je koronarografiju. Obriju ti ručni zglob i deo oko jedne prepone, dezinfikuju to povelikom količinom joda, stave te pod rentgen aparat, ubace ti debele igle u najvažnije krvne sudove u telu, ubrizgaju neškodljivu boju, sačekaju da stigne do srca, posmatraju, naprave nekoliko snimaka, izvade debele igle, pa te malo prebrišu, zaviju mesta koja krvare i vrate u krevet. Tako mere suženost krvnih sudova. Od toga zavisi da li će ti uglaviti “stentove”, čvrste cevčice na mesta suženja krvnih sudova i otpraviti te kući bez rezova na telu ili moraju da premoste suženja operacijom. Tu odluku, ako situacija nije potpuno jasna na koronarografiji, donosi konzilijum jedne od klinika u Beogradu koje takve zahvate rade, pa ako se odluče za operaciju, čim ispunite sve uslove (stanje pluća i kardiovaskularnog sistema, hronične bolesti i sl.) i otvori se termin, prebaciće vas na kliniku koja je prihvatila posao. To, međutim, ne ide uvek lako.

Mnogo pacijenata pati od čitavog niza drugih bolesti i teško ih je dovesti u stanje za operaciju. Često ih prime u bolnicu, gde se otkrije novi problem (ili se aktivira stari), pa ih puste kući jer ne mogu da intervenišu, kako bi oni onda lečili to stanje, i tako često mesecima, nekad i duže. Čekanje teške operacije bez ikakve ideje o tome kada bi se to moglo dogoditi, uz svest o svakodnevnoj mogućnosti naglog kraja, psihički je veoma iscrpljujuće. Kada su mog cimera, prijatnog čoveka blagih očiju iz Banata, vratili kolicima u Koronarno da se oporavi posle ugradnje stentova, pričao mi je sat vremena u detalje kako je dve godine lečio neki problem sa venama, da bi se ovo dogodilo, a onda se prosto rasplakao.

Polubog koronarografije, inače prilično simpatičan i duhovit tip, rekao mi je dok sam ležao na stolu kao protočni bojler za boju, da ne može da proceni da li su suženja (množina, nisam to znao) za stentove ili operaciju i da će o tome da odluči konzilijum dežurne kadriovaskularne klinike. Dežurna je bila Klinika za vaskularnu hirurgiju Kliničko-bolničkog centra Srbije, popularna “Druga hirurška”. Kao pacijenta me je preuzeo direktor te klinike, dr Svetozar Putnik. Prvi put sam čuo za njega kada je čovek koji je upravljao mojom koronarnom jedinicom u viziti rekao ostalima, prilično značajnim tonom, da je moj slučaj “preuzeo doktor Putnik”. Bilo je to sve što je rekao, ali je to učinio sa sentimentom koji malo čak i prevazilazi poštovanje. To je bilo dovoljno neobično da moj reporterski mozak napravi zabelešku. Suženje mojih krvnih sudova? Devedeset procenata, reče isti lekar. Ako sam se pitao zašto se zadišem uz stepenice, više nisam morao. Završio sam u bolnici zbog napada, ali mnogo naših sugrađanki i sugrađana jednostavno hodaju okolo sa takvim suženjima i prikupljaju analize, snimke, preglede i dokumentaciju mesecima kako bi im zakazali operacije, takođe mesecima unapred. Za to vreme, idu na posao, kuvaju, voze…

MORAL I KRŠENJE KEKSA

Istog dana prebačen sam u drugu sobu zahvaljujući tome što nisam više imao napade. Ta soba imala je normalne prozore i ja sam, nakon nekoliko dana i noći provedenih kao u liftu, pod veštačkim svetlom i bez kontakta sa spoljnim svetom, posle dugih noći ispunjenih teškim mislima, čudnim zvucima i dramama borbe za ljudski život, legao u krevet pored prozora i ugledao bolnički krug sa travom i drvećem. Ne verujem da sam ikada pre toga osećao taj nivo zahvalnosti prema drvetu.

Moral mi se značajno podigao. Bio sam gotovo veseo. Odmah sam pljusnuo neozbiljan selfi sa mojim obožavanim prozorom za Maju i počeo da pravim planove za ostatak života, posle operacije. Prerano, znao sam, ali sam se hvatao za svaku slamku. Ili drvo. Šta naiđe.

Za to vreme, Maja je pokušavala da utvrdi šta se događa sa prokletom knjižicom. U svakoj viziti, sestre, čiji je posao da se bakću uputima i knjižicama, pitale su me šta je s tim. To, međutim, niko nije mogao da utvrdi. Iako se na kompjuterskom sistemu RFZO-a jasno videlo da sam osiguran, iako su tamošnje službenice rekle Maji da je sve u redu, u sistemu koji vide domovi zdravlja i bolnice to se nije videlo. Niko ne kapira o čemu se radi. Operacija je izvesna, ali ne može ni da se zakaže bez kompletne dokumentacije. Maja odlazi sa odštampanom stranicom veb-sajta RFZO-a u dom zdravlja, ali lekarka joj prosto ne da uput i gotovo. Žargonom sportskih novinara – “došlo je do nemilih scena”. Hipohondričan i nervozan, počeo sam da se opsedam prokletom knjižicom.

U mojoj novoj sobi bila je jedna ženica, osamdeset i neka joj je, Albanka koja je u Beograd došla pre trideset godina, samo da bi joj muž uskoro umro i ostavio je sa troje dece, bez posla ili prihoda. Jedan od sinova je poginuo, pregazio ga je auto kada je bio dečak. Jedva govori srpski, a njen preostali sin mi je posle rekao da tako govori i albanski. Nekako je podigla decu i u toj borbi nije imala vremena za finije aspekte bilo kojeg jezika, ali ni za svoje zdravlje. Slušao sam lekare i sestre o njenim boljkama. Bilo ih je više, nekoliko zaista teških. Za nju je, međutim, ta bolnica bila neverovatno strano i zastrašujuće mesto. Uplašena, zbunjena, bespomoćna i tužna, gledala je svakoga u medicinarskoj odeći sa ogromnim iščekivanjem, držala se za svaku reč njihovu boreći se da ih razume, strastveno želeći da ode kući. Zdravstvena kultura joj je bila zaista neobična – iako ima veoma visok šećer u krvi, koji su lekari pokušavali da snize kako bi mogli da rade dalje sa njenim brojnim problemima, svake je noći iz pravca njenog kreveta stizala mešavina šuškanja celofana i krckanja stotina i stotina grama keksa što ga je krišom satirala, pa se ujutro uporno čudila što joj je šećer toliki i zaklinjala da ništa nije jela. Kada nije kršila keks, noći je provodila uspavljujući se tihim jecajima.

foto: b. čečen

PROSTREŠ NEŠTO NA POD I SPAVAŠ

Sestre su, osim njih par koje vode smene, sve veoma mlade. Pravo iz srednje škole. One iskusnije masovno su otišle, koja u inostranstvo, koja u privatne bolnice, gde ih u pandemiji možda neće tretirati kao potrošne, zaštitne rukavice. Uče, bore se. Veoma su različite, naravno. Jedna ćuti i radi, ali zna sve što je se pita, kao lekarka. Druga je tu malo duže, vodi smenu, ali je i njoj jasno da to radi “na mišiće” i da bi bilo bolje da ima više iskustva, pa je neprestano zabrinuta. Treća je vesela i kraljica razgovora o vremenu i saobraćaju, oblači se kao nešto između tetke i princeze ostatka srednje klase, sve što radi izgleda lako i precizno, ukratko – hodajući melem za pacijente. Ali ima i onih za koje je teško razumeti kako su se tu našle. Ivana (ime je izmenjeno) ima frizuru iz japanskih stripova koja stremi u više pravaca odjednom, četiri narukvice na jednoj ruci, bar dvostruko više na drugoj i svaki joj je nokat druge boje. Teško joj je tu. Čini se kao prava, autentična pobunjenica, divlje dete koje je jednostavno drugačije. Završila je nekako u koronarnoj jedinici, u kojoj svi rade iste stvari po istim strogim pravilima, a prostor za različitost se svodi na nokte i kosu. Ima taj mali, dečiji poskok u hodu, kao da su joj u skočne zglobove ugrađene opruge. A kada je na koricama moje knjige prepoznala Entonija Bordena, TV kuvara što obilazi svet i priča nam priče o tome, jednog od poslednjih rokenrol pobunjenika popularne kulture, bukvalno je i poskočila na tim svojim oprugama. Šta će ona tu?

Prve noći u novoj sobi, međutim, jedna braunila na šaci mi se slomila, baš u veni. To je izazvalo ružan otok i sestra Irena je došla da to pogleda. Umirila me i rekla da će doći da to sredi kad obavi ostalo, a onda nestala u kovitlacu posla. Gledao sam je kako povremeno promiče ruku stalno punih nečega. Ima oči i pokrete dečaka na igralištu, kao one devojčice što radije igraju fudbal. Starija je od ostalih i neprekidno mlađima priskače u pomoć na nepretenciozan i drugarski način. Teškog pacijenta iz ugla moje sobe hendluje sa takvom lakoćom i iskustvom da sam teško uspevao da se ne nasmejem.

Oko devet uveče, kada su svi ostali bili namireni, pojavila se sa novom braunilom i svim što joj je bilo potrebno da reši problem. Potrajalo je, trebalo je iščačkati iglu iz vene, pa smo se zapričali.

“Za vreme korone, koronarno je bilo kovid odeljenje pošto kreveti imaju dovod za kiseonik. Bilo je… Teško je bilo, Branko. Svega je bilo premalo. Kreveta, sestara, lekara… (Digni ruku malo i drži prstom ovde ovako.) Razboljevali smo se redom, neki su i umrli. Ali smo radili, znaš, bez ikakvih pitanja. Za to postojimo, za to smo učli. Bila sam na ivici pucanja toliko puta da se više ni ne sećam koliko.”

Irena radi sa rukavicama, što pipav posao sa mojom venom čini još pipavijim. Primetim to naglas.

“Pa eto, tada smo radili sa po dva, nekad tri para rukavica. Branko – ništa ne osećaš! Ništa! Moraš da se koncentrišeš iz sve snage na svoje prste. Umirali su, Branko, pacijenti, radim ja već godinama, ali toliko smrti, znaš, dokači te. (Skupi šaku, molim te.) Jurcaš, znojiš se, jedva dišeš ispod tri maske… Ti ljudi na respiratorima – malo ih je preživelo.”

I tu stane malo. Obriše nadlanicom čelo, pogleda me u oči i kaže:

“To su bile produžene smene, neki put po nekoliko dana nismo išli kući. Nađeš negde neki ćošak, prostreš nešto na pod i spavaš, tako pod maskom, sa rukavicama”.

Ta noćna mora koja je pokuljala iz nje i čijih ću nekih detalja poštedeti vaše misli, nije se, nažalost, završila na kapiji bolnice. Jer, dok su im neki od nas aplaudirali svako veče…

“Daju mi, posle mnogo vremena, dva dana da odem kući i budem s mužem i decom. Prvo sam dugo, dugo spavala, a onda me zove drugarica. Od malena se znamo, družimo se porodično, deca su nam tu negde. Kaže žena: ‘Ej, jel’ dolazite na rođendan?’ Ja – ne kapiram. Mislim da nisam čula dobro. Kakav, bre, rođendan, ženo? Njenom detetu je rođendan i oni slave, ono, svi prijatelji dolaze, deca, torta, sve! Ja je pitam: ‘A korona?’ ‘Ma kakva korona, bre, to je fol’. Probala sam, Branko, da joj objasnim, zaista. Ma nema šanse. Pozovem kumove, oni isto – idu na rođendan, ‘kakva korona’. Znaš, da im nisam ispričala šta se događa i kakva je situacija, pa hajde. Ali ovako… Ja više nemam mnogo prijatelja’. Još ću vam samo jednu stvar napisati o Ireni – nju želite pored svog kreveta ako zatreba. Baš takvu kakva je.

SPREMAN ZA OPERACIJU

Noćna smena negde oko pet ujutro počne furiozno veliko spremanje, vađenje krvi i sve ostalo za predaju smene. U 4.15, međutim, kroz vrata moje sobe proviri Ivanina čudesna kosa. Pravim se da spavam. Doskakuće do stare, sasvim budne Albanke sa nekakvim neseserom u rukama i sedne na krevet: “Zdravo”, prošapuće, “daj da te sredim malo”. Izvadila je češalj i još neke stvari, pa onda donela malo nasapunjane vode, sunđer i peškir. Nežno ju je pridigla da sedne, “okupala”, sve vreme joj vrlo poslovno, ali i nežno govoreći: “Sedi sad ovako. Pomeri ruku, molim te. Glavu gore”… Starica je poslušno sve radila i gledala je s mešavinom neke sumnje i ljubavi. Ivana joj je pažljivo prelazila sunđerom preko šaka i lica, a onda je sasvim polako i lagano tapkala peškirićem, upijala vodu i sapun, brisala joj ruke i vrat. Sumnjica je baku odavno napustila. Zaljubljeno gleda Ivanu i mazi se, kao mače, guguči joj nešto tiho. Zatim je Ivana pronašla drugu spavaćicu i presvukla je, pa na kraju otvorila neseser, izvadila češalj i polako joj češljala staru, davno farbanu staračku kosu. Zatim joj je utrljala neku pomadu u lice, namazala ruke, stavila na svoje mesto još dva neposlušna pramena, još joj malo masirala lice praveći se da tu kao nešto popravlja, a onda ustala, odmakla se tri koraka unazad, stavila ruke na bokove, nagla glavu u stranu i sagledala baku: “Pa baš si slatka”. Na krevetu je sedela hrpica krpica sa dva duboko raznežena, zahvalna i suzna oka fokusirana na čudnog noćnog anđela sa šarenim noktima i čarobnim češljem u rukama. Suze su tekle niz bakine obraze na krajičke usta osmehnutih najdubljom dirnutošću koju ljudsko biće može da oseti. Srećna devojčica zarobljena u izdajničkom telu osamdesetogodišnje starice isijavala je ljudskost, zahvalnost i ljubav. Ivana joj priđe, položi je nežno na jastuk, pokrije, ušuška, poravna čaršave, svuče sve sa kasete u fioku da bude uredna za vizitu, stavi joj ruku na glavu kao da mazi dete, namigne joj, kaže: “Ćao” i odskakuće iz sobe, kako je i došla.

Kada su me prebacivali na kliniku, napisao sam u Bordenovoj knjizi datum i veliko “Hvala” i ponovio to usmeno i iskreno dajući joj je. Kao da sam joj dao ajfon 15 pro. Pružila je knjigu ka drugarici čvrsto je držeći sa obe šake i nekontrolisano glasno uzviknula: “Vidi!” Onda je odskakutala dalje da je pokaže i drugima. Možda je njen kolega pobunjenik Entoni odvede, bar nakratko, u daleke i neobične krajeve sveta, da se njena različitost malo odmori i dâ joj snage da još nekome priredi možda i poslednju dirljivu stvar u životu, kao što je to učinila za moju staru cimerku, albansku junakinju iz Sremčice sa dalekog oboda velikog grada. Ivana i njene drugarice za ruke vode pacijente kroz boleštine, traume i susrete sa smrću.

Idućeg dana Maja je otvorila još po koja vrata, neka i nogom, i sredila prokletu knjižicu. Što se moje koronarne jedinice ticalo – bio sam spreman za operaciju.