NJKV na Ravnoj gori

Prošlog vikenda, baš u subotu, istorijskoj Mionici se dogodila istorijska poseta Njegovog kraljevskog veličanstva, ili će biti visočanstva, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Sve bilo istorijski, i kako protokol, red i običaji nalažu.

Dakle, pre podne, vedar dan, sunce. Trava u porti mioničke crkve podšišana, i sve ostalo po protokolu, domaćini, zvanice, narod. Dve devojke, biće iz kraljevskog protokola, dele fotografije prestolonasledničkog para ispred njihovog doma na Dedinju. Novinari dobili fasciklu u kojoj su, pored fotografije ispred doma, bile biografije članova kraljevskog doma, u kojima ima i da je prestolonaslednik Aleksandar bio šampion britanske vojske u skijanju, a da princeza Katarina voli kros-kantri skijanje. Ispred kapije porte dva mlada Srbina propisno odevena, od opanaka do šajkače, tu su i tri male, da kažemo, Srpkinjice, umivene, začešljane, namirisane, nakarminisane, tu je i pogača, pripadajući drveni slanik u boji pogače. Udariše crkvena zvona, pred kapiju stiže nekoliko automobila, iz prvog, sa tablicom NJKV, izađe Njegovo kraljevsko visočanstvo. Uze ’leba i soli, pozdravi se sa domaćinom, predsednikom SO Mionica, diplomiranim pozorišnim rediteljem Miroslavom Trifunovićem, krenu stazom prema crkvi. Kao što red, običaji i tradicija nalažu, neko viknu Živeo kralj, bi aplauz, Aleksandar uze, levo pa desno, da se rukuje, tapše, pa i grli i ljubi. Pristiže ga princeza, zajedno uđoše tamo gde zvoni, u crkvu. Dočeka ih prvi lokalni sveštenik, pozdravi, izvadi ’artiju, zažele dobrodošlicu u slavnoj Mionici, požali se na zemljotres, izlete mu i ekološka katastrofa, vrati se na katastrofu, nedostatak sredstava, pozva prestolonaslednika da češće svrati, da razmene mišljenja, vide šta im je činiti.

PRISMAKANJE PAPULE: Pa izađoše, hor otpeva himnu, predsednik opštine zažele dobrodošlicu NJKV, izaslaniku episkopa Lavrentija, arhijerejskom namesniku Ljubi Adžiću, književniku i akademiku, članu Krunskog saveta Miloradu Paviću… Prstojeviću iz Republike Srpske, Milanu Paroškom koji predvodi braću iz Vojvodine… Mionica, koja je uvek bila prva, eto, prvi dan druge godine promena počinje sa prestolonaslednikom Aleksandrom. Jedan iz prvog reda, koji je vikao da je radikal, viknu da on nije prestolonaslednik nego kralj, sve pozdravi i o neprekinutoj lozi slavnog Karađorđa prozbori Lavrentijev izaslanik. Onda se i na ćilim, što se u narodu zove i šarenica, pope, i za mikrofon stade akademik Pavić imena Milorad. Kraljevska visočanstva, i sve ostale, zamoli da se sete vožda Karađorđa i mitske slike o njemu koja je ostala u narodu, „kako on sa jednim svojim pratiocem ide po Srbiji, kako nose papule u zastrugu, kako nose bardak rakije, slaninu i glavicu kupusa, i gde stignu na konak, uzmu malo vode, nad ognjištem je uzvare, bace malo soli, narežu kupusa i slanine, Karađorđe prismače papulu i jede pijući rakiju“… Tu akademik akademski napravi kopču, eto, posle toliko godina, ponovo jedan Karađorđević obilazi Srbiju, pa ova poseta nije obična, ona je deo istorije, deo ophodnje po Srbiji koju je započeo Karađorđe.

Onda je i Aleksandar, koji je već bio na ćilimu, srpskim koji valjda samo on razume, sve pozdravio, posebno se radujući što je tu i vladika Lavrentije, koji nije bio tu, rekavši, velika hvala, i da je mnogo, mnogo srećan. I bi slikanje, u kome su se, k’o što je red, isticali dvorski fotografi. Onda, a može i zatim, je, sa slikanjem, položen venac pred spomenik vojvodi Mišiću, pa se malo priselo u zemljotresom vrlo oštećenu zgradu opštine. Tu je Aleksandar, u okruženju prvih glava ovog slavnog kraja, kano u slavno voždovo doba, samo ovoga puta sa slikanjem, rekao nekoliko istorijskih, završivši sa istorijskom „Drina nije granica“. Ostalo im je da nazdrave i krenu dalje, put slavnog Struganika, do rodne kuće vojvode Mišića.

ČIJA MAJKA: Tamo se stiglo na vreme, i po protokolu. Kako izađoše, jedan iz monarhističkog dela nove demokratije protokoldžijski komandova, ’ajde aplauz za naše goste, i bi aplauz, dobar dan, kako ste, dođite nam opet. Dok je prestolonaslednički par napredovao ka Mišića kući, devojke iz protokola su delile poklone, volj’ ti slika NJKV, volj’ ti kesica bombona boni fazoni. Kad dođoše do vrata kuće predstavi se direktni potomak Mišića, Toma, koji brine o kući i tako to. Toma izrazi radovanje, obavesti Aleksandra da je Živojin bio gore na livadi sa njegovim dedom, na iznenađen pogled, ponovi, sa njegovim dedom. Uđoše u kuću, Toma uze da objašnjava postavku, trpeza za odrasle, trpeza za decu, sve k’o kad je vojvoda bio mali. Pređoše na ostale sadržaje, Toma pokaza sliku, kaza „Ovo mu je majka, gore“, „Vaša majka“, iznenadi se prestolonaslednik, „Vojvodina majka“, objasni direktni potomak, zvala ga Bubica, 13. dete, bio najmanji, na šta je Aleksandar konstatovao, vrlo dobra prezentacija. Posle još jednog, vrlo dobro, vrlo lepo, bilo vrlo lepo slikanje.

I na kraju, po protokolu, Ravna gora. Na „kapiji“ Ravne gore, jedan uniformisan do glave, u ukrućenom stavu pozdravlja NJKV auto. Pred crkvom iste nakarminisane Srpkinjice, ’lebac i so, protođakon Ljuba Ranković, poznat kao ravnogorski konferansije Vuka Draškovića. Kad je Ljuba opričo svoje, krenuše ka spomeniku đenerali Draži Mihailoviću. Bi venac, Aleksandaru dadoše još jednu ’artiju, na svom srpskom reče o generalu, Kraljevskoj vojsci u otadžbini, reče i veliko hvala, moj cilj je da budem ovde, i ja sam tu. Onda bi, šta nego slikanje, pa siđoše do Doma koji je lično projektovao Spasoje Krunić za svoga, ili će biti Vukovog, vakta i mandata. Na izvol’te, uđoše u salu sa švedskim stolom. Pre stola bi Oče naš i Mnogaja leta, pa narodni umetnik Krstivoje Subotić, koji dunu Aleksandru u dvojnice. Proba i Aleksandar da dune, ali stvar prepusti Krstivoju, pa na zvuke dvojnica uniformisani Srpčići opletoše sitno kolce. Onda ko je stig’o priđe stolu, Aleksandru se namesti da sedne, bi đakonija raznih. Red slikanja, red đakonija, pa ispočetka. I Paroški, preko tanjira, upade u kadar. Pa bi, malo pažnje, predsednik Trifunović se svima zahvali na toplom dočeku koji je priređen, zažele da prestolonaslednikovići postanu kralj i kraljica, pa to bi, Živeo kralj, utvrdi da je dan posete prestolonaslednika Ravnoj gori istorijski. Ustade i Aleksandar, iz prve reče da je ručak bio odličan, mnogo dobar ručak, ćevapčići su bili odlični, kad mu Katarina pre šanu nego reče, gibanica, pohvali i odličnu gibanicu, i preko gibanice nastavi da je istorijski dan da dođe na Ravna gora, i da je vrlo važno da radimo zajedno za bolju budućnost, jer to je jedna zemlja, Jugoslavija, Srbija, Crna Gora, i ako Bog da Republika Srpska, i ponovi onu istorijsku, Drina nije granica. I šta bi, bi slikanje, opšte.