Njihova želja da ne znamo ništa

Sredinom juna završena je tzv. javna rasprava o Nacrtu kojim se menja postojeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovaj Nacrt je od većine zainteresovane javnosti ocenjen kao loš zakon koji će protivustavno smanjivati dostignuta prava, a najčešći „korisnici“ ovog zakona – građani i mediji – mogli bi, prema istim ocenama, da izgube važnu alatku u pokušajima da sebe i javnost obaveštavaju o poduhvatima svakovrsnih organa vlasti. Ako bi stavovi civilnog sektora o Nacrtu zakona morali da se sumiraju u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi – suština i glavni problemi ostaju isti, izmene su samo kozmetičke.

Najpre, zašto „takozvana“ javna rasprava? Zato što je MDULS organizovao „javnu raspravu“ tako što su zainteresovane strane slale mejlom primedbe na tekst nacrta. Jedinu stvarnu javnu raspravu, u kojoj su zapravo ljudi razgovarali i raspravljali o ponuđenim rešenjima, organizovao je civilni sektor, odnosno Partneri za demokratske promene Srbija (Partneri Srbija), u ime Koalicije za slobodu pristupa informacijama. Na toj debati nije bilo predstavnika državnih organa, izuzev aktuelnog Poverenika za informacije od javnog značaja Milana Marinovića.

Slično, u Radnoj grupi zaduženoj da radi na Nacrtu izmena zakona, koju je krajem prošle godine formiralo MDULS, nije bilo nikog od zainteresovanih strana – poput predstavnika medija i civilnog sektora – izuzev, ponovo, aktuelnog Poverenika, koji je bio član Radne grupe. Tek je pred kraj, na nekoliko poslednjih sastanaka Radne grupe bilo dozvoljeno dvoma predstavnicima civilnog društva da prisustvuju radu ovog tela.

Jedan od to dvoje bio je Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“. Po njegovom mišljenju, nedopustivo je da se novim zakonom kvari postojeći, uvođenjem dodatnih ograničenja za pristup informacijama od javnog značaja.

„Kritike se mogu usmeriti u dva pravca. Prvi je da sadašnji Nacrt zakona na nekim mestima dodatno ograničava prava, više nego što to čini postojeći zakon, a to je već i sa načelne strane nedopustivo zato što postoji ustavna odredba koja kaže da se ne može umanjivati dostignuti nivo ljudskih prava“, kaže Nenadić za „Vreme“ objašnjavajući tako član 9 Nacrta zakona u kome je predviđeno devet umesto postojećih pet osnova za ograničavanje prava pristupa informacijama.

„Drugi, još očigledniji vid kvarenja zakona jeste da se još jedan organ izuzima od prava na žalbu Povereniku, a to je Narodna banka Srbije, umesto da se potpuno ukine ta odredba i da se u svim slučajevima može uložiti žalba. Na tih nekoliko sednica Radne grupe na kojima smo prisustvovali, skrenuli smo im pažnju na sve što je bilo problematično. Većinu stvari nisu hteli da prihvate, ali su prihvatali stvari koje su dolazile van Radne grupe – na primer, nije bilo nikoga iz Narodne banke da objašnjava zašto NBS treba da bude izuzetak, a ta odredba je bila uvrštena na predlog iz NBS i o tome nije bilo diskusije. Takođe, nije bilo nikog iz Ministarstva privrede da objašnjava zašto je potreban izuzetak koji se tiče poslovnih interesa firme u državnom vlasništvu, tako da nismo mogli da čujemo razloge zbog kojih bi takvi predlozi bili opravdani“, objašnjava Nenadić.

ŠTA SE NE MENJA

Sagovornici „Vremena“ saglasni su da suštinski problem – neizvršavanje odluka Poverenika – nije rešen. Šta to konkretno znači? To znači da će svi oni organi vlasti koji su obuhvaćeni Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a koji nisu želeli da dostavljaju informacije ni nakon odluke Poverenika da to moraju da učine, moći bez nekih preteranih smetnji da i dalje na taj način krše zakon.

Jer, aktuelni zakon je ovu situaciju „rešavao“ na dva načina: novčanim kaznama koje je izricao Poverenik ili prinudnim izvršenjem odluke Poverenika koju mora da obezbedi Vlada Srbije. Novčane kazne su bile od 20 do 200 hiljada dinara, a nakon promena Zakona o opštem upravnom postupku, Poverenik je, naizgled, dobio mogućnost da znatno pooštri novčane kazne – čak i do 10 odsto godišnjih prihoda nekog pravnog lica.

No, volšebno, ni Uprava za trezor ni Ministarstvo finansija nisu mogli da odrede šta su to „ukupni prihodi korisnika budžetskog sistema“, tako da je i ta niska kazna od 200.000 praktično ukinuta i to je tako sve od 2018. godine do danas.

Ovo drugo „rešenje“ za one koji ne daju informacije – da Vlada obezbedi prinudno izvršenje Poverenikove odluke – bilo je još gore: slovima i brojkama, nijedna vlada od početka postojanja Poverenika (2005. godine) do danas nije na ovaj način obezbedila sprovođenje nijedne Poverenikove odluke. Vlada je zauzela stanovište da ona nema mehanizme kojim bi to mogla da uradi, a, očito, nema ni želju da ih napravi – mogla je i ranije, mogla je i u ovoj izmeni zakona, ali – nije i neće.

I ovo su ključni problemi sa kojima su se novinari i građani susretali: da ­imaju pravo da dobiju neke informacije od javnog značaja, da Poverenik potvrdi da oni moraju da dobiju te informacije, a da ih, voljom onih neopterećenih odgovornošću, na kraju ne dobiju. A ovime, kao ključnim problemom, novi zakon se maltene ni ne bavi, osim što Nacrt predviđa vraćanje stare odredbe da se opet plaća do 200 hiljada dinara kazne za nepostupanje po rešenju Poverenika.

„Ja sam izricao gomilu tih kazni od 200.000 dinara, ali je bilo potpuno jasno da to nije efikasan mehanizam, pri čemu su oni to doživljavali kao indulgenciju, kao oproštajnicu“, kaže za „Vreme“ nekadašnji Poverenik Rodoljub Šabić.

„To što je on platio kaznu ne znači da je izvršio obavezu, obaveza je ostajala. Ali 200.000 dinara, to je za direktore naših javnih preduzeća jedna malo bolja večera, pogotovo kad se plaća javnim novcem. Pritom, nema odgovora ni zašto se vraća na tih starih 200.000, zašto ne mnogo više? Zašto ne, recimo, kao Komisija za zaštitu konkurencije, koja može da izriče kazne od 5.000 evra na dan? To bi već bilo stimulativnije. Očigledno je da je to sve kozmetika i da ne postoji namera da se uradi bilo šta na poboljšanju tog esencijalnog dela zakona. Ono što vas novinare zanima, to je da dobijete dokumenta, a definitivno se tu ne namerava uraditi ništa“, kaže Šabić konstatujući da, ako zakon bude usvojen u ovoj formi u kojoj se predlaže, onda će on „sasvim sigurno značiti značajno snižavanje postojećeg nivoa prava i bitno otežavanje ostvarivanja prava ubuduće“.

ŠTA SE MENJA

Sa Šabićem se ne slaže aktuelni Poverenik Milan Marinović.

„Nije moje da branim tekst zakona, to treba da radi MDULS“, objašnjava Marinović za „Vreme“, „ali zahvaljujući tome što sam učestvovao u radu Radne grupe kao član, tvrdim ne da će da se smanji, nego da će značajno da se poveća to pravo. Prvo, značajno je proširen krug organa vlasti koji do sada nisu podlegali obavezama iz ovog zakona. Drugo, obavezu objavljivanja informatora o radu nemaju više samo državni organi, nego svi organi vlasti. Povezano s tim, obavezu postavljanja godišnjeg izveštaja takođe sada imaju svi organi vlasti. Da ne govorimo o tome da 17 godina nije bilo sankcionisano ignorisanje tražilaca informacija od strane vlasti, tzv. ᾿ćutanje’ a sada će biti. Nije to neka velika kazna, predloženo je 30.000, ali i to je više od nula dinara koliko je bilo 17 godina. Osim toga, to lice će ići u registar prekršajno sankcionisanih lica, što nije baš tako naivno – može i prekršaj da vas čini nedostojnim za obavljanje neke funkcije“.

No, mnogi problemi ostaju nerešeni. Po rečima Uroša Mišljenovića iz pomenute organizacije „Partneri Srbija“, možda i najproblematičnija je ona odredba koja se tiče proširenja osnova za ograničenja prava na pristup informacijama zbog ugroženog položaja na tržištu društva kapitala.

„Pre par godina, vlasti su imale ideju da potpuno izuzmu Telekom, Er Srbiju, Železnice i ostala društva kapitala u javnom vlasništvu kao obveznike zakona – da ne moraju ništa da objavljuju. Međutim, onda je bilo pritisaka da se odustane od toga, pa su iz MDULS predložili neko naizgled srednje rešenje da sva ta društva kapitala budu obveznici zakona, ali da mogu da uskrate informaciju ukoliko bi objavljivanjem informacije bio ugrožen njihov položaj na tržištu. U tekstu Nacrta nema više reči o tome koja bi informacija suštinski ugrozila njihov položaj na tržištu i ono što nas zabrinjava jeste – kako će uopšte da se primenjuje ta odrednica o tržištu, jer, na primer, Telekom ima konkurente, ali da li Putevi Srbije imaju konkurente, koliko su oni zapravo na tržištu? Takođe, uopšte nije svejedno o kom krugu informacija je reč. Ako ja zatražim od Telekoma informaciju po kojim uslovima su nabavili novi vozni park – da li ih objavljivanje te informacije ugrožava? Verovatno ne, ali ovim rešenjima se uvodi novi osnov za uskraćivanje informacija, za koji mi strahujemo da će ga primenjivati arbitrerno“, kaže Mišljenović za „Vreme“.

Kao neka dobra rešenja, Mišljenović ističe davanje mogućnosti Povereniku da sam piše prekršajni nalog na „ćutanje vlasti“, ali da i dalje ostaju problemi vezani za to da državne institucije ne žele čak ni Povereniku da dostave tražene informacije.

„U 2020. godini to se desilo pet puta. MUP, na primer, nije hteo da dostavi povereniku dokumentaciju o projektu ‘Sigurni grad’ i Huavej kamerama. To je čisto kršenje zakona, a takva kršenja zakona prave i MUP, Vojno-bezbednosna agencija, BIA, Ministarstvo odbrane, Visoki savet sudstva… Visoki savet sudstva odbio je da Povereniku omogući uvid u audio-snimke razgovora sa kandidatima na konkursu za izbor sudije. Ili, Više javno tužilaštvo u Beogradu nije dozvolilo Povereniku uvid u dokumenta vezano za predmet protiv Siniše Malog koji je pokrenula Agencija za borbu protiv korupcije. To je sve prekršaj za koji bi morao da se vodi prekršajni postupak, a ne vodi se zato što Inspektorat MDULS ne radi svoj posao nadzora“, kaže Mišljenović.

U Nacrt zakona je, u član 9, koji govori o ograničenjima prava na pristup informacijama, ubačena i odredba da organ vlasti može uskratiti ostvarivanje prava na pristup informacijama ako bi time „bitno umanjio sposobnost države da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, ili bitno otežao ostvarenje opravdanih ekonomskih interesa Republike Srbije ili ugrozio ili bi mogao ugroziti sprovođenje monetarne, fiskalne i devizne politike, finansijsku stabilnost, upravljanje deviznim rezervama, nadzor nad finansijskim institucijama ili izdavanje novčanica i kovanog novaca“.

Rodoljub Šabić podseća da se u tom istom članu 9 Nacrta zakona govori i o poslovnoj tajni kao osnovu za ograničavanje prava.

„Nedavno je menjan Zakon o poslovnoj tajni, takođe na jedan krajnje diskutabilan način. I sad je moguća sledeća situacija: ja sam direktor javnog preduzeća i napravim jedan zanimljiv posao sa svojim prijateljem koji ima privatnu firmu i kažem mu – ti ćeš ceo posao proglasiti za poslovnu tajnu. On to uradi, njemu ne može niko ništa, on nije obveznik Zakona o slobodnom pristupu. Međutim, onda se meni kao direktoru javi novinar i traži mi kopiju tog ugovora, a ja kažem – znate, dao bih vam, ali to je poslovna tajna tog drugog preduzeća. I onda opet ide žalba Povereniku, kako ćemo to da rešimo?“, pita Šabić.

Prema rečima Tanje Maksić, programske koordinatorke BIRN Srbija, jednog od čestih „korisnika“ ovog zakona, usvajanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama u Skupštini u obliku u kom je predložen „svakako će dodatno ugroziti rad medija i novinara, jer će smanjiti krug informacija koji se može dobiti na osnovu Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja“.

„Najpre, krug onih institucija i javnih preduzeća koji treba da odgovaraju na zahteve se smanjuje, a osim toga, nacrt zakona predviđa i druga ograničenja u članu 9. Na primer, pitanja životne sredine, intelektualne i industrijske svojine, javna preduzeća čiji položaj na tržištu može biti ugrožen i slično.

Novinarska i medijska udruženja su se nadala da će izmene zakona ići u pravcu proširenja kruga prava i informacija u javnom domenu, efikasnijem rešavanju rešenja koja donese Poverenik i objavljivanju podataka u otvorenom, mašinski čitljivom formatu.

Umesto toga, najavljene izmene zakona idu u suprotnom pravcu i zapravo legitimišu već stečenu lošu praksu postupanja institucija i javnih preduzeća, koje sve češće, nezakonito i bez pozivanja na odgovornost, odbijaju da odgovore na zahteve novinara i javnosti“, zaključuje Tanja Maksić za „Vreme“.

Šta je ubačeno u Nacrt zakona

Poverenik Milan Marinović je u petak 25. juna, na novootvorenoj televiziji Euronews, izjavio da Radna grupa jeste usvojila neke od predloga civilnog sektora i za „Vreme“ objašnjava i koje, uz ogradu da to ne znači da će ta rešenja ući i u konačan tekst predloga zakona koji će biti upućen Skupštini.

Prema Marinovićevim rečima, ubačena su dva nova organa vlasti na koje se odnosi zakon (ukupno ih je sada 10), a to su „ćerke ćerki firmi“ privrednih društava koje su 50 ili više odsto u vlasništvu države, lokalne samouprave ili javna preduzeća, kao i pravna lica koja budu osnovana od strane pravnih lica koja su obuhvaćena ovim zakonom. Takođe, političke stranke su uklonjene iz Nacrta kao izuzetak i ostaće pod obuhvatom ovog zakona, a iz člana 9 je uklonjen jedan od izuzetaka koji se tiče ugrožavanja pijeteta umrlog lica.

„Bilo je dosta kritika u u vezi sa tekstom Nacrta o tajnama. Zato je vraćen stari tekst u tekst Nacrta, a to je test interesa. Dakle, nije samo dovoljno da se nešto proglasi za tajnu, već se sada ponovo piše i nastavak – ‘zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne i druge posledice’, upravo onako kako piše sada u aktuelnom zakonu“, kaže Poverenik Marinović za „Vreme“.

On dodaje i da, ako organ vlasti donese rešenje o odbijanju zahteva na osnovu toga da je reč o velikom broju informacija i da nema dovoljno vremena, on je dužan da navede razloge zbog kojih bi postupanje po zahtevu podrazumevao prekomeran utrošak vremena i sredstava, koji je nesrazmeran u odnosu na pravo javnosti da zna i koje bi onemogućilo redovan rad tog organa.

„Značajna novina je prihvaćena i oko izbora Poverenika – ideja je da predsednik Narodne skupštine raspisuje javni poziv svim zainteresovanim licima da se prijave za kandidata. Do sada to nije bilo tako, nego je to bio isključivo predlog poslaničkih klubova. Sada se ubacuju prijave po javnom pozivu u roku od 30 dana, a potom odbor Skupštine prijavljuje spisak svih prijavljenih lica i onda tek dolazi nadležnost poslaničkih grupa. Svaka ima pravo da predloži svog kandidata za poverenika sa spiska prijavljenih po javnom pozivu, koji ispunjavaju uslove“, kaže Marinović.

foto: pexels