Njegova politika je bila odraz onoga što smo mi želeli, a ni mi nismo znali šta hoćemo

1. Uzrok raspada SFRJ?

Na raspad Jugoslavije presudan uticaj je imala kriza društva i države koja je uzrokovana unutrašnjim raskolima koji su sve više jačali pred kraj vladavine i nakon smrti J. B. Tita. Autoritarna politička kultura koja je na ovim prostorima veoma postojana uslovila je da nakon maršalove smrti, a time i nestanka neprikosnovenog autoriteta, podrška i snaga državnih institucija i društva počne da se razvodnjava. Pad Berlinskog zida uslovio je gubitak strateške pozicije između Istoka i Zapada koju je Jugoslavija do tada imala. Sa nestankom strateškog značaja nestali su i bespovratni krediti od Zapada, kojima su jugoslovenske vlasti finansirale nove i na propast unapred osuđene projekte reforme privrede, obrazovanja, jugoslovenskog samoupravljanja… Međutim, jedan od korena problema je i u tome što te stalne „reforme“ i „promene“, finansirane kreditima, nisu bile usmerene ka suštinskim pitanjima (nefunkcionalnost državnog uređenja, slabost privrede, rast inflacije…) već su upravo bile otklon od suočavanja sa njima. Umesto usmeravanja ka njihovom rešavanju, te slabosti su republike koristile kako bi sve više jačale sopstvenu poziciju i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Odgovorna politička elita i aktivna i razvijena javnost ovako nešto ne bi podržale i dozvolile. Da li je naša elita bila odgovorna i da li je jugoslovenska javnost bila aktivna i razvijena?! Događaji koji su usledili i brojne studije slučaja pokazuju da to nije tako.

2. Kada je zapravo došao na vlast?

Na vlast u republikama su dolazili oni koji su tu krizu videli kao šansu za ostvarivanje naraslih nacionalnih i vlastodržačkih ambicija sa željom da, ako nisu mogli da budu neprikosnoveni autoritet (Tito) u Jugoslaviji, onda da to budu makar u svojoj republici. Jedan od njih je bio Slobodan Milošević koji je, po mom mišljenju, svoju vlast u punoj meri utemeljio, kako se to obično i radi u društvima sa slabom javnošću i autoritarnom političkom kulturom – aklamacijom i ovacijama pred milionskom bespogovornom publikom, na Gazimestanu pre dvadeset godina.

3. On i rukovodstva u drugim republikama?

U drugim republikama, oni koji će uskoro postati tamošnje nacionalne vođe na Miloševića su gledali sa podozrenjem i zavišću. Neki i sa zabrinutošću zbog toga što su se bojali nadolazećeg „velikosrpskog socijalizma“ pod Miloševićem, koji je u jeku sloma Istočnog bloka želeo da osnaži tvrdokorni socijalizam koji se do tada u Jugoslaviji učio iz školskih knjiga, a u praksi naizmenično i nedosledno primenjivao (u skladu sa Titovim političkim pragmatizmom). Ali, rukovodstva drugih republika su na Miloševića gledala i sa zavišću – jer su i oni želeli da drže vatrene govore pred milionskom publikom i aklamacijom dobiju podršku (koja je u Srbiji s obzirom na veličinu i brojnost stanovništva bila najveća) za svoje (nacionalne) snove.

4. Vojska, stara garda, intelektualna elita?

Za to vreme (barem formalno) uticajni krugovi u državi – vojska, stara garda i intelektualna elita su sve više tonuli u promašene analize i teorijske rasprave o sistemu i poretku i u zemlji i u svetu koji odavno nisu funkcionisali. Intelektualna elita, koja treba da bude jedan od osnovnih stubova svakog zdravog društva (ili onog koje teži da bude zdravo) umesto da je u punoj meri preuzela odgovornost i poslala poruke i uputstva novim vođama u republikama, zapadala je sve dublje u teorijske rasprave koje možda najbolje simboliše naslov knjige poznatog akademika Ljube Tadića – Da li je nacionalizam naša sudbina (objavljene 1986), što se svelo na to da je svako zadržao svoju (nacionalnu) stranu. Nadajući se da će u novim, nacionalnim liderima, kakav je bio i Milošević, naći prihvatanje i primenu stavova i ideja oko kojih se nisu mogli usaglasiti u intelektualnim krugovima, predstavnici nacionalnih elita su podržali nove vođe koje su ih na kraju zloupotrebile. Dobrica Ćosić, prvi predsednik SRJ, hteo je zajedno sa Miloševićem da od te zemlje načini „demokratsku državu srpskog naroda“, na kraju je i on završio predsednikovanje kao Milan Panić.

5. Dubina podrške?

6. Vi lično…?

Danas, izgleda, niko nije bio za Miloševića. Kada je Milošević drmao Gazimestanom, Ušćem i Srbijom, ja još nisam ni kročio čestito u obdanište. Ali sam 2000. bio na ulici sa roditeljima i bratom kada smo vikali: „Puk’o je ko zvečka“, samo što je posle ta zvečka pukla o našu glavu. Koga god da sam pitao – nije nikada glasao za Miloševića, ili možda, tek poneko samo „prvi put“. Ipak, tonski i video zapisi, slike potvrđuju – Milošević je imao duboku podršku javnosti. Ali, smatram da je neophodno reći da je ta podrška bila za ono što se od njega očekivalo, a ne za ono što se desilo. Ako nekoga danas pitamo da li je bio za raspad zemlje, rat i sankcije, svakako će reći – ne. Ali, ako pitamo da li je želeo jedinstvo zemlje i ukidanje federalizacije Srbije, sigurno da bi odgovor bio pozitivan. Ipak, reči su jedno, a dela drugo. S obzirom na to da smo mi na ovim prostorima skloni tome da smo jači na rečima nego na delu, lako je bilo aplaudirati na reči „opet smo pred bitkama i u bitkama, one nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“, ali kada je došlo da se pređe na dela – bila je druga priča.

7. Nastajuća opozicija u Srbiji?

8. Gde je bilo više verbalnog nacionalizma?

U Srbiji, kao i u ostalim jugoslovenskim republikama, uvođenjem partijskog pluralizma i pojavom (pre svega nacionalnih) stranaka došlo je do jačanja nacionalističke retorike. Kokarde, dvoglavi orlovi i krstovi na zastavama kao simboli srpstva bili su izraženiji kod tadašnje opozicije (recimo SNO Draškovića i Šešelja) nego kod Miloševića. U njima je srpski nacionalni naboj bio izraženiji nego kod Miloševića čija se platforma u tom pogledu može svesti na – biti jugoslovenski socijalista (i to onaj od 1945. do 1948) u ruhu Srbina.

9. Kičma ideologije?

Srpstvo ili „srbovanje“, koji se kod Miloševića ogledao u autoritarnom ponašanju i velikim rečima, i okrenutost teorijama i duhu socijalizma se mogu uzeti kao glavni instrumenti, ali ne i kao ideologija njegove politike. Držanje Miloševića tokom svih godina krize i sukoba, gde je on hteo sebe da nametne kao „faktor stabilnosti i mira u regionu“ pa i po cenu napuštanja Srba u BiH (za koje se on, kako ga optužuju, svojom „velikosrpskom ideologijom“ borio), pokazuje da su nacionalizam i socijalizam za njega predstavljali oruđe, a ne nekakvu jedinstvenu „nacional-socijalističku“ ideologiju. Mislim da za kičmu „Miloševićeve ideologije“ možemo uzeti kombinaciju jugoslovensko-srpskog nacionalizma utkanu kroz vrednosti socijalizma u kombinaciji sa populizmom koji je izuzetno prodoran u odsustvu zdrave javnosti.

10. Pominjanje švedskog standarda?

U okvire populističke strane njegove politike mogu se podvesti i priče o „švedskom standardu“, „brzim prugama“. Svako ko iole malo pameti ima, a Milošević nije bio glup, zna da je u uslovima u kojima se zemlja tada nalazila to bilo neizvodljivo. Ipak, kako je naša javnost uvek bila spremna da proguta nemoguće i neverovatne priče, o čemu možda najbolje svedoče naše junačke pesme koje su u vreme sukoba ponovo postale veoma popularne, Milošević se okrenuo toj retorici jer je skretala pažnju sa glavnih problema i donosila popularnost. Izgleda da se u Srbiji niušta večno ne veruje, osim u (neizvodljiva) obećanja.

11. Od „Balkanskog Kasapina“ do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti?

Nesumnjivo da je i strani faktor igrao značajnu ulogu u raspadu zemlje i sudbini Miloševića. Brojni tekstovi naših diplomata i profesora spoljne politike (Živorad Kovačević, Predrag Simić, Ivo Visković…) ističu da je Zapad u početku pružao podršku opstanku zemlje, ali je brzo prerastanje sukoba u građanski rat sa jedne i nejedinstvo tadašnje Evropske zajednice koja je Jugoslaviju videla kao „problem u svom zadnjem dvorištu“ sa druge strane dovelo do toga da zapadne zemlje počnu samostalno da istupaju i odustaju od podrške. U tome se naročito istakla Nemačka koja je, uz podršku Austrije, prva, mimo stava tadašnje EZ, najavila priznavanje Slovenije i Hrvatske. Paradoksalno, ali oni koje danas vidimo kao jedne od najvećih krivaca za raspad – SAD, u početku su, sve do izbijanja sukoba u BiH davale, barem zvanično, podršku jedinstvu zemlje. O tome dosta svedoči podatak koji je izneo Živorad Kovačević u jednom izlaganju – da je po povratku iz Jugoslavije 1990. godine, tadašnji državni sekretar SAD Džejms Bejker, iako je sve video i Bušu jasno ukazao da se zemlja nesumnjivo raspada i da je verovatno da će doći do građanskog rata, naložio svim ambasadorima u Evropi da vrše pritisak na tamošnje vlade da se očuva Jugoslavija. SSSR se tada nalazio u raspadu i nije mogao, osim verbalno, više da učini. Uostalom, podršku Miloševića ruskim generalima koji su pokušali da izvedu udar, ili kasniju podršku Zjuganovu, Jeljcin nije zaboravio. Taj isti međunarodni faktor je umeo i da koristi Miloševića i da ga proglašava za „faktor stabilnosti“ kada je trebalo da umiri tvrdoglave Srbe u BiH, ali i da ga kroz svega dve godine od Dejtona odbaci i kaže da „Milošević nije neophodan za sprovođenje sporazuma“.

12. Zajednički strateški cilj?

Vladajuće strukture u jugoslovenskim republikama u vreme početka krize nisu imale zajednički cilj niučemu osim da ostanu na vlasti i da tu vlast drže suvereno u svojoj republici. U BiH je došlo do najoštrijeg mešanja vlastodržaca iz drugih republika, pre svega Hrvatske i Srbije.

13. Odnos prema Srbima u drugim republikama?

I kada je reč o nacionalnoj politici kod Miloševića, kao i kod većine ljudi na našim prostorima, treba razlikovati reči od dela. On je umeo u govorima da zapreti kako Srbija „neće sedeti skrštenih ruku“ (na najave „Oluje“), ali je pokazao da ume i da ćuti i da sedi kada su Srbi proterivani iz RSK i drugde. Takođe, smatram da je nacionalna politika Slobodana Miloševića (ako se o vođenju takve politike kod njega uopšte može i govoriti?) bila još jedan od instrumenata koje je on koristio kako bi dobio podršku, bilo u zemlji, bilo van nje. Jake reči u pismima koja je slao na Pale i u Bijeljinu uglavnom su odzvanjale ne dalje od Beograda. Kada je uspeo da smeni Panića (pobedivši ga na izborima 1992. sa preko pedeset posto podrške) i skloni Dobricu Ćosića, Milošević je nastavio njihovu politiku koja je podrazumevala saradnju sa Zapadom, upravo da bi zadobio podršku. Ubrzo je postao sve oštriji i kritičniji prema Srbima u BiH, pa je čak u jednom razgovoru sa Holbrukom (kako Holbruk svedoči u svojoj knjizi) za tamošnje rukovodstvo navodno rekao da su oni „shit“. Po svedočenju Holbruka Zapad je želeo da Milošević bude glavni u pregovorima jer jedino on može da utiče na bosanske Srbe. Znači li to da je Milošević zapravo radi dobijanja podrške Zapada pritiskao i uslovljavao bosanske Srbe?!

15. Velika pljačka naroda?

Gde ima rata i bezakonja, obično ima i kriminala. Brojne zločine su počinili upravo oni koji su u ime srpstva ili „obrane domovine“ išli dobrovoljno u rat i vratili se kao bogataši, a danas su (barem oni koji su preživeli međusobne mafijaške obračune) manje „ugledni“, a više „kontroverzni“ biznismeni. Angažovanje velikog broja tih ljudi i njihova obuka i naoružavanje, smatram, ne može biti proizvod slučajnosti, već planirane operacije. Teško da je Arkan svoje tenkove nabavio na pijaci polovnih automobila!? U svakoj zemlji se može utvrditi određena veza onih koji brane zakone i kriminalaca. U Srbiji, Jugoslaviji, ta veza je više ličila na spregu. O tome svedoči oprema pa i obuka koja se za razne paravojne jedinice odvijala po vojnim i policijskim kampovima i centrima.

16. Zašto su ignorisane ženevske i druge konvencije?

Gde rat ne vodi profesionalna vojska, već neškolovani i nedovoljno obučeni komandanti, ne može biti ni govora o poštovanju konvencija. To nije slučaj samo Jugoslavije već i, recimo, Ruande ili svakog slabog i neobrazovanog društva koje još nema punu političku svest, već svest kojom dominira Hobsova misao da je čovek čoveku – vuk.

Pljačkaši nisu bili samo kriminalci sa pištoljem. Najviše su nas devedesetih koštali oni pljačkaši u skupim odelima. Svaka kriza društva nosi sa sobom i krizu vrednosti, a ta kriza je, u našem slučaju, prvo pogodila one koji su bili na najvišoj poziciji. Zbog toga što je zemlja bila izolovana i bez dotoka novca, došlo se na ideju da se iskoristi lakovernost građana i uzme novac koji je držao „u slamarici“. Kao što starogrčka poslovica kaže da rat stvori mnogo više rđavih ljudi nego što ih uništi, ti novi, rđavi ljudi opstali su i posle rata. Pljačka se nastavlja i posle 2000. Samo, danas su „hekler“ i „357“ zamenjeni maržama, monopolima i uvek manjkavim ugovorima o privatizaciji i socijalnom programu.

17. Da li je 5. oktobra 2000. srušen, ili je urušen?

18. Bekstvo od poraženog vođe?

Milošević je 5. oktobra bio na samoj ivici. Raspad zemlje je završen i više nije bio potreban Zapadu koji ga je odbacio kao „faktor stabilnost“ dok je pritiskao Srbe u BiH, i koji je u Miloševiću našao izgovor za sve što je na Balkanu uradio. Nije bilo više direktnih međunarodnih pitanja u kojima je Milošević bio važan i koje je koristio da bi skretao pažnju sa brojnih unutrašnjih problema. Počeli smo da se bavimo konačno sobom, a to obično kod nas rezultira nekim haosom. Preživevši raspad na poziciji vlasti, pa i bombardovanje sopstvene zemlje, Milošević je bio ubeđen da ga više ništa ne može srušiti. Ipak, izmoren i oslabljen, njegov režim je bio kula od karata, a u nama je bilo taman toliko snage da takvu kulu srušimo. Doduše, sreća da su se neke od karata u osnovi kule same povukle – recimo vojska i specijalna policija (nereagovanje Pavkovića i pridobijanje Legije). Problem je, međutim, nastao u vremenu neposredno nakon sloma, koji je morao da posluži da se onemogući sklanjanje dokaza i spreče razni „preleti“ iz partije u partiju. Demokratski prvoborci su se odmah podelili na „reformiste“ i „legaliste“ iako ni jedni ni drugi nisu mnogo uspeli niti da reformišu niti da to učine legalnim. Podela koja je nastupila u vladajućoj strukturi i koja se temeljila na odsustvu bazičnog konsenzusa oko ključnih pitanja znatno je usporila zemlju i njen dalji razvoj.

19. Haško suđenje i smrt?

Na Vidovdan 2001. Milošević je izručen Hagu, gde je preminuo 2006. Preopterećenost politikom, a ne dosledno držanje do prava, koje je bilo izraženo u poziciji optužbe, omogućilo je Miloševiću da se znatno uspešnije brani i stekne čak izvesnu popularnost u delovima javnosti. Neuvažavanje njegovih zdravstvenih problema i smrt u Haškom tribunalu dali su povoda nekima da ga smatraju žrtvom i mučenikom. Smatram da, kada govorimo o predstavi Miloševića u očima javnosti, moramo da imamo u vidu da postoje dva, a ne jedan Milošević. Prvi je „govornik“, koji svojim stasom, ozbiljnim pogledom i autoritativnim i visprenim govorom izaziva poštovanje pa i divljenje. Drugi je Milošević „na delu“, onaj koji je vodio nejasnu i planski neutemeljenu politiku i koji u očima javnosti može izazivati čuđenje, osudu, pa i osećaj neprijatnosti.

20. Zašto oporavak traje toliko dugo?

Miloševićeva politika živi i danas – rečenica koju smo toliko puta do sada čuli. Međutim, problem nije u Miloševićevom nasleđu (nego, int. red.) u nama. Milošević je svoju politiku gradio na populizmu i povlađivanju masi. Njegova politika je bila odraz onoga što smo mi želeli, a ako je ta politika bila nejasna, kao što jeste, to samo pokazuje da ni mi nismo znali šta hoćemo. Tako shvaćena, njegova politika živi i danas, a pošto mi i dalje nismo najbolje shvatili šta hoćemo – naš oporavak ima neizvestan tok.

(nastavak i u sledećem broju)