Ništa na lepe oči

Za „Vreme“ iz Bona

Geld gegen Gegenleistung – ako neko jednog dana bude pisao leksikon Grčke krize, svakako će ovoj nemačkoj frazi morati da posveti bar nekoliko stranica. Zvučna neprevodiva konstrukcija bi narodski mogla da se prepeva kao „nema para na lepe oči“. I kada je Nemačka pristajala na dodatni novac za Atinu, i sada, kada je slavina praktično zavrnuta, ovu su magičnu formulu ponavljali vladajući političari u Berlinu, konzervativni ekonomisti i vodeća pera građanske štampe. Reč je o 87 milijardi evra poreskih obveznika, koliko je Nemačka kao privredno najpotentnija članica EU do sada uložila u spas Grčke. Mejnstrim u Nemačkoj je ubeđen da će Grci kad-tad vratiti taj novac ako prihvate „velikodušne“ predloge reformi koje su im crvenim mastilom ispisali poverioci.

Vrh velike koalicije u Berlinu kao da je podelio uloge: dok demohrišćanske veličine Angela Merkel i Volfgang Šojble ponavljaju da se Grčka mora zadržati u zoni evra, socijaldemokrate biraju oštrije reči za levičare u Atini. Tako je šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer rekao da raspisivanjem referenduma Aleksis Cipras uzima čitav grčki narod za svog taoca. Istina, ni Angela Merkel nema dilemu da je Siriza kriva za dramatični zastoj u pregovorima, ali ona radije ponavlja mantru: „Ako propadne evro, propada Evropa.“ Cinici bi primetili da u toj rečenici nema mesta za Grčku – to jest, može Grčka i da propadne, ali samo tako da to ne bude početak krunjenja monetarne unije i Evrope.

Jer razjedinjavanje EU moralo bi da se tumači i kao lični poraz kancelarke. Od nastanka Evropske zajednice za ugalj i čelik pa do danas nijedan političar nije imao tako jaku poziciju u Evropi – lidersku ili hegemonijalnu, zavisi koga pitate – kao što je ima Merkelova. Ona sada oseća da je ugrožen čitav projekat evropskog ujedinjenja, piše „Frankfurter noje prese“. „Zato se plaši za svoje mesto u istorijskim udžbenicima. Konrad Adenauer je bio evropski vizionar, arhitekta koji je slobodnu Nemačku ukotvio na Zapadu i motor nemačko-francuskog prijateljstva; Helmut Kol je simbol ponovnog ujedinjenja Nemačke i stvaranja evra; a Merkelova sada vidi da joj, kao prvakinji slobodne Evrope, dizgine polako klize iz ruku i da nema jasan koncept da ograniči štetu. Još gore: propast evropskog modela mogla bi da bude povezana sa njenim imenom.“

IZBACITE GRKE: Zato je jasno da Merkelova taktizira kada kaže da se nemački i drugi evropski političari neće mešati u kampanju pred grčki referendum i uticati na birače „jednog ponosnog naroda“. Naravno da se Berlin duboko umešao u kampanju porukom da Grci ne glasaju o predlogu štednje (koji de facto ne postoji), već o ostanku u zoni evra. Uz diskretan dodatak da Siriza vodi celu zemlju u propast. Vice-kancelar Zigmar Gabrijel već je pomenuo i „humanitarnu pomoć“ jer Evropa ne sme da ostavi Grke na cedilu. Sve neodoljivo podseća na plašenje Škota pred referendum o nezavisnosti. Sama Merkelova, inače, ima loša iskustva sa mešanjem u prekogranične kampanje – kada je direktno podržala Nikolu Sarkozija, ovaj je izgubio predsedničke izbore u Francuskoj.

Retko se nađu drugačiji glasovi u Nemačkoj kada je u pitanju grčka kriza, jedan od njih je, recimo, glas stanovite levičarke Sare Vagenkneht koja je za „Dojčlandfunk“ rekla: „Strašno je što se posle pet godina neuspele politike prema Grčkoj, politike koja je upropastila njenu privredu i osiromašila zemlju, i dalje insistiralo na tom konceptu. Pet godina se smanjuju penzije; pet godina se smanjuju plate. To ni na koji način nije smanjilo dugove, već su dugovi danas mnogo veći nego što su bili kada se počelo sa navodnim spasavanjem Grčke.“

No, koliko god Merkelova bila zainteresovana za očuvanje evropskog projekta, ona je oduvek malo više bila zainteresovana za profane stvari: recimo, da joj rejting u Nemačkoj ostane vrtoglavo visok. Poslednje ispitivanje javnog mnjenja – i to pre nego što je Cipras „drsko“ raspisao referendum – kaže da bi 58 odsto Nemaca izbacilo Grčku iz evrozone, dok bi je zadržalo svega 28 odsto. A Merkelova zna da čita ankete.