Bio sam tamo četiri meseca i dvadeset dva dana, tenkista. Najteže čega se sećam je bilo kada je sve stajalo. Pogine čovek sa kojim si jeo i pio, ulica pod paljbom, on leži mrtav i trune sedam dana, a mi ga gledamo
Nisam ni znao da je prošlo dvadeset godina, ali pre nekoliko dana me stopira čovek, bivši kapetan JNA, ispadne da smo bili 500 metara jedan od drugog u Vukovaru. Dva sata do Beograda smo pričali samo o tome, i na kraju smo se pitali šta smo tamo uopšte tražili.
Da sam bio u Beogradu kada je stigao poziv, zapalio bih prema najbližoj granici. Ovako, kurvinski su podelili pozive kada je bila preslava u mestu, vašar, dođe cela familija, mi studenti, svi se skupe. Moj drug radio je u vojnom odseku, javio mi je telefonom da dolaze po mene i rekao mi je da ne idem na autobusku stanicu jer su se i tamo već uputili, ali već su našli tri moja školska druga, i šta sad? Malo mesto, pokupili komšije i familiju, doveka se pamti ko nije otišao, a i tih nekoliko koji nisu već su bili zbrisali u inostranstvo.
Bio sam tamo četiri meseca dvadeset i dva dana, tenkista. Najteže čega se sećam je bilo kada je sve stajalo. Pogine čovek sa kojim si jeo i pio, ulica pod paljbom, on leži mrtav i trune sedam dana, a mi ga gledamo. Jednog ranjenog nismo mogli da izvučemo četiri dana, ja sam mu na kraju ušio šesnaest kopči na nozi, srećom ostala mu je noga čitava. Bilo je gadno i kada mi je poginuo vozač, klinac, nije još imao ni punih osamnaest godina, bio je redovan vojnik.
Svakakve je bagre bilo, oni takozvani dobrovoljci, teritorijalci, ovo što pišu da se radilo je mali deo onoga što je stvarno bilo. Znaš ono kada se ne vole ljudi u selu, pa neko misli šta bi radio komšijama, samo da mu neko da vlast. E, onda mu neko da vlast, i to sa oružjem. Odvodili su ljude, ubijali, pljačkali, a niko ih ništa ne pita jer imaju oružje. JNA je davala neku platu nama rezervistima, neke dnevnice. Kada sam poslednji put pošao na ovu stranu preko Dunava, svaku paru sam istresao iz džepova i bacio, nisam želeo ništa iz rata da ponesem.
Od tada ne sanjam ništa i moram da budem mrtav umoran da bih zaspao. Deset godina sam spavao sa vokmenom na ušima, sada moram da čujem radio ili televizor, ne mogu da zaspim u tišini. Budim se usred noći bar po tri, četiri puta nedeljno. Popušim cigaru, gledam TV, onda ponovo zaspim. Nisam nervozan kao ranije, ali kad puknem teško se obuzdam, i to puknem zbog neke gluposti.
Idem često u Hrvatsku, poslom u Zagreb, Split, nisam imao nikakvih problema, pet posto budala ima svuda, a normalni ljudi su normalni ljudi. Sedim sa kolegom Hrvatom na Jelačića placu, radimo u istoj stranoj firmi, ja ovde, on u Zagrebu. Ispostavi se da je i on bio mobilisan kada i ja, samo na drugoj strani. Normalno smo razgovarali o tome, obojica smo bili uvučeni u rat, i većina njih misli da su zajebani kao i mi. Često sam razmišljao šta da kažem deci ako me jednog dana budu pitala o svemu, ali valjda ih neće zanimati. Teram ih da uče strane jezike, ako bude zdravlja i para probaću da ih pošaljem bar godinu dana u srednjoj u inostranstvo, pa neka se posle snalaze po svetu. Biće mi teško, ali voleo bih da ne žive ovde.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
