Bio sam tamo četiri meseca i dvadeset dva dana, tenkista. Najteže čega se sećam je bilo kada je sve stajalo. Pogine čovek sa kojim si jeo i pio, ulica pod paljbom, on leži mrtav i trune sedam dana, a mi ga gledamo
Nisam ni znao da je prošlo dvadeset godina, ali pre nekoliko dana me stopira čovek, bivši kapetan JNA, ispadne da smo bili 500 metara jedan od drugog u Vukovaru. Dva sata do Beograda smo pričali samo o tome, i na kraju smo se pitali šta smo tamo uopšte tražili.
Da sam bio u Beogradu kada je stigao poziv, zapalio bih prema najbližoj granici. Ovako, kurvinski su podelili pozive kada je bila preslava u mestu, vašar, dođe cela familija, mi studenti, svi se skupe. Moj drug radio je u vojnom odseku, javio mi je telefonom da dolaze po mene i rekao mi je da ne idem na autobusku stanicu jer su se i tamo već uputili, ali već su našli tri moja školska druga, i šta sad? Malo mesto, pokupili komšije i familiju, doveka se pamti ko nije otišao, a i tih nekoliko koji nisu već su bili zbrisali u inostranstvo.
Bio sam tamo četiri meseca dvadeset i dva dana, tenkista. Najteže čega se sećam je bilo kada je sve stajalo. Pogine čovek sa kojim si jeo i pio, ulica pod paljbom, on leži mrtav i trune sedam dana, a mi ga gledamo. Jednog ranjenog nismo mogli da izvučemo četiri dana, ja sam mu na kraju ušio šesnaest kopči na nozi, srećom ostala mu je noga čitava. Bilo je gadno i kada mi je poginuo vozač, klinac, nije još imao ni punih osamnaest godina, bio je redovan vojnik.
Svakakve je bagre bilo, oni takozvani dobrovoljci, teritorijalci, ovo što pišu da se radilo je mali deo onoga što je stvarno bilo. Znaš ono kada se ne vole ljudi u selu, pa neko misli šta bi radio komšijama, samo da mu neko da vlast. E, onda mu neko da vlast, i to sa oružjem. Odvodili su ljude, ubijali, pljačkali, a niko ih ništa ne pita jer imaju oružje. JNA je davala neku platu nama rezervistima, neke dnevnice. Kada sam poslednji put pošao na ovu stranu preko Dunava, svaku paru sam istresao iz džepova i bacio, nisam želeo ništa iz rata da ponesem.
Od tada ne sanjam ništa i moram da budem mrtav umoran da bih zaspao. Deset godina sam spavao sa vokmenom na ušima, sada moram da čujem radio ili televizor, ne mogu da zaspim u tišini. Budim se usred noći bar po tri, četiri puta nedeljno. Popušim cigaru, gledam TV, onda ponovo zaspim. Nisam nervozan kao ranije, ali kad puknem teško se obuzdam, i to puknem zbog neke gluposti.
Idem često u Hrvatsku, poslom u Zagreb, Split, nisam imao nikakvih problema, pet posto budala ima svuda, a normalni ljudi su normalni ljudi. Sedim sa kolegom Hrvatom na Jelačića placu, radimo u istoj stranoj firmi, ja ovde, on u Zagrebu. Ispostavi se da je i on bio mobilisan kada i ja, samo na drugoj strani. Normalno smo razgovarali o tome, obojica smo bili uvučeni u rat, i većina njih misli da su zajebani kao i mi. Često sam razmišljao šta da kažem deci ako me jednog dana budu pitala o svemu, ali valjda ih neće zanimati. Teram ih da uče strane jezike, ako bude zdravlja i para probaću da ih pošaljem bar godinu dana u srednjoj u inostranstvo, pa neka se posle snalaze po svetu. Biće mi teško, ali voleo bih da ne žive ovde.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
