Nisam kontrolisan, što i vama želim

U dva dana sam dobio ponudu da pišem, pod jedan, o izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije poznatijim kao Verica Barać i, pod dva, o tome kako marketinške agencije drže pod potpunom kontrolom medije.

Već na prvi pogled ponuda broj dva liči na „partijski“ zadatak pošto za već utvrđenu svetu istinu treba samo prikupiti par tričavih podataka koji ni nisu bitni jer je istina sveta. Ali, i u onoj prvoj se krije određena nakana ili će biti jasnije ako kažem određena tendencija, jer se pretpostavlja da ću nešto reći i u odbranu lista u kome radim. Priznajem, pretpostavka je sasvim opravdana.

Nije samo „tendencija“ zajednička ponudama, već je to i činjenica da treba da pišem džabe, valjda da bih dokazao kako nisam korumpiran, da nisam plaćen da podržim bilo koju od dve „tendencije“.

Pristanak da pišem za „Vreme“, a ne za drugog ponuđača, višestruko je motivisan. Prvi i osnovni motiv je što znam da je prva teza sasvim besmislena, a ne manje važno je i to što mi omogućava da pišem o pojedinačnom – o „Politici“, a ne o opštem – mediju.

U prvoj rečenici izveštaja Saveta piše „da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola. Više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije.“ Ta tvrdnja je koliko velika laž toliko i veliki bezobrazluk. To je kao kada bi neko tvrdio „Savet podnosi falične prijave kako nijedan slučaj korupcije ne bi bio procesuiran u redovnom sudskom procesu“ i kao dokaz za to ponudio činjenicu da nije pokrenut nijedan proces na osnovu prijava koje je potpisala Verica Barać. Pa neka sada Verica objašnjava kako to nije istina, da sve to nije zbog manjkavih prijava, nego zbog neslobodnih i korumpiranih tužilaca i sudija.

A kako bi se mogla zloupotrebiti ova rečenica iz Izveštaja: „Savet za borbu protiv korupcije je u dosadašnjim obraćanjima javnosti, nailazio na velike probleme u predstavljanju primera značajnih povreda zakona od strane državnih organa i izabranih funkcionera, kao i na moguće izvore krupne (sistemske) korupcije“, neću je zloupotrebljavati.

Osnovni problem izveštaja je što je prepun neistina. Nasmejao sam se kada sam pročitao rečenicu: „Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih institucija.“ Pa ljudi iz svake od ovih „firmi“ su bili ljuti na „Politiku“ i mene zbog tekstova koje smo objavili. Čuj ljuti, neki su besneli, jedan ministar je tvrdio da zna da me korumpirao duvanski lobi, drugi da zna da je onaj urednik ili ovaj novinar dobio pare… Pitao sam: „Vi to polazite od sebe?“

Hteo sam da zovem Vericu da je pitam kako je mogla da napiše tu rečenicu. Odustao sam, kao da se ona ne seća da je „Politika“ na naslovnoj strani objavila tvrdnje nekolicine nevladinih organizacija da je ministar Dulić trošio em nenamenski em mnogo… Nismo sakrili ni optički kabl… Ništa… Pretpostavio sam i da se setila kako su radikali u Skupštini Srbije mahali „Politikom“ prema premijeru Mirku Cvetkoviću: „To što mi tvrdimo piše u ‘Politici’“, govorili su.

Hteo sam da zovem Vericu da je pitam kako je mogla da napiše: „Tako je ekološki dodatak Politike ‘Zelene strane’ u 2008. godini čak imao obavezu da zbog izdvojenih 2,4 miliona dinara u tekstovima podrži aktivnost Ministarstva.“ Zar je moguće da Verica ne razlikuje oglasni dodatak od informativnih strana novina? U oglasnim dodacima piše da su oglasni dodaci, zato u njihovom impresumu nigde nema imena i prezimena glavnog urednika „Politike“.

Odustao sam, nisam zvao Vericu. Pozvao sam dve novinarke i pitao ih šta imaju da kažu povodom tvrdnje Saveta: „List Politika je retko objektivno izveštavao o ovom problemu, ali je tokom tog perioda od Ministarstva zaradio 3,2 miliona dinara.“ Jedna je rekla da je to pohvala: „Mi smo kao niko drugi objektivno pisali.“ Odgovorio sam da sam tu rečenicu razumeo kao da smo češće pisali neobjektivno nego objektivno o svinjskom gripu. Pogledao sam naše tekstove i video da smo pisali i o sumnjičenjima da je epidemija naduvana i da smo najskuplje platili vakcine…

I nisam zvao Vericu i zato što ona nije zvala mene iako zna da bih joj najiskrenije rekao kako me to pritiskaju Dragan Đilas i Srđan Šaper. Eto, Đilas je bio ljut što smo objavili nešto što po njemu nije bila cela istina. Ja sam bio ljut što je on ljut. Prekinuli smo komunikaciju šest meseci, koliko nam je trebalo da shvatimo da je to besmisleno. Rekao bih joj i da mi je samo jednom, početkom 2009, Šaper predložio temu za novine, ja mu rekao nije za „Politiku“… i nikom ništa, tačnije tema se nije pojavila u „Politici“.

I priznajem da direktorijum „Politike“ koji se bavi parama i oglasima, glavni urednik nema nikakve veze sa tim, nije ni jedan jedini put rekao: „Znaš, bilo bi dobro da malo prikočite, oni su naš dobar klijent“.

A to je rečenica koja me je proganjala negde od aprila 2002. godine kada sam urednika „Majami heralda“ pitao šta rade ako dobra novinska priča šteti velikom oglašivaču. Odgovorio mi je: „Znate šta je naš posao, da pravimo pare.“

Ja i dalje verujem da je posao novina da traže istinu, ma koliko to bilo teško i ma koliko to često bilo bezuspešno. Baš zato sam ponekad i pristajao da uradim nešto što je bilo protiv mog osećaja profesionalizma. Na primer, pristao sam da na naslovnoj strani objavimo da je Savet podneo krivičnu prijavu protiv Milana Beka. Krivična prijava nije dokaz, treba da je objavimo, ali ne na naslovnoj strani. Moji saradnici su me ubeđivali da je pitanje Luke „Beograd“ užasno važno, da to zato mora da bude na naslovnoj. Pristao sam. Nije bilo fer prema Beku, bilo je više nego fer prema Savetu. Mislio sam, potrebnija je podrška Savetu nego Beku.

U stvari, mislim da je potrebna podrška svima koji pokušavaju da otkriju istinu ma koliko bili nadobudni, ma koliko bili ponekad vođeni ličnim netrpeljivostima, ma koliko puta pokazali da su nepravični i nepravedni. To važi i za „Politiku“ i za medije, jer i oni pate od ovih bolesti. I mislim to od kada sam počeo da se bavim ovim poslom. I mislim da su razumevanje i solidarnost nužni sastojci odnosa svih institucija, organizacija, agencija, saveta, medija koji se bave traganjem za istinom. I znam da svi mi grešimo kada sudimo i kada se ponašamo kao isključivi donosilac svete istine. Tada najlakše grešimo. Dakle, nisu mediji bezgrešni, ali nije ni Savet.