Niko, niko kao mi

Nema tome ni dve sedmice kako se društvenim mrežama, kao viral, zavrteo detalj iz hrvatske verzije kviza „Potera“. Jedan sredovečni takmičar, bez puno dumanja, znao je odgovor na pitanje – u kojoj državi u parlamentu „praktički nema opozicije“. Bila su ponuđena rešenja: Crna Gora, Slovenija i Srbija. Kliknuo je on na Srbiju i približio se za jedan korak novčanoj nagradi. Nesumnjivo je da je i veliki broj hrvatskih gledalaca, zavaljenih pred televizorom, takođe znao tačan odgovor. Jer, više nigde nije tajna da je Srbija pod Aleksandrom Vučićem lider u regionu, ali lider u urušavanju demokratskih institucija, parlamentarizma, političkog pluralizma, ljudskih prava i sloboda. Daleko od toga da je stanje u drugim državama okruženja sjajno, ali je sigurno da tamošnji parlamenti u odnosu na ovaj naš, bar u pogledu pluralizma, nivoa rasprave i estetskog dojma, izgledaju kao – Domovi lordova.

A nije prošlo mnogo godina od onog perioda kada su „reformisani“ radikali, zahvaljujući uspešnoj propagandi, izazivali uzdahe kod građana u regionu, koji su žalili što i oni nemaju odlučnog političara kakav je Vučić, koji je doživeo prosvetljenje i koji „uvodi red u državu“ hapseći tajkune i bandite. U stvarnosti, Srbijom će vladati samovolja umesto institucija pretvorenih u svoje karikature, politika „spaljene zemlje“ u kojoj se linčuje sve ono što zaliči na alternativu, a ljudi će se kupovati, ucenjivati i zastrašivati. Jasno je bilo i to da će ova predstava trajati jako dugo, a pitanje je da li će se ikada završiti.

foto: untv via ap; tanjug

A ta „loša beskonačnost“, odnosno likvidacija promenjivosti vlasti kao preduslova demokratije, doprinela je tome da, prema prošlogodišnjem izveštaju organizacija Fridom haus i Srbija i Crna Gora izgube epitet „demokratskih država“ i svrstaju se u tzv. hibridne režime. To otprilike znači da su u pitanju autoritarni sistemi koji vladaju kvazidemokratskim metodama i u kojima institucije ne funkcionišu. Navedeno je u izveštaju ove organizacije da Vučić u Srbiji, a Đukanović u Crnoj Gori, svoje države drže „zarobljenima“, te da, zloupotrebljavajući moć, vladaju „taktikom strahovlade“. Sigurno je da će pad vlade Đukanovićevog DPS-a, odnosno promena vlasti, doprineti da se u budućim međunarodnim, komparativnim analizama ocene stanja demokratije u Crnoj Gori poprave, kao što je jasno da će Srbija nastaviti svoj – slobodni pad.

Od 2016. godine recenzije Srbije su – ne samo u izveštaju Fridom hausa – sve gore i gore, a prošla godina je izrodila besmislene izbore, dalje ponižavanje institucija, parlament bez opozicije i sve gore stanje u medijima. Uzgred budi rečeno, vlast u Srbiji se na ovakve izveštaje, kao ni na analize Evropske komisije, više nešto naročito i ne osvrće. Kao da nam poručuje: to što smo se igrali demokratije i evropskog puta, igrali smo se…

CRNA GORA I HRVATSKA

Za razliku od Srbije, u kojoj su od 250 poslanika samo dva s vremena na vreme opoziciono nastrojeni, a poslanička grupa SNS-a ima čak 170 poslanika – u Crnoj Gori je bitka za parlament na prethodnim izborima rezultirala skoro nerešenim rezultatom. Nova crnogorska vlast ima 41 poslanika, koji su međusobno različitog ideološkog profila, od ukupno 81 predstavnika građana u zakonodavnom telu. Ni u prethodnom skupštinskom sazivu situacija nije bila dramatično drugačija – tada su opozicione partije koje danas vladaju imale 35 poslanika (od 81). U poslednjem izveštaju o napretku, Evropska komisija iznosi brojne zamerke na račun Crne Gore, ali ipak konstatuje „ograničeni napredak“ i procenjuje da su tokom predizborne kampanje „uprkos čestim tonovima sukoba“ svi akteri „mogli da prenesu svoje poruke“ građanima. Konstatuje se i preimućstvo vlasti u medijskoj sferi i njihov uticaj na javni medijski servis – ali oni nisu bili tog obima da bi suštinski ugrozili izborni proces, što se uostalom videlo i po izbornim rezultatima. Iako je situacija u ovoj zemlji već godinama usijana, iako možemo dati sto zamerki višedecenijskoj vlasti Mila Đukanovića i gajiti sumnju u namere nove vlade, jasno je da je stanje u Crnoj Gori – u pogledu demokratskih procesa i političkog pluralizma – umnogome bolje nego u Srbiji. Tome u prilog govori ne samo struktura crnogorskog parlamenta, u kojem već decenijama vlada raznoglasje, bez apsolutne dominacije jedne političke struje – već i mirna primopredaja vlasti. Stanje u medijskoj sferi je – i pored mnogih problema – bolje, pogotovo ako uzmemo u obzir to da veliki broj uticajnih medija već duže vreme nije naklonjen Đukanoviću.

Još gori su po Srbiju ishodi kada je poredimo sa Hrvatskom, i to ne samo stoga što je ova potonja članica Evropske unije, što je podrazumevalo da je u procesu pristupanja tako dobro i dubinski „pretresana“ da joj je čak i bivši premijer i najmoćniji čovek Ivo Sanader zaglavio u bajboku. Hrvatski Sabor je politički i ideološki šaren i u njemu se vode – uz povremene omanje incidente – ozbiljni dijalozi o ozbiljnim temama, a ne recituju pesmice, čitaju pismeni zadaci, vređaju javne ličnosti i ponižava zdrav razum kao u našem nesrećnom parlamentu. Za razliku od ideološke konfuzije koja vlada u Srbiji, u Hrvatskoj su se iskristalisale i različite ideološke opcije – od ekstremne desnice, preko zelenih opcija, do radikalne levice i svi su oni parlamentarno zastupljeni. Mnogi građani Srbije imaju prilike gledati javni medijski servis Hrvatske i uveriti se da se tamo skoro svakodnevno organizuju debatne emisije u kojem se suočavaju predstavnici različitih političkih opcija međusobno, ali i sa predstavnicima stručne javnosti. Politički pluralizam je zagarantovan i činjenicom da su premijer i predsednik iz različitih političkih opcija, kao i činjenicom da mnogim lokalnim samoupravama vladaju oni koji su na nivou države u opoziciji. Aktuelni hrvatski Sabor ima 151 poslanika, od čega 76 zastupnika podržava vladu, dok ostali imaju opozicioni status.

Poznati hrvatski novinar Ladislav Tomičić, koji temeljito prati zbivanja u celom regionu, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je situacija u Hrvatskoj neuporediva sa onom u Srbiji, naročito kad je u pitanju parlamentarni život, „što je ključno za ocenu stanja demokratije“. „U Hrvatskoj postoji vrlo jasna i glasna opozicija, što u Srbiji, nažalost, nije slučaj. Stanje u medijskom polju u Hrvatskoj je također bolje nego u Srbiji, prvenstveno stoga što u hrvatskom medijskom prostoru ne dominiraju zloćudni tabloidi informerovskog tipa i televizijske rialiti-emisije od kojih otiče mozak. Dakako, stanje je daleko od idealnog, pa čak i daleko od dobrog, jer Plenkovićeva administracija zakulisno povlači uredničke konce velikog broja medija, ali u Hrvatskoj su od takvih medija čitaniji i gledaniji oni mediji koji se ne ustručavaju pisati o skandalima i promašajima Plenkovićeve administracije“, kaže Tomičić.

foto: fonet; tanjug ap photo

SLOVENIJA I BOSNA I HERCEGOVINA

Tek sa Slovenijom usporedba je skoro izlišna, pa i delimično nemoguća. „Bečki konjušari“, kako su nekad Slovence nazivali oni koji danas vladaju Srbijom, uspeli su stvoriti respektabilnu evropsku državu sa jakim institucionalnim sistemom, koja se nedavno plasirala među 25 najboljih zemalja za život u svetu (UN) i među deset zemalja koje omogućavaju najbolje uslove za život roditelja i dece (UNICEF). Prema spomenutom istraživanju Fridom hausa, ova zemlja je „konsolidovana demokratija“ i jedino je Estonija imala snažniji demokratski razvoj od nje, u konkurenciji svih tranzicionih zemalja. Naravno, i u Sloveniji se susreću problemi sa donekle autoritarnim nasleđem, a oni su posebno vidljivi kada nacionalisti dođu na vlast, kao što je to danas slučaj. Ali, i pored toga, Slovenija je na osamnaestom mestu u svetu kada se govori o političkim pravima i slobodama, i to ispred Islanda i Velike Britanije. Politikolog Slaviša Orlović u svom radu „Konsolidacije demokratije u Sloveniji i Srbiji – uporedna analiza“ utvrdiće da je u Sloveniji, za razliku od Srbije, konsolidovana demokratija, i da delotvorna slovenačka država, iako ima svoje probleme, deli sudbinu evropskih država, a ne Zapadnog Balkana, kao što je to slučaj sa Srbijom. Inače, trenutno je slovenački premijer nadaleko poznati Janez Janša, predsednik Slovenačke demokratske stranke (SDS), koji je postao prvi čovek vlade nakon što je bezmalo tačno pre godinu dana ostavku podneo Marjan Šarec. Janša je prilikom izbora imao podršku 52 od ukupno 90 poslanika. Danas ima ojačanu opoziciju koja je pre desetak dana pokrenula inicijativu za izglasavanje njegovog nepoverenja. Predsednik Slovenije je socijaldemokrata Borut Pahor, tako da je i u Sloveniji, kao i u Hrvatskoj, na delu „kohabitacija“.

Kada pogledamo kako funkcionišu brojni (državni, entitetski, kantonalni i lokalni) parlamenti politički osakaćene, „ni na nebu ni na zemlji“ Bosne i Hercegovine, možemo zaključiti da čak i oni izgledaju kao američki kongres u odnosu na Narodnu skupštinu Srbije. Doduše, ponekad na društvene mreže zaluta pokoji komični snimak iz lokalnih bosanskih skupština, ali u svima njima ima opozicije, i to u značajnoj meri, i u svima njima se vode nekakve političke borbe. Jedan banjalučki kolumnista, inače oštar kritičar Milorada Dodika, nakon saopštavanja rezultata poslednjih izbora u Srbiji, zapisao je na Tviteru da – u poređenju sa Srbijom – čak i Republika Srpska liči na demokratsku tvorevinu. I bio je u pravu. Koliko god demonstrirao političku snagu na „džiberski“ način, Milorad Dodik nije – kao što je to slučaj sa Vučićem – sve državne i paradržave sile upregnuo da uništi opoziciju. Ova je uspela da mu na prethodnim lokalnim izborima zada snažan udarac. Posebno je zabolela pobeda golobradog Draška Stanivukovića u bici za gradonačelnika glavnog grada RS. Mora se reći, sa druge strane, da i u RS, kao i u Srbiji, vlada ideološka konfuzija i daleko od toga da se u njoj političke stranke mogu podeliti na levicu i desnicu. Za razliku od RS, u Federaciji BiH ta podela postoji. Glavna vest proteklih lokalnih BiH izbora je pobeda građanske, antinacionalističke opcije u Sarajevu. Opet nešto što teško da možemo da zamislimo u zemlji Srbiji.

KOSOVO I SEVERNA MAKEDONIJA

Vanredni parlamentarni izbori na Kosovu biće održani uskoro, 14. februara, a u toku je intenzivna predizborna kampanja. Podsetimo da su vanredni izbori zakazani nakon odluke kosovskog Ustavnog suda, po kojoj je izbor vlade Avdulaha Hotija s polovine prošle godine proglašen – nelegalnim. (Možemo li zamisliti da naš Ustavni sud donese ovako hrabru odluku?) Prethodno je premijer bio Aljbin Kurti iz Samoopredeljenja, pokreta koji je osvojio najviše glasova na izborima 2019. godine, ali je došlo do rekompozicije skupštinske većine. Bez obzira na teško ratno nasleđe, ne može se nikako reći da na Kosovu ne postoji politički pluralizam, a izbori su – uza sve probleme – neuporedivo demokratskiji nego oni u Srbiji. Još uvek aktuelnim parlamentom, osim manjina, dominiraju četiri stranke: već pomenuto Samoopredeljenje (31 poslanik), Demokratski savez Kosova (28), Demokratska partija Kosova (24) i Alijansa za budućnost Kosova (15). U februaru se očekuje jačanje Samoopredeljenja na narednim izborima, ali i dalje će – zasigurno – u parlamentu biti snažne opozicije i disonantnih tonova. Možda zahvaljujući međunarodnoj zajednici, i situacija u medijima, pogotovo na javnom medijskom servisu (na kojem pristup imaju sve političke opcije), mnogo je bolja nego ovdašnja. Interesantno je da sa izbornim procesom najviše problema ima u srpskim sredinama. Posmatračke misije EU i Evropskog parlamenta pratile su vanredne parlamentarne izbore na Kosovu 2019. godine i ocenile ih kao demokratske, fer i transparentne. Naveli su, međutim, da u srpskim sredinama nisu ispunjeni međunarodni standardi jer je bilo zastrašivanja onih koji nisu za Srpsku listu.

Severna Makedonija je za vreme desetogodišnje vladavine Nikole Gruevskog, nekadašnjeg premijera i lidera VMRO-DPMNE, u određenoj meri podsećala na Srbiju danas. Autoritarnom vladavinom i kontrolom medija Gruevski je uspeo da zada ozbiljan udarac opoziciji, predvođenoj nekada vladajućim Socijaldemokratskim savezom Makedonije. Uspeo je ovaj lider, koji bi danas visio u zatvoru da nije utočište našao u Orbanovoj Mađarskoj, da građanski orijentisanim biračima zgadi politiku i opoziciju, ali se ova potonja ipak uspela oporaviti pod vođstvom sadašnjeg premijera Zorana Zaeva. SDSM je, uz podršku međunarodne zajednice, izdejstvovao pregovore u Pržinu 2016. godine, a oni su rezultirali sporazumom koji je omogućio oslobađanje demokratskih institucija i formiranje prelazne vlade. Prethodno su Makedoniju potresale mnogobrojne korupcionaške afere, među kojima i ona najveća u koju je Gruevski bio direktno upetljan (nelegalna prodaja Makedonske banke). Na izborima u decembru 2016. godine VMRO-DPMNE uspeva da osvoji najviše glasova i 51 poslanika od ukupno 120, koliko ih ima u makedonskom parlamentu, ali socijaldemokrate obezbeđuju parlamentarnu većinu. Nakon toga – posle višemesečne krize – Zaev postaje premijer u maju 2017. Neki kažu da bi model iz Makedonije mogao da bude primenjiv u Srbiji, ali postoji važna razlika. I pored posrtanja SDSM u jednom periodu, nikada opozicija nije bila zgažena u toj meri kao što je u Srbiji danas. Makedonija je opstajala kao praktično dvopartijska država (levica i desnica), uz snažnu političku reprezentaciju makedonskih Albanaca. Na izborima održanim prošle godine SDSM je osvojio 46 poslaničkih mesta, VMRO-DPMNE 44, a pored albanskih partija cenzus je prošla i Levica sa osvojena dva mandata. U avgustu je Zaev postao ponovo premijer, a prvi put mesto ministra spoljnih poslova dobio je Albanac iz partije DUI (Demokratska partija za integracije).

Sve u svemu, kada posmatramo parlamentarni pluralizam, nivo dijaloga u društvu i medijsku scenu, Srbija je dosegla nizine koje nije lako doseći.