Niko nije umoran

U trenutku nastanka ovog teksta, osmi je dan studentske (a i građanske) blokade Radio-televizije Srbije. Ovo je drugi po redu pokušaj studenata u protestu da blokiraju rad javnog servisa i – prvi uspešan. RTS ne emituje redovan program već šest dana. U četvrtak, kada se ovaj broj “Vremena” nađe pred čitaocima, situacija može da bude značajno drugačija od ove koju imamo sada, ali, prema svemu što se događa, to je malo verovatno.

A počelo je bezazleno i bez naznaka da će imati više efekta nego ranije blokade. Negde oko 22 sata, u noći 14. aprila, studenti su na svojim zvaničnim nalozima na društvenim mrežama saopštili da se sprema “nešto lepo”. Uskoro smo saznali i šta: blokirane su zgrade RTS-a u Takovskoj ulici i u Košutnjaku, u kompleksu Avala filma. Istovremeno, blokirana je i zgrada Radio-televizije Vojvodine (RTV) u Novom Sadu.

U početku, odziv građana bio je slabašan. Uprkos brojnim apelima i pozivima studenata, u toj prvoj noći ljudi naprosto još nisu ni čuli da se nešto dešava. Zato je isprva blokada RTV-a i prekinuta, ali su se građani okupljeni u zborovima već sutradan (15. aprila) okupili, u znak izvinjenja studentima. Međutim, za razliku od RTS-a, RTV ima čak devet ulaza u zgradu, pa zaposleni neometano ulaze i program se emituje. RTS je izdržao jedva 48 sati, pa od 16. aprila uveče praktično ne emituje informativni program, u koji spadaju Jutarnji program, Vesti, Dnevnik 1, 2 i 3, Beogradska hronika, i svi drugi programi koji se inače emituju uživo. Ono malo žive reči koja se čuje i vidi, RTS preuzima sa Televizije Prva, one iste koja je pre nekoliko meseci emitovala propagandni “dokumentarac” u kom su zloupotrebljene pojedine porodice žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Studenti su blokirali RTS do ispunjenja dva zahteva: raspisivanje novog konkursa za članove saveta Regulatornog tela za elektornske medije (REM) ili, ako se to ne dogodi – gašenja RTS-a.

Da će studenti izdržati (u ovom trenutku) osam dana, nikog ne čudi. Izdržavaju pet meseci u blokadi, izdržavali su pešačenja stotinama kilometara u svim vremenskim uslovima, uspeli su da biciklima stignu do Strazbura (svih 80, koliko ih je i krenulo)… Ali da će RTS pokleknuti, donekle ipak jeste iznenađenje.

foto: milena vlajić / fonet

A TAKO JE ZABAVNO POČELO

Prvi dan pod blokadom tek je donekle poremetio RTS. U Jutarnjem programu gledaoce je dočekala ista ekipa koja je prethodne večeri realizovala Dnevnik 3, doduše, u drugoj odeći, što je sasvim normalno, jer RTS ima fundus. Kako je dan odmicao, stvari su postajale sve čudnije.

Isti voditelj, Milenko Krišan, vodio je i Jutarnji program i sve dnevnike i Beogradsku hroniku. Toliko je dugo ostao u studiju da su se na društvenim mrežama ljudi pitali hoće li i u Slagalici biti voditelj, te crveni i plavi takmičar. Vesti je sve vreme vodila Vesna Radosavljević, koja će u danima koji su usledili imati ključnu ulogu u tome da se ono malo programa uživo zaista i dogodi. Krišana je u nekom trenutku, drugog dana blokade, 15. aprila, zamenio kolega Marko Ivas, ali već sutradan ni njega nije bilo.

Ivas je preuzeo Dnevnik 2 i pročitao prvo saopštenje RTS-a koje je izazvalo ozbiljno negodovanje studenata u blokadi, kao i građana. Pa kaže: “Radio-televizija Srbije od studenata zahteva da prekinu blokadu objekata javnog servisa. Sprečavanje zaposlenih da dođu na svoja radna mesta, pa čak i da se onima koji u zgradi rade dostavi hrana, jeste nasilje, a najtužnije je to što to dolazi od onih koji se zalažu za društvo u kom nasilja i nezakonitih pritisaka ne sme biti i u kojem svaki glas mora da se čuje, što je politika koju RTS podržava u svim svojim programima, više nego bilo koji drugi medij u Srbiji i više nego što svojim praktičnim ponašanjem studenti svedoče. Verovanje da se takvo društvo može napraviti na razvalinama javnog servisa opasna je zabluda od koje su opasniji samo oni koji zabludele podstiču u takvom verovanju. Nažalost, ovo nisu samo metafore. Zgrada koju su mnogi blokirali kriveći je za sve manjkavosti društva u kojem žive, i dalje nosi ožiljke koje su joj naneli oni koji su poručivali da se ovo društvo samo nasiljem može prevaspitati. Pa da li je onda rad na javnom servisu poseban oblik mazohizma? Nije nikako. Naprotiv. Javni servis je mesto gde prostor dobijaju svi koji doprinose da ovo društvo bude bolje, bilo da se bave naukom, umetnošću, sportom ili prosvećivanjem. I to svi odlično znaju, kao što znaju da je RTS već dugo vremena jedino mesto u Srbiji gde se susreću i razgovaraju ljudi koji misle različito i jedini program koji mogu zajedno da gledaju, slušaju i prate ti koji misle različito, a da se niko ne oseti uvređenim ili potcenjenim. Nažalost, sve češće i jedino mesto gde mogu da čuju nešto sa čime se ne slažu, što je važno za društvo koje se još navikava na demokratske vrednosti. Ovo nije fantazija zaposlenih na RTS-u, već konkretni podaci iz istraživanja i anketa koje uporno godinama pokazuju da građani Srbije najviše veruju svom javnom servisu, čak i kada ga kritikuju, a kritikuju ga svakodnevno”.

foto: vladimir šporčić / tanjug

MANIFEST MANIJAČENJA

RTS je u ovom saopštenju zapravo izneo svojevrsni manifest i najavu svog ponašanja koje je usledilo narednih dana. Za početak, izneli su neistinu da studenti sprečavaju dostavljanje hrane zaposlenima. Štaviše, studenti su snimljeni kako pomažu policiji da prenese kese sa hranom koje je potom sama policija unela u zgradu.

Drugo, šta znači “zgrada koja i dalje nosi ožiljke koje su joj naneli oni koji su poručivali da se ovo društvo samo nasiljem može prevaspitati”? Znači da je RTS studente u blokadi uporedio sa NATO alijansom koja je bombardovala zgradu u Aberdarevoj u aprilu 1999. godine. Niti je to poređenje umesno, niti su “ožiljci na zgradi” najstrašnija posledica bombardovanja: šesnaest radnika ove kuće poginulo je u tom bombardovanju. Izgovoreno je na RTS-u u danima dok su još emitovali program i da je ova blokada najteži period u kom se ova kuća našla u svojoj istoriji. Ovo je najteži period, a ne smrt šesnaest kolega, koji su stradali u sekundi, nakon što je zgrada pogođena sa dva projektila. Ovo je najteže, a ne činjenica da je jedna medijska kuća 1999. godine proglašena legitimnim vojnim ciljem. Pa dobro.

Konačno, RTS je i u tom prvom, i u svim narednim saopštenjima nastavio kao papagaj na steroidima da ponavlja kako su jedina medijska kuća u kojoj je dijalog moguć, u kojoj se mogu čuti različita mišljenja, i tako dalje. Pa hajde malo da posvetimo pažnju toj tvrdnji.

Istina je da RTS ima jednu, možda dve emisije u kojima je debatna forma prisutna. Ali, forma je jedno, a suština drugo. A ta suština sastoji se u prostoj stvari: na RTS-u nema debate neistomišljenika, već svako ko misli mimo glavnog toka i uz dlaku vlasti, dobije “prilepka” iz vlasti, zaduženog da viče i ne dozvoljava ostalima da dođu do reči, usput mašući nekakvim isprintanim fotografijama i tvitovima kakvima se mlatara na Pinku i Informeru. Razlika između RTS-a i Pinka je u tome što na Pinku voditelj kaže: “Dajte da vidimo te papire”, a na RTS-u voditelj stidljivo i pomirljivo opomene da to baš i nije poželjno. A kamera zumira na obe televizije.

Dalje, hajde da vidimo i zašto je RTS jedini medij kom dolaze ljudi različitih mišljenja. Pa, prosto je: kad RTS pozove, svi se odazivaju. Kritičari vlasti dolaze da bi se njihov glas čuo na makar jednoj televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, a predstavnici vlasti jer znaju da su rado viđeni gosti.

Kako izgleda pokušaj nezavisnih medija da dobiju obe strane, možemo dragoj publici da prenesemo iz ličnog iskustva nedeljnika “Vreme”. Za ovih dvanaest godina pokušavali smo da dobijemo izjave, intervjue, pa i učešća na tribinama brojnih predstavnika Vlade Srbije. Naši pokušaji gotovo uvek imali su isti ishod. Osoba zadužena za medije u bilo kom ministarstvu koje bismo zvali na kraju bi nas molila da više ne zovemo jer “ministar se ljuti i viče”. Naravno da nas nije bilo briga za to, ali za sve ove godine na vlasti, Aleksandar Vučić dao je dva intervjua za “Vreme”, kao prvi potpredsednik Vlade, 2013. i 2014. godine. Na samom intervjuu pokušao je da se svađa, da nam prebacuje kako mu određena pitanja postavljamo samo kako bismo mogli da se hvalimo u društvu da smo bili hrabri da ga pitamo to i to, a naravno da nam je tražio i autorizaciju. Naravno da je nismo dali.

O odnosu RTS-a prema neistomišljenicima vlasti takođe možemo iz prve ruke. Recimo da je autorka ovog teksta, osim za unutrašnju politiku, specijalizovana i za još ponešto, konkretno, za nasilje prema ženama. Koleginicama i kolegama izjave na tu temu često trebaju, naročito kada je tema kvalitet medijskog izveštavanja o tome. Usudi li se neko čestit sa RTS-a da pozove, prolazi torturu neshvatljivih razmera: urednici i pridruženi sateliti u stanju su da pretražuju i po deset godina unazad šta ste rekli o RTS-u ili gde ste bili za vreme određenih događaja koji su nam obeležili ovih 13 godina. Neka publika ima u vidu i to da je autorka ovog teksta, kojoj jeste pretresan odnos prema RTS-u 10 godina unazad, ipak samo novinarka, što znači: osoba prilično niskog javnog profila. A nije ni pozvana da priča o političkoj temi, nego o tome gde mediji greše kad izveštavaju o nasilju prema ženama. E pa, zamislite onda šta tek rade eksponiranijima ili onima koji zaista jesu relevantni politički akteri ili dolaze da pričaju o političkim temama.

foto: marija janković

PROBALI SU DA NAS UVUKU U BLATO

Kako je blokada odmicala, RTS je bivao sve tiši. Isprva su probali da pokažu “posvećenost” pa su emitovali informativni program sa nepoznate lokacije. Vesna Radosavljević čitala je vesti ispred rol-apa na kom je crnim slovima na crvenoj podlozi pisalo RTS. Sad više nema ni toga, ima onaj besmisleni telop sa fotografijom blokade u Takovskoj i natpisom “RTS zarobljen u getu”, ali na sajtu redovno izbacuju saopštenja, pa tako znamo da su podneli krivične prijave protiv NN lica zbog blokade. I da su u stanju da studente uporede sa nacistima. Sajt im je trenutno jedino mesto na kom postoje, pa su tako dolazak 80 biciklista u Strazbur, događaj koji je obeležio i dan 15. aprila, ali i čitavu prethodnu sedmicu, objavili na sajtu kao šestu vest u rubrici “Društvo”. Na naslovnoj strani sajta za to nije bilo mesta.

Na naslovnoj strani se, međutim, našlo mesta za dva sadržaja: kolumnu glavnog urednika “Vremena” Filipa Švarma i jedno čudno pismo podrške iz Juronjuza.

‘Ajmo prvo ovo naše. Da se razumemo: studenti nisu ni izvan ni iznad kritike, pogotovo u trenutku kada su pokret koji uživa najveću podršku građana. U toku blokade, neko je odštampao poternice za urednicima različitih programa RTS-a. Isto to je radio SNS, preko svojih jurišnika, nekim našim kolegama, konkretno, Isidori Kovačević, u to vreme novinarki TV Šabac. Slučaj poternice za Isidorom Kovačević jedan je od najeklatantnijih primera zastrašivanja i pokušaja ućutkivanja jedne novinarke. A princip je princip.

Poternice za urednicima RTS-a osudili su i Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije, a bile su i tema komentara Filipa Švarma na sajtu “Vremena”. RTS je preneo taj tekst, uredno naveo izvor i, iskreno, niko u tome ne može da ih spreči. Međutim, neko iz RTS- a je zloupotrebio komentar. Iste večeri, u nečemu što nije bio Dnevnik 2, jer nije emitovano iz studija (čak ni onog na nepoznatoj lokaciji), niti je emitovano uživo, već unapred pripremljeno, čulo se da su blokadu RTS-a osudile redakcije, pa ide redom ovako: “Vreme, Informer, Alo, Kurir…”

Koliko ljudi i dalje veruje sirotom RTS-u najbolje pokazuje činjenica da smo na društvenim mrežama bili zasuti pitanjima i uvredama. Dakle, poverovao im je i deo naše publike. Redakcija “Vremena” tražila je demanti, a umesto toga dobila tek vest na sajtu gde u naslovu stoji da zahtevamo ispravku.

Možda ne gore, ali dosta luđe prošla je redakcija Televizije Juronjuz. Prvo je RTS objavio neko pismo podrške samom sebi, koje možda nije pisao kolumnista sajta Juronjuz Ivan Radovanović, a možda jeste neko ko kopira njegov stil i njegov gnev nepoznatog uzroka i porekla. A onda se u velelepnom preokretu od tog nepotpisanog pisma podrške ogradila gotovo cela redakcija Juronjuza, odnosno ceo njen novinarski deo.

BEŠČAŠĆE VLADA TAKOVSKOM

Pomenuli smo već koliko je malo pažnje RTS posvetio turi do Strazbura. E pa, u nedelju 20. aprila, u emisiji “Utisak nedelje” na TV Nova S saznali smo još nešto i to baš od studenata koji su vozili do Strazbura. RTS nije bio u mogućnosti da pošalje ekipu koja bi ih pratila iako su to učinile televizije sa mnogo manje sredstava i ljudstva: N1, Nova S, Insajder i brojne druge redakcije onlajn medija iz Srbije.

Umesto toga, javni servis svih građana poručio je devojci, studentkinji iz Novog Sada koja je bila zadužena za odnose sa medijima i nalazila se u pratnji biciklista da može da im šalje video-materijale. Devojka, vredna i odgovorna, pri tome, nije studentkinja ni novinarstva niti ičega novinarstvu srodnom, to je i činila, svesna važnosti toga da se podvig njenih kolega pojavi na RTS-u.

Ionako traljavo i preko volje izveštavanje, RTS je “začinio” time što je dobrim delom ture te materijale potpisivao imenima svojih snimatelja. Svesna da je reč o kršenju autorskih prava, devojka koja je snimke pravila i slala opominjala ih je nekoliko puta. Tek u poslednjem prilogu koji su na tu temu emitovali, naznačili su da su “video-materijal pripremili Studenti u blokadi”.

SMISAO BLOKADE

Da će se one poternice obiti studentima o glavu, i ne samo njima, videlo se takođe u nedelju 20. aprila, u emisiji Hit Tvit na Pinku. Tu su se predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić i portparolka REM-a Olivera Zekić drznule da pomenu ime Isidore Kovačević. I da iznesu neistinu kako je taj slučaj rešen.

“Ana Brnabić i Darko Glišić prvi su koji su dan posle mojih poternica pričali svašta na televizijama. Država nije rešila moj slučaj. Slučaj uopšte nije rešen”, objavila je Isidora Kovačević na svim svojim društvenim mrežama.

Ukratko, evo kako je njen slučaj “rešen”: policija je sedam meseci tražila osumnjičenog, pa nahvatala nekog nesrećnika koji je sve vreme dok su ga tražili bio u zatvoru, jer je neki sitan diler. Onda je taj na sudu rekao da zbog svoje bezbednosti ne sme da kaže “ko ga je naterao da preuzme krivicu”. Dakle, jasno je, iza napada na nju stoji SNS, a da bi “zbrzali” proces, našli su nekog sitnog kriminalca da ga okrive i kažu kako su slučaj rešili. I dalje se ne zna ko je poternicu osmislio, odštampao i njeno distribuiranje naredio.

SNS je za sobom tokom ovih 13 godina ostavio brojne otvorene rane i koliko god imali razumevanja za neznanje studenata, neke od tih rana su preduboke da bi se njima igralo. Prosto, šta je pre 13 godina bilo duhovito i smešno, više nije šala nego okidač za traumu.

Ali, vratimo se blokadi RTS-a. Zašto blokada RTS-a sa zahtevom upućenim Skupštini, a u vezi sa REM-om? Da li je i to posledica studentskog neznanja? Pa ne. Mogli su da blokiraju zgradu REM-a. Ali, koliko ljudi zna gde je ta zgrada, koliko je ljudi svesno da je REM važan faktor u hiperprodukciji medijskog trovanja sa ovdašnjih televizija? I ne samo to. RTS je od prvog dana blokada, zapravo, od pada nadstrešnice, što je i neposredni povod za proteste koji traju od 5. novembra i blokade koje su počele 22. novembra, neuralgična tačka za sve građane Srbije. Jer, nije RTS blokiran zato što izmišlja i objavljuje neistine. RTS je blokiran jer prećutkuje i ne objavljuje tačne i važne informacije. Blokirani su jer niti su javni, niti su servis, a pogotovo ne pripadaju svim građanima.

U međuvremenu, prema informacijama koje dolaze iz RTS-a, i zbor radnika ove kuće izašao je sa četiri zahteva. Ovaj zbor zatražio je od rukovodstva javnog servisa i nadležnih službi da im se hitno obrate i daju jasne smernice za rad tokom trajanja blokade. Zahtevaju i podnošenje ostavki svih urednika i novinara koji nisu poštovali medijske zakone i Kodeks novinara i dozvolili da se u Dnevniku 2 i ostalim informativnim emisijama iznesu neistine i uvrede na račun njihovih kolega, studenata i drugih građana.

Podsetili su i da je, zbog neizveštavanja sa studentskog protesta 15. marta, Arhiv RTS trajno ostao uskraćen za taj materijal i u budućnosti će morati da koristi dokumentaciju drugih televizija koje su to ispratile. Poslednji zahtev je da se odmah prekine praksa slanja honorarno angažovanih novinara i tehničara na visoko rizične zadatke, poput izveštavanja sa protesta i mitinga, jer prekarnost njihove pozicije apsolutno ne dozvoljava da se na taj način zloupotrebljavaju.

Jedina nedoumica je koliko radnika čini taj zbor i šta će učiniti ako im zahtevi ne budu ispunjeni. Ali, zaključak koji se sam nameće iako ga za sad, zbog blokade i neemitovanja programa nije moguće proveriti, jeste da se ova kuća sa 2500 zaposlenih suočava sa najmanje jednim štrajkom, ako ne i više štrajkova odjednom, jer se zaposleni organizuju na različite načine. Biće da ih sada u etar ne bi vratio ni prekid studentske blokade, kad bi se nekim čudom desio.