BUDUĆI MINISTAR: Gušter Šutanovac
Za manje od godinu dana vojna obaveza, Demoklov mač i noćna mora muškaraca između 18 i 27 godina starosti, postaće prošlost: od 1. januara sledeće godine u vojsku će ići samo onaj ko hoće i za to će primati platu. Time će i obavezna tema u "muškim razgovorima" – ko je gde "služio", ko je kako "prošao" i ko je kako već nešto – zauvek nestati
Priču o vojničkim danima, naročito s četrdesetogodišnjacima „pa naviše“, lakše je inicirati nego bilo koju drugu: dovoljno je pitati „koji si VES“, ili „gde si služio“, pa da se razvije. Iako se sve svodi na isto: kako je bilo na početku, kako posle, ko je koliko marševao, ko je kako i šta eskivirao, ko je koliko i kako odsustvo dobijao, ko je kako ovo, ko je kako ono… Priči nikad kraja. Jer, nije odsluženje vojnog roka mačji kašalj: reč je o iskustvu koje se pamti celog života.
REDOVI – ZBOR: Dejan Kovačević, graditelj mostova i dugogodišnji direktor Mostogradnje, svoj „dug“ je odužio 1963. u Školi rezervnih oficira u Karlovcu, inžinjerija. „Nisam prekomandovan, ostao sam da predajem sledećoj generaciji“, priseća se.
Petar Kralj, glumac, 1967. odsluženje vojnog roka započeo je u Vranju: „Bio sam pešadinac u Vranju, mi smo to zvali prašinar, a posle sam bio prekomandovan u Bitku na Neretvi, kod Veljka Bulajića“, priseća se. „Taman kad sam završio obuku i kada sam mogao lepo i mirno da odslužim rok, prebacili su me tamo gore, u Gornji Vakuf, na Jablanici.“
Godinu dana kasnije, kroz kapiju kasarne u Pirotu prošao je Milutin Mrkonjić, današnji ministar infrastrukture. Kaže da je imao ideju da vojsku „eskivira“, ali da je prevagnulo očevo insistiranje da muškarac dve stvari u životu mora da uradi: da odsluži vojni rok i da se oženi.
Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine i narodni poslanik, vojničke dane je proveo 1979. i 1980, u Puli. „U Titovoj gardi“, naglašava, kao najmlađi vojnik u divizionu. Januara 1980. uniformu je obukao Nebojša Antonijević Anton, gitarista Partibrejkersa: „Nisam imao ideju da u vojsku idem, ali su došli po mene i odveli me, jer se nisam javio kad i svi, odmah posle završene srednje škole.“
Nebojša Čović, predsednik FMP grupe, vojni rok je odslužio 1986. u Somboru, nosilac je značke Primeran vojnik, a vojni rok završio sa činom „mlađi vodnik“. Ministar vojni Dragan Šutanovac godinu dana kasnije u Samoboru kod Zagreba i na Velebitu. „Verovatno zbog toga što sam odbijao da izvršavam komande koje razumem, ali mi nisu jasne, kao čišćenje već očišćenog, pre završetka obuke prekomandovan sam na Velebit, relej na vrhu Zavižanj,1653 metra nadmorske visine, gde sam proveo deset meseci bez mogućnosti da izađem u grad, jer grada u blizini i nije bilo, bez mogućnosti bilo kakve posete, i tamo sam ostao do kraja vojnog roka, ukupno 366 dana. S druge strane, imali smo stalnu telefonsku vezu sa ‘spoljnim’ svetom, pa smo većinu vremena provodili telefonirajući, kao i mogućnost prijema italijanskih televizijskih programa.“
Novinar „Vremena“ Slobodan Bubnjević koji se, kako je objasnio, „naslušao svakojakih ‘naučnih rešenja’ o izbegavanju vojnog roka nakon 27. godine, ali je „poklekao čim je stigao prvi plavi listić koji je osim bizarne poruke ‘Otadžbina te zove’ sadržao i eksplicitan nagoveštaj krivičnog gonjenja“ i „prelomio“: odjavio se urednicima i drugim šefovima, zatim rođacima i budućoj supruzi, napisao jedno tužno ‘Vreme uživanja’ i jedne decembarske noći 2005. zaputio se u Aleksinac, gde ga je rasporedilo u artiljeriju.
Ni glumac Vuk Kostić nije imao „prigovor savesti“ i sa navršenih 27 godina 2007. otišao je u vojsku. „Lovac sam, imam 15 pušaka, a i zezali bi me da nisam služio sa oružjem“, kaže Vuk i dodaje da je vojska veliko iskustvo za čoveka, ali i za glumca.
„GUŠTERI“ i „DŽOMBE„: Jedna od prvih trauma s kojom se mladi vojnik susreće su stare „kuke“, „džombe“, „kajle“ – vojnici koji su došli koji mesec ranije.
„Nije tu bilo ništa neobično“, kaže Dejan Kovačević. „Moraju svi da se naviknu na red, na ustajanje, da se sve to u minut dešava – postrojavanje, časovi, doručak, ručak, večera, sportska zanimanja. Mi smo imali obavezu da održavamo put, svi su izlazili da ‘tuku makadam’ sat-dva.“
„Kod nas je bilo tako: ako iole pokažeš neku dobru volju na tom zanimanju, sve te starešine poštuju, ne samo mene, jer ja tada nisam još bio neki slavan glumac“, kaže Petar Kralj. „Sve je to normalno: postoji ta unutarnja hijerarhija među starijim i mlađim vojnicima, koji već znaju sve moguće, kako bi se to reklo, krivine, ajde da tako kažem, mada su to blage krivine. Znaju, recimo, kako da odu u grad i da donesu gomilu onih grčkih baklava: prvih dana vojske ste gladni slatkog, a stariji vojnici su znali kako da nam donesu, pa mi onda to ‘sredimo’ posle večere.“
„Kao i svuda, ‘gušterska faza’ je važna i mora se proći: ko god i šta god da ste bili pre, tu gde ste došli ‘gušter’ ste“, objašnjava Nebojša Čović. „Ko je to brže shvatio, bolje je prošao.“
Dragan Marković kaže da je bio „gušter“ svega tri dana, dok ga nisu upoznali kao vrednog i radnog, a uvek je, veli, radio više nego što je od njega zahtevano. Milutin Mrkonjić takođe: „Ma čim se pokažeš ko si i kakav si, a vredan si, problema nema.“
„Poredak mora da postoji“, kaže Anton „partibrejker“, ali i da se on „nije ponašao po njihovim pravilima“, pa su ga posle svega dve nedelje iz Senja poslali u Pulu, a odande stalno slali kući. „Valjda da ne bih smetao“, kao da traži objašnjenje. „Bio je to totalni raspad sistema“, zaključuje.
„Disciplina mora da postoji“, tvrdi Dragan Marković. „Ko nema iglu i konac – prekoredno požarstvo, ko ima raspar čarape, opet požarstvo, ko nema čiste ruke – požarstvo“, nabraja. „Ja sam imao disciplinu kod kuće, tako da mi u vojsci ništa nije teško palo.“
„Prolazimo pored onih koji su došli dan ranije, a oni nam dobacuju ‘gde vam je kišobran’, neki od ‘guštera’ ostave sve što su zadužili i vrate se po kišobran. U međuvremenu, ostanu bez čarapa, cipela, gaća i uopšte svega onog što je i inače predmet vojničkih krađa“, priseća se Šutanovac.
Za Slobodana Bubnjevića, prvi sati u kasarni bili su najteži: „Većina regruta je bez sumnje imala prilike da vidi kako se već na prijavnici i krupni ljudi sa imidžom opasnih momaka tresu u stroju pred sitnim, ali grlatim vodnikom.“ Ipak, sa otkrivanjem pravila tog mehanizma, njegovih slabosti, strah popušta, pa ostaje utisak da je sve lakše služiti vojsku kako rok prolazi. „Vojska je samo igra gde će svi na kraju ‘džombe’ postati.“
Vuk Kostić kaže da nije bio „gušter“ ni minuta, da je od početka bio najveća ‘džomba’, veća od pukovnika. „Posle tri meseca u Jakovu, prebačen sam u Ministarstvo odbrane da budem kurir.“ Pustili su ga, kaže, da u toku vojnog roka snima film.
STANJE NACIJE: „Vojska je velika škola i dobro usmerenje za svakog mladog čoveka. To je bila prilika da upoznam vršnjake iz raznih delova Jugoslavije“, kaže Nebojša Čović.
„Provera, brate, u okviru tvoje generacije, da vidiš i gde živiš i kakvi su ljudi“, kaže Petar Kralj. „Naučiš i da se prilagođavaš drugim stvarima. U izvesnom smislu je vojska bila veoma, veoma korisna: naučiš da deliš – mi smo imali jednu činiju na nas osam, pa u početku oni koji prvi sipaju, sipaju više, a za onu dvojicu poslednjih ne ostane skoro ništa, naročito ako je parče mesa ili tako nešto… Međutim, za dva dana to se sve tako fino stabilizuje, pa oni koji su u prvom trenutku bili alavi shvate da ima i drugih i da su i oni isto tako gladni. Pričam o vaspitnoj ulozi vojske, za mene je to vrlo važna stvar.“
„To je bila prilika da se sretnemo s mladićima iz drugih republika, drugih nacionalnosti“, objašnjava Milutin Mrkonjić. „Da vidimo šta je Jugoslavija, da saznamo ko smo i gde smo.“ Tek tada je, kaže, shvatio da ima nepismenih, da ima onih koji su tek kad su u vojsku pošli seli u voz. „Bio sam jedini u puku sa fakultetom, pa sam imao zadatak da nepismene opismenim, a zbog godina zvali su me ‘Ćale’.“
„Jeste vojska škola života u nekom fazonu, recimo naučiš da može da se spava u istoj prostoriji sa trideset ljudi koje nisi ti odabrao, nego si primoran da budeš s njima“, objašnjava Anton „partibrejker“.
„Ono čega ću se uvek sećati je fasciniranost drugih vojnika čašom na rasklapanje: ja sam je poneo kao što sam poneo četkicu za zube, a za njih je bila čudo tehnike. Video sam, takođe, momka koji se brije držeći žilet u ruci“, kaže Šutanovac. „Da tamo tada nisam bio, to ne bih znao.“
VOJSKA JE ČUDO
Petar Kralj: Jedno od vojnih čuda je da sve može da se ukrade. Uveče te desetar budi u pola dvanaest i pita „gde su čarape na cipelama“, ti ih staviš, a ujutru nema čarapa. Kod mene u Vranju je tako bilo, da mi ljudi nisu ni verovali, ali meni su čak i krevet bili ukrali. Tako, morao sam da idem u spavaonicu da pokažem da nema mog kreveta. Onda, jednom su mi ukrali cipele, vodnik nije mogao da veruje, pa mi je onda on dao svoje cipele. Jer i njemu su krali cipele, pa je čovek imao rezervu.
Postoje ljudi koji i dan-danas tvrde da je najlepše vreme koje su proveli bilo ono u vojsci, ljudi koji su živeli gde su živeli, ko zna kako su živeli u nemaštini, ovome i onome, rmbačili od jutra do večeri, ili nisu imali ništa. Njima je u vojsci bilo divno: sve sređeno, imaš i da jedeš i da spavaš, imaš to malo da odradiš i ako odradiš pošteno, ne možeš da se požališ.
Mogla se ta naša snaga i mladalačka energija iskoristiti da pravimo drumove, a ne da smišljamo kako ćemo da utrošimo vreme. Bilo je, naime, dosta vremena koje nije utrošeno onako kako je moglo da bude utrošeno: da smo gradili drumove, bar bi ovaj do Novog Sada sada bio izgrađen, ili ovaj do Zrenjanina, ovi komplikovani ravničarski putevi, koji se najteže i najduže grade.
POST FESTUM
Dejan Kovačević: Ja nosim uglavnom dobre uspomene. Jedino jedne zime, mislim da je bio 31. januar ili 1. februar, bila je strašna zima, mislim -17 ili -18, išli smo u zaprečavanje, kao da rušimo mostove, to je velika vežba koja traje noću, uzbuna i tako, ali posle smo dobili topao čaj. Sve drugo je bilo dobro.
Petar Kralj: Sećam se, išli smo u Vranju u Armijski dom, pa kada idemo stanemo u stroj, napred jedan sa upaljenom baterijom belom, a pozadi jedan sa baterijom crvenom, pa tako k’o vozić idemo na te probe dramske sekcije. Inače, imao sam tamo neke divne drugare, stekao sam neke divne prijatelje.
Nebojša Čović: Kada sam u vojsku odlazio, bilo je puno suza, jer tada sam već bio oženjen i imao ćerkicu od 14 meseci. Kad sam se iz vojske vraćao, bilo je takođe puno suza, jer su se rastajali dobri prijatelji.
Dragan Šutanovac: Nije mi bio problem da kopam, nego mi je bio problem da čistim nešto što je već očišćeno, da u uvežbavanju „zakletve“ provedemo više vremena nego u taktičkoj obuci: ja sam samo jedanput bio na bojevom gađanju. Apsurd: mislio sam, mi smo vojska – puška u ruci, jurišamo i povlačimo se, bacamo bombe i šta li već, kad ono… Mada, imam prijatelja koji su teško prošli vojni rok, baš teško, fizički teško.
Slobodan Bubnjević: Hrana je bila solidna, oprema upotrebljiva, obuka se gotovo u celosti izvodila po planu, a starešine su ostavljale utisak kolektiva koji drži do sebe. Sve su to, naravno, bili daleki odsjaji one armije iz perioda pre nego što je izgubila četiri rata, o čijoj sam se organizaciji života i rada naslušao tolikih strahota.
Vuk Kostić: Služenje vojnog roka je čast i sveta obaveza.
ŠKOLA ŽIVOTA
Petar Kralj: Nauči se tamo jedan red koji u životu vrlo dobro dođe, koji ne može da škodi, samo može dobro da donese.
Milutin Mrkonjić: Jeste škola života, i to vrlo specifična škola. U početku je bilo jako neugodno, hladno, ali posle svega mesec dana sve je bilo u redu.
Dragan Marković: U vojsci se ide na spavanje uveče, a ustaje se ujutro, to je ono najosnovnije što se u vojsci nauči.
Dragan Šutanovac: Dok sam tamo bio, bio sam ubeđen da gubim vreme, ali kad je došao prvi ispitni rok na Mašinskom fakultetu, poželeo sam da odem na sedam dana na Velebit da se odmorim.
Ministar Milutin Mrkonjić kao vojnik u Pirotu
Dragan Marković Palma u Titovoj gardi u Puli
Nebojša Antonijević Anton odslužio je vojni rok u JNA u Puli
Regruti Vojske Jugoslavije
Vojni rok budućeg ministra odbrane Dragana Šutanovca u Somboru
Lovac sa 15 pušaka i vojnik VS, glumac Vuk Kostić
Najpoznatiji prizor iz vojske: zakletva regruta
Poslednji regrut iz redakcije nedeljnika Vreme: Slobodan Bubnjević
Svakodnevica jednog regruta: strijevi korak
Praznik u trpezariji: jaja i viršle za Uskrs
Vojnički dani u JNA: puš pauza
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
