Nije sramota imati domaću privredu

Malo je privrednih tema koje su toliko ustalasale javnost, kako stručnu tako i širu, kao dugo najavljivana prodaja Telekoma. Već godinama traju rasprave između onih koji tvrde da je prodaja neminovna jer je to jedini način da se poboljša efikasnost kompanije čija vrednost pada, i dela javnosti, naročito inženjerske struke, čije je mišljenje da bi to bio loš potez, sa brojnim posledicama po čitavo društvo.

U petak 11. decembra, Vlada Srbije čiji su članovi, na čelu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, spadali u grupu koja je prodaju zagovarala, saopštila je da Telekom ipak ostaje u vlasništvu države jer nije dobijena zadovoljavajuća cena.

Prof. dr Branko Kovačević, bivši rektor Beogradskog univerziteta, doskorašnji dekan Elektrotehničkog fakulteta i predsednik Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS), spada među one koji su bili protiv prodaje Telekoma. U intervjuu za „Vreme“ on kaže da je ishod očekivan jer je ponuda bila na nivou one koju je pre četiri godine dobila tadašnja vlada, na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, samo je sada nuđen malo veći procenat. „Tada je bio 51 odsto za milijardu i sto miliona, sada je bilo valjda 1,4 milijarde za 58 odsto. Ima tu još jedna stvar o kojoj se retko priča, a to je da je Telekom 20 odsto vlasnik ‘samog sebe’. Znači prodali ste i svojih 20 odsto, pa to nije 50 nego 70 odsto. E tek tada se dolazi do toga da je to mala cena“, kaže Kovačević.

„Telekom je profitabilna kompanija. Sigurno je da svaka kompanija može da zaradi više, ali Telekom ne košta državu ništa, naprotiv, on uplaćuje u budžet. Vraća taj kredit koji je bio prema Grcima, ali to je mislim sada završeno, kada se reši balasta duga i kada se završi ta kreditna linija, tek će onda biti profitabilan i uplaćivaće državi više novca nego što je dobijeno kada je rađena ova finansijska disciplina, kada je uzeto od plata i penzija. Treba da se ulaže, naravno, u mobilnu telefoniju, tu je potrebno ulagati desetine miliona evra. Taj novac postoji.“

„VREME„: Zagovornici prodaje govorili su da bi novi vlasnik doveo novi, stručni menadžment u Telekom i tako preporodio kompaniju. Ima li ovde tako stručnog menadžmenta?

BRANKO KOVAČEVIĆ: Imamo univerzitet u Beogradu koji se nalazi među dva odsto najboljih univerziteta u svetu. Svega 22 univerziteta u Evropi su ispred univerziteta u Beogradu. To je vrlo stručan i kvalifikovan kadar.

Naravno, zanat se uči, mora čovek da prođe tu stručnu stranu da bi se posle bavio nekim organizacionim poslovima, upravljanjem. Ovde se, i ne samo ovde već i u svim zemljama u tranziciji, to ne poštuje, nego se ljudi bez iskustva, na nekoj početnoj lestvici postavljaju na rukovodeća mesta, što nije prirodno. Nisu ljudi krivi, nego oni prosto po prirodi stvari ne mogu da odgovore zadacima koji su im postavljeni. Da učite nekoga, da ga školujete da bude direktor, onda ga postavite na važno mesto, to ne može da dâ dobre rezultate, pogotovo ako ni to nije studirao nego kupio diplomu, to je tek katastrofa.

Niko nije stručniji od inženjera koji decenijama rade u Telekomu, oni su sigurno dovoljno stručni da upravljaju kompanijom o kojoj znaju sve. Nije problem menadžment u Telekomu – gospodin Ćulibrk je elektroinženjer, završio je ovde studije, radio je i u Republici Srpskoj, on je stručan i njegov tim je stručan. Problem je da se država, koja je vlasnik i osnivač, suviše meša u privredne poslove. To je problem u svim javnim preduzećima, veliki uticaj države i politike. Onda se postavljaju po nekim političkim linijama nadzorni i upravni odbori, to su ljudi koji bi trebalo da se bave nekim investicijama, strategijama, da pomognu firmi, a u suštini joj odmažu.

Cela ta fama oko menadžmenta je, čini mi se, veštačka. Pričao sam sa profesorom Vlastom Matejićem, koji je po nekima otac menadžmenta u ovoj zemlji, elektroinženjer, bio je direktor „Mihaila Pupina“, jedne od najznačajnijih domaćih kompanija: kaže da sada u Srbiji ima oko 400 studijskih programa menadžmenta. On, koji se time bavi, smatra da na osnovnim studijama ne bi trebalo uopšte da se studira menadžment, već na specijalističkim ili master studijama – to je za one, da tako kažem, koji su završili stručni deo svoje karijere i hoće da odu u organizacioni deo. Takvi savršeno poznaju sistem kojim treba da upravljaju, treba im samo neko dodatno znanje iz ekonomije, prava, ljudskih resursa, komunikacije, neke veštine. Kako ćete da upravljate sistemom o kome ne znate ništa?

Kada pogledate multinacionalne svetske kompanije, ko su menadžeri? Njihovi zaposleni, uglavnom inženjeri: lakše će inženjeri da nauče ovaj deo nego ekonomisti neko analitičko, logičko mišljenje, koje se ipak bazira na nekim prirodno-matematičkim pregnućima.

Stručna javnost je više puta upozoravala da prodaja strateških firmi poput Telekoma smanjuje mogućnosti napredovanja u struci našim mladim inženjerima. Na koji način?

Ako se sve proda, nema kvalifikovanog posla za mlade, oni hoće da se bave poslom za koji su učili, hoće da napreduju u stručnom, inženjerskom smislu – nisu studirali da bi bili socijalni slučaj. Ako ovde nema kvalifikovanog posla, oni će ga naći. Evropa je sada otvorena, a diplome svih naših tehničkih fakulteta važe na svim kontinentima.

Ovakve firme državi spadaju u strateške resurse. Država mora da ima izvor prihoda koji puni budžet, a to su profitabilne kompanije koje mogu da posluju na globalnom tržištu. Sa druge strane, imate i problem zapošljavanja. Na taj način smanjujete nezaposlenost u zemlji, a pogotovo nezaposlenost među visokoškolovanim kadrom.

Mi smo zemlja koja je na drugom mestu u svetu po odlivu mozgova. To je katastrofalno, ako se uzme još i starosna struktura – a ovde je demografski faktor loš – maltene dobijete u svim kompanijama prosek godina oko 50. Mora da se podmlađuje kadar da biste uopšte mogli da igrate tu tržišnu utakmicu, morate da zapošljavate mlade ljude, da zaustavite odliv mozgova, da ga konvertujete, da ljudi ostaju ovde. Konačno, i odavde može da se radi za te multinacionalne kompanije koje će doći na ovdašnje tržište ako postoji taj stručni kadar, ako ti mladi školovani ljudi ostanu ovde.

Umesto da se prodaje jeftina radna snaga za rutinske i niskoprofitabilne poslove, treba prodavati pamet i znanje, a tada će tu da bude i veliki profit. Da bi opstale na tržištu, sve kompanije moraju stalno da smišljaju nove, inovativne i kreativne stvari. Zato vam treba stručan kadar. Ako ga imate, imaćete ovde i strane kompanije.

Kakve su posledice egzodusa sa tehničkih fakulteta devedesetih godina, naročito sa Elektrotehničkog?

Iz oko deset generacija otišlo je preko 90 odsto diplomiranih. Svake godine na ETF-u diplomira 350 do 400 studenata. Ako je oko 300 odlazilo godišnje, tokom tih deset godina ukupno je otišlo 3000. Mislim da je to gubitak koji se ne može nadoknaditi. Prvo, država je platila njihovo školovanje. Školovanje jednog kvalitetnog inženjera košta oko 100.000 dolara, pa puta 3000… Tu se radi o milijardama evra koje je država uložila, a defakto joj se ništa nije vratilo. To je samo direktna materijalna šteta. Kada uzmete da ti ljudi tamo stvaraju, plaćaju porez, osnivaju porodice i da će njihova deca ostati tamo, ta šteta je nemerljiva.

Kakva je situacija sada po tom pitanju?

Nažalost, situacija nije dobra, sada je velika ponuda. Sve zemlje se bore za kvalifikovanu radnu snagu, odnosno za mlade stručne ljude jer oni su garancija budućnosti, bez njih ne mogu da napreduju. Samo Nemačka traži oko milion programera i još 400.000 inženjera raznih profila. Orijentisana je, naravno, na zemlje centralne i jugoistočne Evrope zbog dobrog školskog sistema iz kojih se dobija dobro školovan kadar. Nisu investirali ništa, a cela dobit ide njima. Nije baš kao devedesetih, ali bar 70 odsto studenata želi da ode odavde. A nikada nije bilo lakše otići nego danas: odu na postdiplomske studije, nauče jezik, sistem i kompanije već počnu tamo da se interesuju za njih…

Ako su loše posledice toliko očite, zašto se toliko insistiralo na prodaji Telekoma, čak uz priču da nam taj novac od prodaje nije sad potreban?

Mislim da je to uticaj multinacionalnih kompanija – one hoće da kupe celo tržište i unište konkurenciju. Te kompanije su danas jače možda i od samih država; cela ta priča o globalizaciji i liberalizaciji u njihovom je interesu, a ne u interesu država i društava. Nije sporno da morate da radite sa multinacionalnim kompanijama, ali možete sačuvati ravnopravnost ako imate domaću privredu, stručnu, kvalifikovanu radnu snagu, dobre škole.

Konačno, te multinacionalne kompanije se bore i za taj isti kadar koji sada radi u Telekomu. Tržišna utakmica i profit glavni su kriterijumi za te kompanije. To je suština. Međutim, države treba da vode računa o lokalnoj privredi, da se i ona takmiči na tržištu pod istim uslovima… U suprotnom, ako nema dobre škole i kvalifikovanu, stručnu radnu snagu, biće u kolonijalnom položaju.

Cela ta priča da smo mi korumpirani, nesposobni, nestručni, da ne umemo, apsolutno nije tačna. Mislim da su mnogi ljudi koji pričaju takve priče lobisti multinacionalnih kompanija, zastupaju ovde nečije interese, za to su verovatno plaćeni.

Mi smo bili najrazvijenija zemlja jugoistočne, možda i centralne Evrope u nekim segmentima moderne tehnologije, digitalne elektronike. Bili smo čak i ispred nekih velikih sila, Rusije, Kine, Južne Koreje. A nije to tako davno bilo. Ako smo mogli tada, zašto ne bismo mogli i sada? I danas su deca pametna, samo što od njihovog školovanja nemamo ništa.

Jedan od argumenata za prodaju je bio i da će cena Telekoma sve više padati. Da li će se to desiti?

Izgubiće vrednost, naravno, ako isisamo sve pare iz Telekoma. Ako vlasnik i osnivač, a to je država, Vlada Republike Srbije, pare ne ostavi Telekomu da domaćinski upravlja njima, investira u nove tehnologije, zapošljava stručne mlade ljude; ako im te pare uzima za razne svoje potrebe, i još zapošljava partijsko članstvo. Onda će propasti, naravno.

Kredit za kupovinu u RS uskoro ističe, znači li to da je Telekom firma praktično bez dugova?

Dali smo 600 miliona evra, rešili smo se dugova i sad deo koji je išao u dugove ide u profit, može da se investira. Država treba da uzima manje, da pusti rukovodstvo Telekoma da posluje, da utiče samo preko svojih predstavnika u nadzornom odboru – ali predstavnika koji su stručni, a ne partijskog kadra. To Telekom može da dovede do ozbiljne, konkurentne kompanije na tom tržištu, koja može da se širi i dalje.

Telekom na tržištu Srbije i Republike Srpske ima više klijenata nego Telenor i Vip, strane kompanije sa svetskim rejtingom. Telekomu niko ne brani da se širi na region, da pravi konzorcijume, partnerstva i sa drugim kompanijama – to je sve stvar poslovne politike i dogovora. Kao što bi i EPS trebalo da pređe Drinu i da ode u Crnu Goru, naravno.

Dosta se priča o višku zaposlenih u Telekomu. Koliko je realan taj višak?

Mislim da je to na nivou spekulacija. Da li je Telekom napravio neku sistematizaciju, da li zna koliko ima ljudi na kojim pozicijama, koliki je višak? To mora da se uradi sistematično, profesionalno i ozbiljno, pa da svako vidi o kom broju ljudi se radi. Inženjera nikad dosta, to je sigurno, i tehničara. Kada je reč o tom proizvodnom delu, tu sigurno ima i manjka. Pored toga, inženjera morate stalno da školujete, svakih pet godina morate da radite neku inovaciju, osvežite im znanje, kažete šta se dešava u struci, morate da ih pripremite da ostanu u formi i da prate ono što se dešava da bi radili svoj posao profesionalno i bili efikasni.

Kad je o administraciji reč, tu se vrši pritisak vlasti koja obično dovodi nekvalifikovan i nestručan kadar na mesta koja ili ne postoje u sistematizaciji ili pak na jednom mestu umesto jednog sedi po troje. Ali to treba da se utvrdi jer nama nije u interesu da otpuštamo ljude – mi imamo dvocifrenu nezaposlenost, najveću među mladim ljudima koja je ozbiljan socijalni problem.

To su sve mahom spekulacije i priča kada dođu oni koji su zainteresovani da kupe Telekom, odnosno tržište. Jer, Telekom ima najveći broj klijenata u Srbiji, a preko Republike Srpske, gde je kupio mobilnu telefoniju, vezana je cela BiH. To je veliko tržište i veliki broj klijenata – ne bi se oni stalno interesovali za Telekom da ne vredi. Ova kompanija ima jako dobre resurse, a u ovom trenutku i jako dobru tehnologiju i više investira nego Vip i Telenor zajedno.

Da li znate kakva je situacija u EPS–u, pošto se pominje mogućnost prodaje bar nekih njegovih delova?

Ja sam predsednik nadzornog odbora EPS-a, postavila me Vlada Srbije. EPS se sada nalazi tamo gde je Telekom bio pre sedam do deset godina i mora da uradi ozbiljnu reorganizaciju. EPS je nekad činilo 14 preduzeća koji su svi bili pravni subjekti, plus sam EPS. Sada je sveden praktično na dve firme – EPS Proizvodnja i Distribucija. Deo Distribucije je otišao u Elektromrežu Srbije i sve to je urađeno formalno-pravno, ali sada to treba da se sprovede, da se napravi nova sistematizacija. Onda treba da se vidi koliko stvarno ljudi ima viška.

U proizvodnji sigurno ima manjka ljudi. Država je napravila veliku štetu EPS-u zabranom zapošljavanja. Ja razumem da su zabranili zapošljavanje u administrativnom delu, ali zabranili su i u proizvodnom delu. Za vreme koliko to traje, hiljade ljudi su otišle u penziju iz proizvodnje. Kolubari fali više od hiljadu ljudi u proizvodnji. Sa te strane, EPS se nalazi u teškoj situaciji: star kadar u proizvodnji, penzionisanja, rad – da tako kažem – u duplim smenama u teškim uslovima, pogotovo u rudarskom sektoru, ima dosta povreda na radu. Održan je sastanak sindikata i generalnog direktora sa premijerom i nadam se da će se naći rešenje da se bar u tom proizvodnom delu što hitnije zaposle mladi ljudi.

U sredu 16 januara potpisali smo jedan ugovor sa tehničkim fakultetima Univerziteta u Beogradu. U prvom krugu će to biti Mašinski, Rudarski, Elektrotehnički i Matematički fakultet. Kasnije – i Pravni i Ekonomski. Nama treba taj kadar pošto je u EPS-u prosek starosti oko 50 godina.

EPS proizvodi, ima profit, ne košta državu ništa. Kada se racionalizuje, mogao bi više da zarađuje.

Javljaju se sada mnogi novi zahtevi. Mi imamo lignit kao osnovni izvor energije i to je relativno prljava tehnologija, a sada vidite zahteve oko ekologije, zaštite životne sredine. To sve moramo da ugradimo i to košta. Nešto će se verovatno dobiti kao pomoć od EU, a nešto će EPS morati sam da investira, a država će morati da ga pusti da investira jer ćemo ili plaćati penale ili će nam gasiti kapacitete.

Imamo staru opremu, pogotovo u tom termosektoru vezanom za ugalj – da ne govorimo o rudnicima. Mora da se investira, danas je koeficijent korisnog dejstva tehnologije povećan mnogo više nego što je to bilo pre 40 godina, kada je ta oprema instalirana i kada je bila na nivou onoga što se tada dešavalo u svetu.

EPS je veliki sistem, veći od Telekoma skoro pet puta, veoma važan za privredu Srbije. Kada krene da se osavremenjava i uvodi novu tehnologiju, javiće se oko njega mnogo firmi koje će ga opsluživati, mnogo malih i srednjih preduzeća kao partneri… EPS je zato važan za ceo proces reindustrijalizacije i može značajno da pokrene rast BDP-a.

Bilo je izjava da prodaja Telekoma nije prodaja porodične srebrnine, mada bi se po istraživanjima javnog mnjenja moglo zaključiti da veliki deo javnosti misli drugačije, da to jeste prodaja možda poslednjih značajnih resursa koje ova država ima.

U slučaju prodaje takvih resursa nećemo imati domaću privredu i razvoj. Mi moramo da sarađujemo sa velikim svetskim firmama, ali moramo i da se takmičimo. Šta ćemo mi njima da nudimo osim jeftine radne snage – dođu ovde, daju 200 evra platu, država im da 2000 evra po zaposlenom. Zato i dolaze. Od toga ne može da bude nikakav budžet, a kamoli razvojni.

Nama treba rast BDP-a ne jedan ili dva odsto, već pet odsto da bismo ovu rupu od devedesetih godina do danas – ovih četvrt veka – nekako prebrodili. Ukratko: da bismo imali bar neki pozitivan rast i da bismo za dvadeset godina došli tamo gde smo bili devedesetih kada se raspadala Jugoslavija.

Zato ove firme koje su zdrave treba ojačati, jer one mogu da pune budžet, tu država ima manevarski prostor da vodi sopstvenu politiku i stara se o zapošljavanju ljudi. Mi imamo ozbiljan problem stare nacije sa odlivom mozgova, odlaskom najkvalitetnijih i najsposobnijih mladih ljudi. A oni treba da povuku napred, da ovu zemlju dovedu dotle da bude ravnopravan partner ostalim zemljama u Evropskoj uniji u koju sada idemo.

Da li je ovo na neki način pobeda onog dela javnosti, naročito stručne, koji se zalagao da se ne prodaju kompanije značajne za državu, dok su se Vlada i jedan deo ekonomista zalagali za prodaju?

Nadam se da je ovo neki nov početak za nas, početak oporavka privrede i reindustrijalizacije, stvaranja zdrave ekonomije. Slažem se sa ekonomistima da su njihove mere štednje, monetarna, fiskalna politika nešto što je potrebno, ali to nije dovoljno. Mora da se ima proizvodnja i mora neko da stvara novu vrednost. Ne možete samo da presipate iz šupljeg u prazno i da tu razliku između proizvodnje i potrošnje rešavate samo štednjom. Naprotiv, rešavate je proizvodnjom, tako što raste proizvodnja, što izvozite, zapošljavate nove mlade ljude. To je pravi put. Nadam se da su ljudi u politici to shvatili.

Na njima je veliki pritisak. Kada vam dođe neki privatizacioni savetnik, šta on kaže? On vas tera da prodate jer ima proviziju. Svako želi da kupi jeftino i da posle proda skupo. Telekom smo prodavali dva puta, Italijanima, Grcima, pa smo posle otkupljivali, već smo taj film gledali… Nadam se da su političari to konačno razumeli, da nije sramota imati domaću privredu, regionalni razvoj, pa se umrežavati u regionu, jer sve te zemlje oko nas su slabe kao i mi. Najlakše ćemo s njima da trgujemo i nešto uradimo na ovom nivou privrede.

Bili ste i rektor Univerziteta, kako ocenjujete stanje u nauci u Srbiji danas?

Stanje je loše, napravljena je strateška greška kada je ukinuto Ministarstvo nauke. Umesto da su od Ministarstva prosvete, Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja napravili jedno jako ministarstvo koje bi trebalo da bude osnova nekog daljeg razvoja, veza sa privredom i osnova vođenja inovativne politike, nauku su ugasili i pripojili je prosveti, a prosveta je već imala mnogo problema. Svake godine se smanjuje budžet za nauku.

Sa druge strane, imate slabu privredu, pa nauka ne može da napravi tu kopču sa privredom niti da se komercijalizuje pa da se rezultati plasiraju, da se dođe do novih proizvoda itd. Mislim da smo zemlja koja najmanje finansira nauku u Evropi. Generalno, malo investiramo i u obrazovanje, koje ne počinje sa fakultetom, već sa obdaništem. Država priča da su važni obrazovanje i nauka, ali kada se usvoji budžet, onoliko si važan koliko ti daju para, a para za prosvetu i nauku je svake godine sve manje

Kakva je vaša procena, koliko još imamo vremena kao država, i da li ga uopšte imamo, dok se ne pretvorimo u zemlju koja školuje sve manji broj stručnjaka koji će odlaziti u svet, i u sve većem broju jeftinu radnu snagu?

Ovo što se dešava, taj ulazak u EU, valjda će učiniti da naši političari shvate da je to jedan sasvim drugi vrednosni sistem. Kada krenete sa njima, morate da usvojite taj vrednosni sistem, mnoge od tih stvari će morati i da sprovedu, oni u EU imaju razvojnu politiku. Mislim da će to biti dobra škola za naše političare, da će oni da se obrazuju i shvate o čemu se tu radi. Naše političare interesuju samo izbori. Njih interesuju kratkoročni rezultati, nešto što narod može lako da popije, a narod ima kratku pamet pa zaboravi šta su obećali a šta su uradili. Nadam se da će konačno prevladati svest da postoji nešto što je javni, društveni interes, a ne interes jedne političke stranke. Inače će to koštati i njih same. Ne mogu da žive u zemlji koja će imati afrički standard, gde će biti visok nivo korupcije, kriminala, tu nikome neće biti lepo. Konačno, jednog dana će njihova deca otići iz ove zemlje. To mora da se ozbiljno shvati, to je strateški interes države, možda i pitanje opstanka države i naroda.