Muzika koja vas natera da lupkate nogom, ali nema autora – to je eksperiment Rika Beata sa veštačkom inteligencijom. Je li ovo početak kraja muzičke industrije kakvu znamo?
Jeste li spremni za jednu horor priču? Verovatno niste čuli (za) Ilaja Mersera (Eli Mercer), ne tenisera ili glumca već kantri pevača. Ako do sada niste, bolje je što niste i nadajmo se da nećete osim ako ga posle čitanja ne potražite na Jutjubu. Lik je teška prevara iako mu je muzika sasvim OK. I to nisam rekao ja, već Rik Beato, verovatno najveći muzički influenser danas. Pevač ga je iskulirao.
Ilaj je, zapravo, Beatova kreacija. U nameri da nam prikaže mogućnosti i opasnosti koje donosi veštačka inteligencija, on je pomoću nekoliko aplikacija izmislio pevača, njegov izgled, imidž, biografiju, muziku i sve to stavio na mreže. I o tome napravio video-post. Od Kloda (Claude) je tražio da mu napiše par tekstova na određene teme, promptujući to jednom ne naročito preopširnom, ali dosta preciznom rečenicom. Onda je te tekstove ubacio u Suno i od programa zatražio da napravi pesme. Rezultat je bio zabrinjavajuće dobar, moglo bi se reći – odličan. Nije to muzika (niti tekstovi) koji će vas “odalamiti” kada ih čujete, daleko od toga. Ali je vrlo pristojno, slušabilno, čak vas natera da lupkate nogom u ritmu. Ono što zaista odalami je da je sve to nastalo za nekoliko minuta, praktično ni iz čega, odnosno iz neke dosta labave ideje.
Sam Beato kaže kako je na pesmama mogao malo više da radi, da od softvera traži da promeni ritam ili progresiju akorda, da se malo poigra i dobije još bolji rezultat uz nesrazmerno malo uloženog sopstvenog vremena. Ali upozorava nas da nam se muzika dopada jer podseća na nešto, a to nešto je rad drugih, pravih umetnika, kojim se ovaj softver hrani. I koje će, umetnike, Ilaji ostaviti bez hleba. Kao pravi, agresivni paraziti. E, to je već horor.
Beato dodaje da je Jutjub, za razliku od Spotifaja, zabranio monetizaciju sadržaja VI, čime se čuva integritet autora, koliko-toliko, kao i decenije potrošene da nauče da sviraju. Ili da komponuju.
S druge strane, autore su do sada štitili zakoni o autorskim pravima. Muziku koju slušate na radiju stanica mora da plati. Odnosno, do sada je morala. Sintetizovana muzika nema pravog autora, to jest, autorom se može smatrati onaj ko ju je ispromptovao. To može biti vlasnik stanice ili muzički urednik, tako da autorskih prava nema. Neka sasvim korektna muzika popunjavaće program besplatno.
Najveći udar doživeće oni koji prave džinglove, muziku za reklame, pa i same reklame, ako govorimo i o videu. Svako, ali baš svako, moći će za nekoliko dolara mesečne pretplate sam da kreira ono što mu se sviđa. Neće to biti neki fenomenalan rezultat, ali će vršiti poslić, bolje rečeno izbaciće iz posla većinu kreativaca ostavljajući samo one koji umeju sa algoritmima, jednog po poslu. Dok i njega ne zamene aplikacije.
Ko god razmišlja o zakonskom uređenju veštačke inteligencije, ako je to uopšte moguće, moraće da cilja veoma, veoma visoko. Ko god da stvara, moraće da pronađe način da svoje kreacije sakrije od veštačke inteligencije koja bi nemilosrdno da ga opelješi zaslepljujući ga svojim mogućnostima, zapravo ogledalcima i perlicama.
Više nema neumerenog optimizma iz prošle godine da vlast „samo što nije pala“, ali je za razočaranja prerano. Kako se studenti snalaze između opozicije i režimskih batinaša? To je tema novog broja „Vremena“
Ne sme da nas iznenadi ako se ispostavi da je i studentski pokret i cela 2025. samo jedna faza u rušenju autokratskog režima. Mesecima se mnogo govori o bezuslovnoj podršci studentima, da li su dovoljno artikulisani, dovoljno politički zreli, dovoljno “ovakvi” ili “onakvi”... Ali nije to ključ uspeha ovog procesa. Ključ uspeha je bezuslovno otkazivanje podrške Aleksandru Vučiću
Kada će poljoprivrednici dočekati da ne moraju da traže pravdu na ulici i prosipaju mleko? Zbog čega se vlast ne bavi domaćom proizvodnjom od koje živi čak milion stanovnika Srbije? I zbog čega režim tvrdi da ne može ništa da uradi – što nije ni blizu istini – dok se gazdinstva po Srbiji gase
“Bez povratka kredibiliteta i poverenja građana, nijedna stranka nema šansu na izborima”, kaže za “Vreme” istoričar Dragan Popović. Po ekonomisti Savi Tatiću, “treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski”
Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Aleksandar Vučić nudi da Srbija uđe u EU i bez prava veta. Takva trgovina – geopolitički interes EU za interes režima da večno vlada – bila bi pogubna po građane Srbije
Još jedna zima našeg nezadovoljstva
Studenti između batinaša i opozicije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
