Muzika koja vas natera da lupkate nogom, ali nema autora – to je eksperiment Rika Beata sa veštačkom inteligencijom. Je li ovo početak kraja muzičke industrije kakvu znamo?
Jeste li spremni za jednu horor priču? Verovatno niste čuli (za) Ilaja Mersera (Eli Mercer), ne tenisera ili glumca već kantri pevača. Ako do sada niste, bolje je što niste i nadajmo se da nećete osim ako ga posle čitanja ne potražite na Jutjubu. Lik je teška prevara iako mu je muzika sasvim OK. I to nisam rekao ja, već Rik Beato, verovatno najveći muzički influenser danas. Pevač ga je iskulirao.
Ilaj je, zapravo, Beatova kreacija. U nameri da nam prikaže mogućnosti i opasnosti koje donosi veštačka inteligencija, on je pomoću nekoliko aplikacija izmislio pevača, njegov izgled, imidž, biografiju, muziku i sve to stavio na mreže. I o tome napravio video-post. Od Kloda (Claude) je tražio da mu napiše par tekstova na određene teme, promptujući to jednom ne naročito preopširnom, ali dosta preciznom rečenicom. Onda je te tekstove ubacio u Suno i od programa zatražio da napravi pesme. Rezultat je bio zabrinjavajuće dobar, moglo bi se reći – odličan. Nije to muzika (niti tekstovi) koji će vas “odalamiti” kada ih čujete, daleko od toga. Ali je vrlo pristojno, slušabilno, čak vas natera da lupkate nogom u ritmu. Ono što zaista odalami je da je sve to nastalo za nekoliko minuta, praktično ni iz čega, odnosno iz neke dosta labave ideje.
Sam Beato kaže kako je na pesmama mogao malo više da radi, da od softvera traži da promeni ritam ili progresiju akorda, da se malo poigra i dobije još bolji rezultat uz nesrazmerno malo uloženog sopstvenog vremena. Ali upozorava nas da nam se muzika dopada jer podseća na nešto, a to nešto je rad drugih, pravih umetnika, kojim se ovaj softver hrani. I koje će, umetnike, Ilaji ostaviti bez hleba. Kao pravi, agresivni paraziti. E, to je već horor.
Beato dodaje da je Jutjub, za razliku od Spotifaja, zabranio monetizaciju sadržaja VI, čime se čuva integritet autora, koliko-toliko, kao i decenije potrošene da nauče da sviraju. Ili da komponuju.
S druge strane, autore su do sada štitili zakoni o autorskim pravima. Muziku koju slušate na radiju stanica mora da plati. Odnosno, do sada je morala. Sintetizovana muzika nema pravog autora, to jest, autorom se može smatrati onaj ko ju je ispromptovao. To može biti vlasnik stanice ili muzički urednik, tako da autorskih prava nema. Neka sasvim korektna muzika popunjavaće program besplatno.
Najveći udar doživeće oni koji prave džinglove, muziku za reklame, pa i same reklame, ako govorimo i o videu. Svako, ali baš svako, moći će za nekoliko dolara mesečne pretplate sam da kreira ono što mu se sviđa. Neće to biti neki fenomenalan rezultat, ali će vršiti poslić, bolje rečeno izbaciće iz posla većinu kreativaca ostavljajući samo one koji umeju sa algoritmima, jednog po poslu. Dok i njega ne zamene aplikacije.
Ko god razmišlja o zakonskom uređenju veštačke inteligencije, ako je to uopšte moguće, moraće da cilja veoma, veoma visoko. Ko god da stvara, moraće da pronađe način da svoje kreacije sakrije od veštačke inteligencije koja bi nemilosrdno da ga opelješi zaslepljujući ga svojim mogućnostima, zapravo ogledalcima i perlicama.
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
