Organizacija muzičkih autora Srbije – Sokoj – koja štiti materijalna i moralna prava oko 8300 domaćih kompozitora, tekstopisaca, aranžera muzike i njihovih naslednika, i oko dva miliona inostranih nosioca autorskih prava, obeležila je krajem prošlog meseca šezdeset godina od osnivanja. Bio je to prigodan momenat da se po ko zna koji put kaže da su autorska prava u Srbiji ugrožena, zato što preovlađuju oni koji misle da je korišćenje tuđeg stvaralaštva besplatno.
Jubilej Sokoja i aktuelna slika zaštite autorskih prava u Srbiji povod su razgovoru sa Srđanom Hofmanom, predsednikom Upravnog odbora ove organizacije, kompozitorom, i profesorom Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
„VREME„: Kako biste rezimirali 60 Sokojevih godina?
SRĐAN HOFMAN: Naša delatnost je počela pedesete godine prošlog veka, kada su udruženja kompozitora republika i pokrajina tadašnje Jugoslavije osnovala Savez kompozitora Jugoslavije, društvenu organizaciju s namerom da bude činilac kulturne politike, ali sa delom koji je bio prvo organizovano uspostavljanje sistema kolektivne autorske zaštite. Nakon nekoliko godina Sokoj je postepeno gubio društvenu ulogu, sve više se usmeravajući na ovo što sada radimo. Nekadašnja tradicija da udruženja, kao strukovne organizacije, preko svojih predstavnika upravljaju našom organizacijom je promenjena, pa Sokojem upravljaju autori koji ostvaruju solidan prihod, zato što oni imaju najviše prava na to.
Na koji način štitite materijalna i moralna prava autora?
Sokoj je vrsta kolektivne zaštite autorskih prava. Po Zakonu o autorskim i srodnim pravima, svako korišćenje na javnom mestu podrazumeva dozvolu autora za to korišćenje i plaćanje određene naknade. Samom autoru je nemoguće da kontaktira sve korisnike svojih muzičkih dela, da sa svakim kad se njegovo delo emituje ili izvodi ugovara visinu naknade. Mi štitimo dela našeg i svetskog repertoara, i sve vrste muzike. Mi, znači, u ime autora ubiramo od korisnika muzike autorsku naknadu i raspodeljujemo je autorima. Pravila po kojima se to radi donela je naša skupština od 250 najeminentnijih članova. Ona su precizna i logična: korisnik plaća određeni procenat od ostvarene zarade, a na visinu procenta utiču razni činioci. Na primer, nije isto kad neku pesmu emituje Javni servis u udarnom terminu, i kad to isto učini neka mala lokalna stanica u šest ujutro. Zaštita umetničkog dela podrazumeva i da se vodi računa kako se ono koristi: to ne može biti na način koji ga skrnavi, koji daje lažnu predstavu o kvalitetu dela ili je suprotno intencijama autora. Odlomak dela može da se koristi, na primer, u spotu, samo ako autor to dozvoli.
Kako kontrolišete korišćenje muzike? Muzike ima svuda, od koncertne dvorane, radio i televizijskih programa do kafana i butika.
Na muzici se direktno zarađuje: na koncertima, zabavama, priredbama, festivalima, u diskotekama i noćnim klubovima ona je osnovna sirovina za rad i bez nje ne bi bilo ni dobiti. U ugostiteljskim objektima muzika je istina samo prateći element, ali je podjednako važan kao i kvalitetna hrana. U prodavnicama, buticima, prevoznim sredstvima, u frizerskim salonima i sličnim prostorima, muzika je ambijentalna i nije neposredno vezana za delatnost, ali u dobroj meri doprinosi samoj delatnosti. Muzika je neraskidivi deo delatnosti svakog emisionog preduzeća, radio ili TV stanice, kablovskog operatera… Svaki korisnik muzike je dužan, po zakonu, da nam dostavi podatke o izvedenoj ili emitovanoj muzici. Tako, na primer, korisnici koji sami kreiraju program obavezni su da dostavljaju „košuljicu“, znači program sa emitovanim delima, trajanjem i vremenom emitovanja. Šef orkestra koji zabavlja goste kafane ima obavezu da nam da „košuljicu“ za svako veče sa spiskom pesama koje su izvodili. Na svakom CD-u piše da se može koristiti u privatne svrhe, znači možete besplatno da ga slušate kod kuće, ali ne možete da ga koristite u kafiću, frizerskoj radnji, butiku, nigde javno. Naravno da se svašta dešava. Recimo, šef orkestra nam dostavi „košuljicu“ na kojoj su popisane njegove pesme ili njegovog drugara. Ako „košuljica“ ne deluje verodostojno, imamo pravo provere i mi ga sprovodimo. Netačna „košuljica“ je krivično delo. U novom zakonu to je jasno definisano. Prevarili ste državu.
Ima se utisak da sada važeći zakon o autorskim i srodnim pravima smatrate dobrim…
Vrlo smo zadovoljni, popravljene su neke nedorečenosti prethodnog koje su nam u praksi smetale. Zaštita autorskih prava nigde u svetu nije idealno rešena, u svakoj zemlji ima pojedinaca koji ne ispunjavaju svoje obaveze. Ali kod nas je ta pojava izraženija zato što ljudi ne shvataju da je to krivično delo, ne postoji dovoljna društvena svest o poštovanju tog civilizacijskog dostignuća. Zatim, iako sudovi donose presude u našu korist, šta to vredi ako se na presudu čeka dve do tri godine. Dakle, razlozi zbog kojih su kod nas ugrožena autorska prava su: nedostatak svesti o značaju intelektualne svojine, sporost sudova i nedovoljna podrška državnih organa da se zakon sprovodi. Na primer: niko ne može da dobije dozvolu za emitovanje ukoliko nema sklopljen ugovor sa nama kojim reguliše plaćanje autorskih prava. Da li mislite da sve kuće koje su dobile dozvolu za emitovanje imaju taj ugovor? Ili da su ga imale u trenutku kad su dobile dozvolu? Ko je za to odgovoran, pitam. Pa država! To je taj treći nivo o kome govorim, nivo zbog koga se ni prva dva ne ispunjavaju.
RTS nema ugovor…
…Ali nije jedini! Ako nemaju ugovor sa nama, kako su mogli da dobiju dozvolu za emitovanje programa? Šta vi radite kad gradite kuću? Prvo nabavite sve papire pa tek onda dobijete dozvolu za gradnju. Ako nemate sve papire, a imate dozvolu, kako ste je dobili? Za koje pare?
Prvo, kuće koje nemaju ugovor, sami ste rekli, nisu jedine za to krive, a drugo, s obzirom na to da nemaju ugovor sklopljen sa Sokojem, nemaju ni obavezu da plaćaju procenat za autorska prava.
Ali obavezni su da imaju ugovor! Ističem RTS zato što je jedini emiter u Srbiji koji se postavlja na taj način. RTS je državna kuća, i ako ona kaže da neće da plaća po postojećim uslovima, već traži druge, uslove koji nisu mogući, šta to znači? Ti drugi uslovi ne postoje u zakonu. Pitam: kad je Sokoj dobio njihov predlog kako da se sprovodi sistem naplate? Da smo ga dobili, i pod uslovom da je on tehnički održiv, mogli bismo da razgovaramo. Naravno, sve to pod uslovom da promene zakon po kome oni treba da plaćaju procenat od svojih prihoda. Ne bismo mogli da se uklopimo u svetski sistem zaštite ako bismo za jednog korisnika imali drugačije uslove nego za ostale. Šta bi bilo da su naše železničke šine pet centimetara uže? Mi možemo da napravimo takve vozove, ali oni nikada neće voziti po drugim zemljama. Autorska zaštita je organizovana na svetskom nivou, i to je kraj priče!
