Ni šija, ni vrat

Prošlog četvrtka Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izglasao je Rezoluciju 1973, koja je pružila pravnu podlogu za savezničku vojnu intervenciju u Libiji. „Za“ je glasalo deset stalnih članica SB-a, protiv nije bio niko, a trenutni predsedavajući Kina, Rusija, Indija, Brazil i Nemačka bili su uzdržani. Rezoluciju je u ime Arapske lige podržao Liban. Podrška makar jednog dela arapskih zemalja za vojnu intervenciju u Libiji bila je ključna, da bi se izbegao utisak da posle Iraka i Avganistana zapadne sile ponovo silom intervenišu u jednoj muslimanskoj zemlji. Dva dana kasnije, u subotu, francuski borbeni avioni bombardovali su Gadafijeve oklopne jedinice ispred uporišta pobunjenika Bengazija. Bila je to uvertira za masovno raketiranje Libije. Do utorka, kada se zaključuje ovaj broj „Vremena“, sa očiglednim ciljem da se onesposobi borbena moć jedinica odanih Gadafiju, na Libiju je ispaljeno stotine „tomahavka“ i ostalih projektila. Rezolucija napisana na osam strana koja predviđa različite oblike sankcija protiv libijskog režima, ima dve ključne tačke: osiguravanje zone zabrane letenja iznad Libije, ali i upotrebu gotovo neograničenih sredstava kako bi se sprečilo da trupe lojalne Gadafiju vrše nasilje nad civilnim stanovništvom. Rezolucija decidirano isključuje angažovanje stranih kopnenih jedinica. Niti je, međutim, definisano, da li kontrola zabrane letenja podrazumeva primenu sile samo u slučaju da se ona krši, niti da li ciljana vojna intervencija savezničkih snaga treba da usledi samo u slučaju da je neposredno ugroženo civilno stanovništvo. I u jednom i u drugom slučaju vojna koalicija predvođena formalno Francuskom i Velikom Britanijom, a de facto Sjedinjenim Američkim Državama, tumači Rezoluciju tako, da, uprkos tome što vlada u Tripoliju u više navrata objavljuje primirje i jednostrani prekid vatre, a priori treba „neograničenim sredstvima“ onesposobiti Gadafijevu vojsku (jer se Gadafiju ne može verovati) što je već drugog dana bombardovanja neprijatno uzdrmalo prividno jedinstvo međunarodne zajednice oko Rezolucije 1973.

Na samom startu savezničke operacije pod nazivom „Odisejeva zora“ bilo je jasno da se pod oblandom humanitarne akcije sprovodi vojna intervencija sa ciljem svrgavanja Gadafija sa vlasti. Masovno bombardovanje očigledno za cilj ima da se onesposobi i demorališe vojna sila režima i tako donese prevaga naoružanim pobunjenicima ne bi li oni pohodom na Tripoli završili posao. Taktika NATO-a slična je onoj na Kosovu 1999: odabereš stranu u oružanom sukobu i pružaš joj podršku iz vazduha. „Telegraf“ izveštava da su vojne vazdušne akcije koordinisane sa borbenim dejstvima pobunjenika. Iako se iz same sadržina Rezolucije 1973 dalo naslutiti da će se saveznička vojna intervencija odvijati upravo u pravcu nasilnog svrgavanja Gadafija sa vlasti, početak masovnog ciljanog bombardovanja Libije izazvao je oštre reakcije i među onima koji su Rezoluciju podržali, i od strane sila sa pravom veta u SB-u, koje je doduše nisu sprečile, ali su je prećutno omogućile.

NISMO SE TAKO DOGOVORILI: Generalni sekretar Arapske lige Amr Musa izjavio je da se nisu tako dogovorili, da Liga nije podržala Rezoluciju kako bi se „sprečilo ubijanje jednih civila, a omogućilo ubijanje drugih civila“. Indija i Kina uputile su oštar protest zbog civilnih žrtava bombardovanja i mešanja u unutrašnje poslove jedne suverene države i pozvale na trenutni prekid bombardovanja. Predsednik Južne Afrike Džejkob Zuma kritikuje bombardovanje Libije od strane Zapada i kaže da Južnoafrikanci „kažu ne ubijanju civila, kažu ne doktrini promene vlasti i kažu ne stranoj okupaciji Libije“. Južna Afrika je kao nestalna članica SB-a prethodno glasala za Rezoluciju 1973. Premijer Rusije Vladimir Putin uporedio je bombardovanje Libije sa „srednjovekovnim krstaškim pohodima“, što je izazvalo makar verbalne nesuglasice sa predsednikom Dmitrijem Medvedovim, koji je takvu ocenu nazvao neumerenom.

SB je odbio zahtev Libije da hitno zaseda zbog „spoljne zavere“. To je odbijeno, ali će SB na zahtev generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna o Libiji ponovo zasedati u četvrtak, kada izlazi ovaj broj „Vremena“.

Do nesuglasica već na samom početku masovnog bombardovanja dolazi na svim stranama. Predsednik SAD Barak Obama, koji se sa svojom porodicom nalazio u prijateljskoj poseti Brazilu i Čileu, insistira da SAD niti predvode niti komanduju vojnom operacijom u Libiji, već da samo „koordinišu“ akcije u prvoj fazi. Iako su najborbeniji bili predsednik Francuske Nikola Sarkozi i premijer Britanije Dejvid Kameron, činjenice su drugačije: od 124 krstareće rakete ispaljene prvog dana, 122 bile su američke, a dve britanske.

KO KOMANDUJE: Plan je bio da posle prve faze bombardovanja komandu nad operacijom što pre preuzme NATO. SAD će i dalje pružati vojnu podršku, ali „neće voditi glavnu reč“, izjavio je šef Pentagona Robert Gejts. Tome se, međutim, usprotivila Francuska, formalno obrazloženjem da bi to negativno uticalo na podršku arapskih saveznika, a de fakto zbog toga što se čini da Sarkozi želi da što je moguće samostalnije odlučuje o borbenim akcijama. Predsednik Francuske zalagao se da se borbenim dejstvima upravlja iz Pariza, Londona i Vašingtona, a da NATO samo pruža podršku. Još od samog početka evidentna je bila želja Sarkozija da njega prepoznaju kao jednog od ključnih igrača u ratnim operacijama u Libiji.

Sa druge strane, Italija preti da će uskratiti svoje baze za ratna dejstva na Libiju, ukoliko NATO ubrzo ne preuzme komandu. Premijer Italije Silvio Berluskoni govori kako mu je žao Gadafija zbog njihovih prijateljskih odnosa i da je „lično pogođen“ situacijom u Libiji. Ako NATO ubrzo ne preuzme komandu, Norveška i Danska su takođe stavile su do znanja da bi mogle da obustave svoje aktivno učešće u borbenim akcijama.

Pred zatvaranje ovog broja „Vremena“ stigla je vest da su se SAD, Francuska i Britanija dogovorile da NATO preuzme komandu. Najveći problem, međutim, pravi Turska, jedina članica NATO-a sa većinskim muslimanskim stanovništvom. O učešću NATO-a mora da postoji konsenzus svih 28 članica. Preko vikenda o tome nisu mogli da se dogovore. Premijer Tajip Erdogan ima veliki uticaj u muslimanskom svetu. Dodatno iznerviran time što u subotu nije pozvan u Pariz na samit na vrhu posvećen Libiji, Erdogan u sumnju dovodi motive zapadne vojne intervencije. Turski mediji Sarkozijeve ratoborne nastupe jednim delom objašnjavaju njegovim unutrašnjopolitičkim razlozima, a vojni udari direktno se dovode u vezu sa navodnim prikrivenim planovima o posleratnoj podeli libijske nafte. Za razliku od zapadnih medija koji su napravili jasnu podelu na good boys i bad boys, i pobunjenici i pristalice Gadafija u Turskoj se tretiraju kao „libijski narod“ koji „na putu do slobode može da računa na podršku Turske“. „Turska nikada neće podići oružje na svoju libijsku braću“, rekao je ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu. Erdogan je izjavio da je tri puta pozvao Gadafija da se povuče, ali da je ovaj to „nažalost“ odbio. Turska se energično zalaže za embargo na oružje za Libiju i zabranu letenja nad Libijom, ali vlada u Ankari i formalno prigovara vojnim akcijama SAD, Francuske i Britanije i njihovom tumačenju Rezolucije 1973. „Ujedinjene nacije treba da donose odluke o intervenciji u Libiji“, rekao je Davutoglu.

KOMPROMIS UNUTAR NATO–a: Što duže traje nejedinstvo oko uloge NATO-a i u javnost sve žešće izlaze argumenti za i protiv, sve se više u sumnju dovodi „humanitarni“ karakter vojne intervencije u Libiji. Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen pokušava da što brže, još u toku ove nedelje, postigne konsenzus među članicama alijanse. Nemački „Špigel“ piše da bi kompromis mogao da bude da NATO formalno makar preuzme komandu samo nad sprovođenjem zabrane letenja iznad Libije. Ciljane udare na Gadafijeve snage, što zarad „zaštite civila“ predviđa Rezolucija 1973, u tom slučaju i dalje bi izvodila „koalicija voljnih“. Dogovor je postignut u pogledu sprovođenja embarga na moru.

Više članica NATO-a izrazilo je bojazan da bi Alijansa mogla da bude uvučena u dugotrajna ratna dejstva i građanski rat koji bi na kraju morao da bude okončan intervencijom kopnenih jedinica. Jer, pošto je Obama jednom izgovorio da diktator Gadafi koji ubija svoj narod mora da siđe sa vlasti, SAD su svakako prinuđene da idu do kraja, jer bi svaki drugačiji ishod nepopravljivo naštetio autoritetu najveće svetske vojne sile.

S druge strane, neke članice NATO-a smatraju da ako Alijansa ne preuzme na sebe upravljanje operacijama u Libiji, onda ne treba ni da pruža podršku borbenim dejstvima SAD, Francuske i Britanije i eventualno još nekim državama koje bi se priključile, jer Rezolucija 1973 predviđa da u borbene akcije može da se uključi ako to želi svaka od 192 članice Ujedinjenih nacija – SB je Rezolucijom 1973 ovlastio „članice UN-a da nacionalno ili u okviru regionalnih organizacija ili saveza preduzmu sve potrebne mere za zaštitu civilnog stanovništva i civilnih regija, uključujući Bengazi, koje su ugrožene nekim napadom“. Po mogućstvu treba uključiti što više arapskih zemalja, ne bi li bila neutralisana svaka pomisao na nekakav „krstaški rat“, kao što reče Vladimir Putin.

Autorizacija vojne sile je najjače oružje SB-a. U 66 godina dugoj istoriji UN-a to je tek drugi put da se SB složio sa vojnom intervencijom u jednoj državi članici. Slična ovlašćenja za vođenje rata SB je preneo na članice UN-a krajem novembra 1990, kada je tadašnjem iračkom diktatoru Sadamu Huseinu bio postavljen ultimatum da svoje trupe najkasnije do 15. janura 1991. povuče iz Kuvajta. Tada je, međutim, Huseinu bio dat rok od skoro dva meseca, dok je intervencija protiv Gadafija usledila odmah. Nikakva proglašenja primirja vlade u Tripoliju i uveravanja da su prekinuta sva borbena dejstva protiv pobunjenika nisu pomogla. Prepoznatljiva je namera borbenog zapadnog trojca da prosto ignoriše svaki ustupak Gadafija i da stvar pošto-poto istera do kraja.