Pre godinu dana došao sam do teksta horoskopa objavljenog u beogradskom „Nacionalu“ 12. marta 2003. godine. Kakva zaprepašćujuća bizarnost! Da sam sklon idejama mističnih zavera – od templara i masona do crnorukaša – uz obavezan začin večnog prokletstva, možda bih se bacio na istraživanje uticaja astrologije na našu istoriju. U Srbiji su se, naime, kao što znamo, dnevni horoskopi koristili još početkom devedesetih, kada je bilo potrebno da se građani odvrate od izlaska na ulice zbog pretećih spoljnih okolnosti.
Već sama činjenica da u srpskom društvu horoskopi mogu imati sasvim određenu političku poruku, pa i pretnju, dovoljno govori o prirodi medija i ljudi koji se bave javnošću. Sve ono što se ovde dešavalo, od ubistva Zorana Đinđića pa do juče, predstavlja na neki način mešavinu ozbiljnih političkih planova i kalkulacija i ličnih obračuna, gluposti i predrasuda. Ta mešavina svega i svačega postaje sve očiglednija svake godine kada se pravi neka vrsta retrospektive i tragičnog podsećanja na ubistvo koje je obeležilo srpski put u demokratiju.
Zoran Đinđić je bio u znaku Lava (između 23. jula i 23. avgusta). Evo integralnog teksta iz „Nacionala“: „Manipulacija. Ukoliko ne povećate oprez, danas možete lako postati žrtva nedobronamernih osoba koje duže vreme ‘motre’ na vas. Vaše ideje neće naići na odobravanje okruženja, stoga ih ne forsirajte.“
Zastrašujuće! Takva preciznost bi mogla da natera ili da poverujete u astrologiju kao nauku ili da posumnjate da je urednik „Nacionala“ znao šta će se toga dana odigrati. Ne verujem ni u jedno ni u drugo. Gospodin Slučaj ponekad aranžira stvarnost na takav način da teorija verovatnoće ispadne skroz besmislena. Niko se, međutim, nije zapitao zašto je tako veliki broj astrologa i proroka ultranacionalistički i konzervativno nastrojen? Otkuda ta sklonost? Postoji li neka uzajamna privlačnost? Ili su, jednostavno, u pitanju zahtevi klijenata? Kad je većina korisnika usluga astrologa tako orijentisana, onda nije nikakvo čudo da zvezdočitači imaju ovakve nazore. U tom je pogledu izbor ličnosti pod čijom će se maskom kriti Radovan Karadžić sasvim logičan.
Sam Zoran Đinđić nije bio nimalo sujeveran niti je polagao pažnju na razgranatu simboliku mističnih poruka i upozorenja.
O Zoranovim sposobnostima, energiji, hrabrosti, upornosti… o tome se, posebno na godišnjicu njegovog ubistva, veoma mnogo piše i govori. Jeza koju je izazvala njegova smrt nije, međutim, ni dodirnuta. Zašto svi uporno izbegavaju, bez obzira da li su ga voleli ili mrzeli, da progovore o posledicama ovog čina? Koliko je ubistvo Zorana Đinđića udaljilo Srbiju od normalnog, pristojnog života? Pretpostavljam da neki o tome i ne mogu da razmišljaju. Kad kažem normalan i pristojan život, naravno, mislim i na Evropu i sve one vrednosti koje ona oličava. Nije ubistvo Zorana Đinđića nipošto isto kao ubistvo Olafa Palmea. Ni ubistvo Džona Kenedija, uprkos mnogim zagonetkama i tajnama, nije isto. Posle ubistva Kenedija i Palmea njihova politika i vrednosti za koje su se zalagali nijednog trenutka nisu dovedeni u pitanje. Nije postojala nijedna društvena grupa, ili državne institucije, koje su pokazale spremnost da iskoriste ubistva. U Srbiji to nije bio slučaj. Ovde se ubistvo pripremalo korak po korak. Izvodile su se pripreme i uvežbavali akteri za „dan posle“. Politička pozadina Đinđićevog ubistva nisu samo političke stranke i lideri koji su ovo iskoristili. Tu je čitava jedna grupa astrologa, novinara, kriminalaca i ratnih profitera koji su mesecima pre ubistva radili na završnom udarcu.
Ubistvo Zorana Đinđića predstavilo je Srbiju kao divljačku, primitivnu i nasilnu zemlju u kojoj se političke razlike ne mogu rešavati na demokratski način, u kojoj ne postoji nikakav preduslov za toleranciju i građansku pristojnost. Srbija se pokazala kao zemlja u kojoj se ključni potezi vuku ispod zemlje. Pojam „haški lobi“ deluje prilično apstraktno i nevino u odnosu na ono sa čime se, u suštini, sukobio Zoran Đinđić. Ovo Ovde me najviše podseća na nemački film Evropa Larsa fon Trira. Organizacija „Vukodlak“ trebalo je da održi nacistički duh i posle kapitulacije. Zbog toga se moralo i ubijati.
Zoran Đinđić nije bio nesvestan opasnosti koja mu preti, posebno posle isporučivanja Miloševića Haškom tribunalu. Znao je on veoma dobro da je prokletstvo izrečeno.
To prokletstvo, međutim, nije nikakva mistička ili lična reč, već duboko ubeđenje da su politikom koju vodi Zoran Đinđić ugroženi interesi grupe ljudi različitih zanimanja i profila. Latinka Perović govori o otporu modernizaciji Srbije, što je istorijska činjenica od onog časa kada se Srbija izborila za svoju državnu samostalnost. Otpor modernizaciji postoji, međutim, svuda. I u najrazvijenijim zemljama. Gde se, međutim, taj otpor – taj regresivni konzervativizam – pretvara u ubistvo? U Evropi, u 21. veku?
Zoranom Đinđićem mediji se uglavnom bave na godišnjicu njegovog ubistva. Gledam brojeve iz naše arhive. Na godišnjicu ubistva: 2004. – ukupno 77 tekstova, 2005. – 64, 2009. – 64, 2010. – 40. S godinama se brojevi smanjuju. Tako je 2004. ime Zorana Đinđića pomenuto 7955 puta a 2010. – 3304 puta.
O Zoranu Đinđiću, posle njegove smrti, nije pisano, ili govoreno, samo najlepše. Sačekala se promena vlasti, 2004. godine, da bi se kampanja protiv njega nastavila. Reč je o istim ljudima koji su to radili i za njegovog života. Kad su iscrpli municiju na mrtvom premijeru, koncentrisali su se na istragu i suđenje optuženima za njegovo ubistvo. Potom su se dohvatili njegovih najbližih saradnika. U par navratu su i njih optužili da su učesnici u zaveri. Izmišljali su izjave Zoranove majke, citirali poverljive izvore o vezama sa podzemljem, o Zoranovom ogromnom ličnom bogatstvu.
Zoran Đinđić svakako nije bio bezgrešan. Ima stvari za koje se danas pitamo da li su baš morale da budu urađene. Na primer, uvođenje veronauke u škole. Ni model privatizacije nije ispao baš najbolji. Izbor saradnika sigurno je jednim delom diktirala i preširoka koalicija. Ali mi još uvek ne znamo tačno sa čime se sve suočavala nova vlast da bismo mogli objektivno da sudimo o potezima Zorana Đinđića.
Zašto je normalnije da u školama u Srbiji bude istaknut portret Milana Nedića a ne Zorana Đinđića? Je li zbog toga što su Nedića postavile nemačke okupacione vlasti da bude „čuvar reda i poretka“ a Đinđić bio premijer izabran na demokratskim izborima? U čemu je „kvaka“? U patriotizmu? U rodoljublju? Ili u tome što je Đinđić bio čovek drugog kova, neko ko nije bio ni general ni domaćin?
Čini se, naime, da je za sećanje na Zorana Đinđića „zadužena“, pre svih, njegova Demokratska stranka. Od nje najviše zavisi u šta će se pretvoriti uspomena na Zorana Đinđića. Pošto je odustala od traženja odgovornosti za kampanju laži i mržnje protiv svog ubijenog lidera i prihvatila rehabilitaciju i oprost za glavne agitatore i spin majstore, sećanje na Zorana Đinđića svodi se na rad Fonda za podršku talentovanim studentima. To je, nesumnjivo, nastavak priče o lustraciji posle 5. oktobra. Do toga neće doći ne samo zbog političkih kompromisa i realne politike nego i zbog osećanja inferiornosti dobrog dela naših aktuelnih političara kada se spomene Zoran Đinđić.
