Nešto toplo, Veselinka

Prvi put sam je zapazio… Ne, čekaj malo: šta znači prvi put? Sigurno sam je video nekoliko puta pre nego što sam je zapazio prvi put. To jest, ne bih je ni zapazio da nisam zapazio kako sam je već više puta video. U tome i jeste smisao tog zapažanja: hej, ovu ženu sam viđao i ranije, na ovom istom mestu! Pa dobro, čudna mi čuda: naravno da sam je viđao baš tu, kad tu radi. Sigurno je nisam viđao u brodogradilištu ili tako negde.

Evo kako je to bilo. Ima na jednom velikom autoputu koji povezuje poveliki grad na moru s još većim gradom duboko na kopnu, negde baš na pola puta, usred ljutog dinarskog krša, prenoćište i restoran-krajputaš, zove se Buđola. Malo čudno ime, ali navikneš se. Svi autobusi koji prolaze tuda prave u Buđoli pauzu od petnaest-dvadeset minuta, da majstori na miru pojedu nešto toplo. I ja sam od takvih, moram da pojedem nešto toplo, ne mogu da živim na sendvičima (ne, topli sendviči nisu rešenje). Zato se u Buđoli brže-bolje stuštim na restoransku ekspres liniju i gorljivo naručim nešto toplo, u paničnom strahu da će mi autobus pobeći, a ja ostati sam u toj bestragiji. Zbog te bojazni ne naručujem supu i još nešto „s kašikom“, što bih najviše voleo, nego špagete bolonjeze, koje mogu začas da surduknem u grlo i prožderem ih, i da se vratim u autobus pre sitih i nemarnih majstora kojima je svejedno, putnik više-manje.

Često se vozim onuda, mada u nepravilnim razmacima. Posle nekog vremena, ne znam kojeg, primetio sam kako sam već bio primetio tu ženu koja radi na liniji ekspres restorana: bila je tu i prošli put, i pretprošli… i verovatno svaki put otkad putujem ovom trasom. Ja bih joj, s teško prikrivanim prizvukom panike u glasu, zbrzao špagetibolonjeze špagetibolonjeze, a ona bi lenjo i ravnodušno sunula, moram priznati, baš obilnu porciju glistastog testa na tanjir, potom bi je prelila mesom i sosom, i utrapila mi gotovo jelo u već nestrpljivo ispruženu ruku. Sledeće sekunde, tako je delovalo, više nije bila svesna ni mog trenutnog prisustva, a bogme ni toga da sam inače stalno prisutan na planeti, a povremeno baš u ovom lokalu. Što se nje tiče – to je odavao njen besprekorno ravnodušan pogled – da je u restoran ušao mornar Popaj ili onaj usisivač iz Ratova zvezda, ona bi mu isto tako nezainteresovano fljusnula tanjir toplih špageta s mlevenom kravom, i vratila se neizmenjena u tvrdu opnu svog unutrašnjeg ja, sasvim nedokučivog.

Odavno nije mlada, ta žena sa špagetima; da smo još u socijalizmu, već bi bila u penziji. A možda i jeste – mislim, u penziji. Niska je i debeljušna na način naših žena koje celog života rade po kuhinjama; ako je ikada bila bar malo lepa, danas to savršeno sakriva. Ima veliki mladež na desnom obrazu, malo iznad gornje usne. Prozvao sam je Veselinka, mada je nikada nisam video veselu, ili možda baš zato. Nisam imao pojma kako se stvarno zove. U Buđoli osoblje ne nosi one pločice sa imenima, Buđola je starinska, patrijarhalna institucija, sasvim u skladu s gorštačkim kršem kojim je okružena.

Bog zna koliko smo tako taljigali Veselinka i ja, i tanjir pun toplih špageta bolonjeze između nas, dok se jednom nisam dosetio nečega… nečega čudnog. Treba da znate da je Buđola ozbiljan ugostiteljski pogon, daleko najznačajniji na tom autoputu. I zato Buđola radi na principu onih lanaca benzinskih pumpi: postoje, naime, dve Buđole, identične, jedna na strani kojom se putuje ka severu, druga na strani kojom se ide ka jugu. Istovetne su to pseudorustikalne planinske kolibe, skoro da se gledaju, hajde dobro, ona na strani ka jugu je možda tridesetak metara niže niz put. Rekoh već, u te dve različite, a iste Buđole majstori baš svih prevozničkih firmi svaki put prave pauzu, i na dnevnim i na noćnim linijama, i zimi i leti, i radnim danom i vikendom, i ja svaki put naručujem špagete bolonjeze, i jedem ih u panici da ću ovaj, eto baš ovaj put, stvarno ostati sam na tom mestu: majstori će veselo krenuti bez mene, ja ću vičući potrčati za autobusom, ali sve što ću videti je dim iz auspuha i neko odvratno derište kako mi se plezi iz šaraga kroz stražnji prozor autobusa i pokazuje me prstom svojoj majci, ili šta je već to što ga je rodilo.

Kako god, jednom sam sabrao dva i dva: nije li neobično da je Veselinka svaki put ovde? Hajde što je tu u različita vremena, valjda menja smene, ali kako to da je na poslu u Buđoli sever baš kad sam i ja u Buđoli sever, a u Buđoli jug baš kad sam i ja u Buđoli jug? Srce mi se uzlupalo kada sam shvatio šta se dešava – to jest, ne: kad sam shvatio da ne mogu da shvatim šta se dešava – ali sumnje nije bilo. I tako se i nastavilo: jednom, drugi put, treći put, šesti put. Možda je nekako uhvatila ritam pa me sačekuje naizmenično ovde i onde? Da zavaram trag, jednom sam otišao na jug redovnim putem, pa se vratio na sever zaobilazno, starim drumom, daleko od Veselinke, i sledeći put opet krenuo sa severa; ne vredi, bila je tamo.

Kako joj uopšte dojavljuju da dolazim, i sa koje strane? I ko to radi? I zašto se svaki put pravi kao da me nikada ranije nije videla? Mislim, nije li normalno da s nekim koga si video toliko puta jer ti je stara mušterija, razviješ neku vrstu formalne, šaljive, usputne prisnosti? I glavno: čemu uopšte sve to, koja je svrha te igre? Ne bih voleo da pomislite da sam neki ludak i paranoik, taman posla, nisam od onih koji misle da ih prate, prisluškuju i konce im mrse neke zle sile, ja sam mali, bezbojni, nevažni čovek, niko se oko mene ne trudi ni na koji način, kamoli na ovakav. A ne bi ni imao zašto. Ali ipak…

Jednom sam skupio hrabrost: pojeo sam špagete brže nego ikada – naravno da mi ih je Veselinka poslužila – i rešio da pretrčim na drugu stranu autoputa, da vidim ko je to Tamo dok je Veselinka Tu. Nije neki problem projuriti tih neka je i stotinak metara, videti što se ima videti i vratiti se u svoj autobus. Ograda između dve trake autoputa je niska, i dete bi je opkoračilo. Avaj: samo što sam prešao kolovoz i namerio se na tu limenu ogradu, pravo niotkuda stvorio se rabijatni saobraćajni policajac: Kuda, gospodine? Pa, na drugu stranu… Ne možete tu prelaziti, ovo je autoput, vratite se na onu stranu, odmah! Pokunjeno sam se otklatio nazad i sakriven iza autobusa čekao da uniformisani ode, ali on je stajao tamo sve dok majstor nije uključio motor i brm-brmkanjem mi dao znak da je vreme da se krene. Zanimljivo, nikada ranije nisam video policajca ni blizu Buđole.

Ovo mi je stvorilo dodatnu nervozu, i odlučio sam da je krajnje vreme da preduzmem nešto direktno. Kada sam sledeći put krenuo ka jugu, zatekao Veselinku iza pulta i gledao kako mi sipa špagete bolonjeze, obratio sam joj se: Izvinite, kako je moguće da ovde uvek vi i samo vi poslužujete? I ne samo ovde, nego i u objektu preko puta? Pogledala me je iznenađeno, možda i uvređeno, kao da sam na njenom neskladnom licu prvi put video trag emocije koja nije ravnodušnost. Kako to mislite – upitala je ona – pa, ja vas vidim prvi put! Uostalom, tek odnedavno radim ovde, a preko puta nisam nikada radila, ni kao zamena! To je nemoguće, zapenih ja izgubivši svaku kontrolu, vi mi se rugate u lice, vi učestvujete u nekoj zaveri protiv mene, i ja ću kad-tad doznati o čemu se radi! Samo je umorno zakolutala očima, i kao da je nekome dala znak, dvojica ogromnih iznikoše odnekud: ugrabili su me ispod pazuha i odvukli me u hodnik, vikali su nešto što nisam razumeo, unoseći mi se u lice i gledajući me s nepojmljivom mržnjom. Jedan mi je opalio šamar. Drugi me zveknuo u trbuh.

I tada sam, kunem vam se, video majstore kako ustaju od svog stola i kreću ka izlazu. Onaj mršaviji je – nikada ga ranije nisam video – prolazeći pored pulta rekao: „Veselinka, idemo mi. Ovaj put nas neće stići.“

Prošli su pored mene a da me nisu ni pogledali, kao da ne postojim. Minut kasnije, ona dvojica besnih rmpalija me odjednom pustiše. Istrčao sam napolje i ugledao moj autobus kako se neopozivo udaljava.

Iz šaraga me je, kroz zadnji prozor autobusa, gledalo neko nepodnošljivo derište, plezilo mi se i pokazivalo me prstom svojoj majci. Ili šta je već to što ga je

rodilo.