Nervoza u Nemanjinoj 11

Premijer je izgleda bio strašno ljut kada je samo nekoliko dana pošto je morao da proguta nesrećnu formulaciju Evropske komisije o „poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova“, sebi dozvolio da ga u Dragincu kod Loznice na parastosu žrtvama nacističkog terora iz Drugog svetskog rata onoliko, kako to reče predsednik Nikolić, „emocije ponesu“.

Prvo, baš je njemu zapalo da se prvi u Srbiji odredi prema potpuno (ne)očekivanom zahtevu Evropske komisije u Strategiji o proširenju. Drugo, posle one brzoplete izjave da bi taj zahtev EK mogao da vodi ka zatvaranju dijaloga Beograda i Prištine, trebalo je ponovo da izađe pred novinare i prihvati objašnjenje Štefana Filea, komesara EU za proširenje, da se novom formulacijom ne prejudicira status, već da je time Srbija samo upozorena da podele Kosova ne može biti. Treće, njegov koalicioni partner i prvi zamenik Aleksandar Vučić rekao je odmereno i bez suvišnih emocija da je razgovarao s Fileom i da je dobio uveravanja da je „sintagma pogrešno protumačena“, tj. da ju je Dačić pogrešno protumačio.

Umesto da tu stavi tačku pa da vladajuća koalicija vidi šta će sa „poštovanjem teritorijalnog integriteta Kosova“, te da lepo sačeka platformu za KiM koju nedeljama najavljuje predsednik Nikolić, premijer je održao politički govor u Dragincu, kao usred predizborne kampanje. I umalo izazvao međunarodni skandal. Opet je reagovao njegov koalicioni partner Vučić uveravanjem svekolike javnosti da je premijerova namera bila potpuno drugačija i da „ne misli da neko planira da vodi Srbiju u nekom drugom pravcu sem Evrope a da neko i planira, onda ove vlade ne bi ni bilo“. Da ne zaboravimo da se SNS prvo zvanično ogradio od govora Ivice Dačića. Jadranka Joksimović, članica predsedništva SNS-a, izjavila je da naprednjaci poštuju pravo svake stranke na politički stav, ali da je „u interesu Srbije okretanje budućnosti i strateškom partnerstvu EU“. Onda je Dačić, kad je već doterao cara do duvara, kako javlja „Blic“, otišao sve sa svojim govorom da uveri nemačkog ambasadora Hajnca Vilhelma kako ništa nije loše mislio. Hajnc je, kažu upućeni, sve razumeo. Rastali su se u prijateljskom tonu. A gradska čaršija je nastavila da raspreda kako je Dačić opet dobio čvrgu od Vučića, da se, kako ono Čedomir Jovanović reče, „privatni rat“ dvojice koalicionih partnera nastavlja, da se vlada jedva drži na nogama, da će opet biti izbora, te da će Vučić sa demokratama da rekonstruiše vladu samo oni da reše ovo predsedničko pitanje, a socijalisti odoše u opoziciju i tako sve… nastavak

Kako god da su mediji preneli njegov govor, Dačić je rekao šta je rekao. Najintrigantniji deo govora iz kojeg su proizašle različite medijske interpretacije glasi ovako: „… Srbija je uvek bila na strani onih koji su se borili protiv fašizma i protiv genocidne politike kao što je bila ona koja se pokazala ovde u Dragincu. Odmah posle Drugog svetskog rata oni koji su počinili ovaj zločin su počeli da grade novu Evropu. (…) Zato želim jasno da kažem da oni koji su ovde izgubili živote, nisu izgubili na frontu, nisu oni pali u borbi protiv Nemaca, nego su to bile nevine žrtve, žene, deca, stari. Oni su utkali, i svi koji su pali u Drugom svetskom ratu su utkali svoje živote u novu Evropu, u Evropsku uniju, gde nas sada uslovljavaju da bismo u nju ušli da moramo da dozvolimo da se završi ono što se započelo u Prvom i Drugom svetskom ratu, a to je da se Srbija što više smanji. (…)

Srbija je dala mnogo više nego što su neke druge države koje su veoma lako postale članice Evropske unije i koji dan-danas govore o tome kako Srbiji tamo nije mesto, koji nam svakoga dana prete, govore da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova, da treba da nam vrate vize i sve ostalo što ne spada više u domen jedne ozbiljne politike.“

Neki mediji su stavili naslov na vest „Zločinci nas ne puštaju u EU“, pa su kasnije morali da izbrišu i izvine se premijeru. On je pak dodao da nema kome da se pravda za ono šta je rekao, „a ako nije dobro rekao narod će to oceniti na izborima i tačka“. Tačke ni tada nije bilo, jer je ipak otišao da se pravda nemačkom ambasadoru. A kako je sve počelo?

IZA SEDAM BRAVA: Nije ovde pitanje da li je Ivica Dačić bio iznenađen formulacijom o „teritorijalnom integritetu Kosova“. Valjalo bi da nije. Ako je i bio, bolje da je to sačuvao za sebe. Druga je stvar, međutim, koliko je opravdana njegova iznenađenost što se ta formulacija sručila iz vedra neba nasleđene politike kontinuiteta „i Kosovo i EU“ koju je Brisel bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću uglavnom (tj. do posete Angele Merkel Beogradu avgusta prošle godine) tolerisao, a njemu, premijeru Dačiću, odmah na početku mandata, obustavio. Zato se Dačiću onako prostodušno otelo: „Zašto sad ta formulacija o teritorijalnom integritetu? I zašto to nije pomenuo Tadiću?“ Formulacija je stigla bez ikakvog upozorenja ili najave.

„Čuvana je iza sedam brava“, u razgovoru za „Vreme“ pojašnjava Suzana Grubješić, vicepremijerka za evropske integracije: „Ove godine je Evropska komisija krila Izveštaj o napretku bukvalno do poslednjeg časa, tj. do objavljivanja Izveštaja na konferenciji za štampu i govora komesara za proširenje Štefana Filea pred Odborom za spoljne poslove Evropskog parlamenta, 10. oktobra oko podneva. Ranijih godina su skoro svi zainteresovani, pa i novinari iz Srbije, mogli da dođu do Izveštaja nekoliko dana pre njegovog objavljivanja. Ja sam 10. oktobra ujutru, posle bezbroj bezuspešnih pokušaja prethodnih dana da dođem do Izveštaja, dobila informaciju iz Fileovog kabineta da embargo na objavljivanje važi čak do 14.30h iako je protokolom bilo predviđeno da ambasador EK u Beogradu Vensan Dežer uručuje Izveštaj premijeru u 13h! Preko petog izvora uspela sam da dobijem i Izveštaj o napretku i Strategiju o proširenju 10. oktobra u ranim jutarnjim satima.“

Tada im je svima bilo jasno da se „nešto“ menja ili dodaje u poslednji čas: „Kada sam sa saradnicima prošla kroz Izveštaj o napretku, videla sam da nema ničeg novog – konstatuje se mali napredak u 26 od 33 oblasti koje se prate, skreće se pažnja na Zakon o NBS, reviziju reforme pravosuđa, vladavinu prava, borbu protiv korupcije itd.“, kaže vicepremijerka. Ali, kad su pročitali Strategiju o proširenju, shvatili su šta je novo i otkud tolika tajnovitost – prvi put je Evropska komisija direktno i neuvijeno rekla da se u pregovorima koji treba da uslede mora poštovati teritorijalni integritet Kosova.

ŠTA HOĆE BRISEL A ŠTA BERLIN: Naime, da li je Brisel samo hteo da srpskog premijera Ivicu Dačića provereno uspešnom šok-terapijom „istera na čistinu“ kako bi se priča o podeli Kosova jednom za svagda odložila ad acta? Ujedno, moguće je i da je Brisel tako došao u priliku da odmeri koliko će se na duge staze, u pogledu rešavanja kosovskog problema, moći održati srpska vlada? Jer da podsetimo, na letošnje formiranje vlade „s bagažom crveno-crne koalicije devedesetih“, Brisel i Vašington su gledali samo u kontekstu rešavanja kosovskog pitanja i to su više puta preko svojih zvaničnih predstavnika i poručivali.

Ili je Berlin, koji slovi za glavnog krivca što je sporna formulacija dospela u Strategiju o proširenju, zbog saveznih parlamentarnih izbora u Nemačkoj i sve većeg protivljenja Nemaca proširenju Evropske unije, nepristojnom ponudom Srbiji u paketu sa zahtevom o ukidanju viza zbog lažnih azilanata, iz čisto unutarpolitičkog pitanja, hteo da još jednom potvrdi ko je gazda u EU?

Sagovornica „Vremena“ Milica Delević, predsednica Odbora za evropske integracije u Skupštini Srbije, sklonija je tumačenju da je formulacija u Strategiji eksplicitniji zahtev koji isključuje podelu kao ishod predstojećeg dijaloga: „I u prošlogodišnjem dokumentu, mišljenju o našem zahtevu za članstvo, imali smo formulaciju koja se sa neodobravanjem osvrće na različite izjave koje zagovaraju podelu Kosova. U međuvremenu, tih je izjava bilo više, pa formulacija koju smo dobili jeste eksplicitnija.“

Ali, istina je i to da „podrška proširenju EU trenutno nije pogodna tema za predizbornu kampanju“, kaže za „Vreme“ Dušan Reljić, naučni saradnik Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost (SWP). On objašnjava da je najnovije ispitivanje javnog mnjenja u okviru „Evrobarometra“ pokazalo da sada 20 odsto ispitanih građana Nemačke podržava dalje širenje EU, što je manje nego bilo gde drugde u Evropskoj uniji: „Prvi put otkad postoji ‘Evrobarometar’, podrška proširenju pala je na ispod pedeset odsto. Opadanje podrške proširenju EU je u vezi sa finansijskom krizom u Grčkoj, Španiji, Italiji i drugde na jugu Evrope. Povezano je i sa ubeđenjem da su, iz političkih razloga, Bugarska i Rumunija 2007. godine primljene u EU, a da nisu još bile dovoljno modernizovane. Hrvatskoj se sada predočava da se još nije prevazišla sve ekonomske i političke slabosti, a poneko zapaža da će i Slovenija možda morati da zatraži finansijsku podršku evropskih ustanova. Pored tog pojačanog kritičkog odnosa prema „južnjacima“ postoji i zabrinutost političara da bi pitanje Kosova moglo da postane neka vrsta večitog nerešenog sukoba što bi još dugo zahtevalo da EU, a posebno njene ključne države, među kojima je svakako Nemačka, ulažu znatna finansijska, politička i vojna sredstva da preduprede ponovno izbijanje masovnog nasilja. Kosovo kao krizno žarište nije samo regionalni problem. Jer, iako pitanje Kosova nije trenutno u središte međunarodne politike, opstaju suprostavljeni pristupi tom problemu SAD i ključnih država EU s jedne, i Rusije kao i Kine s druge strane.“

Obično se, međutim, zaboravlja da Evropski komesarijat za proširenje nije samostalan u svojoj politici i zavisi od toga koji nalog dobija od Evropskog saveta. A Evropski savet čine šefovi država ili vlada. Tako, politika proširenja je i dalje potpuno pitanje nacionalnog suvereniteta pojedinih vlada. Zato se Srbija uzda u pet zemalja članica EU (Kipar, Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka) koje nisu priznale nezavisnost Kosova. Ali, sve što dolazi kroz Komesarijat za proširenje trebalo bi da se shvati kao odraz odnosa snaga unutar EU. Zato sporna formulacija, koja neće biti izbrisana – sasvim je precizan bio Štefan File – jeste nova kad je reč o politici koju sprovodi Evropska komisija. Dušan Reljić pojašnjava:

„Novo je to da se u dokumentu Evropske komisije u odnosu na Kosovo jasnije nego ranije pojavljuje formulacija koja se po pravilu koristi za suverene države. Vektor politike koju sprovodi Evropska komisija usmeren je sada jasnije nego ranije u pravcu koji zastupa 22 članica EU, a to je da je Kosovo suverena država. No, pravo EU određuje da o politici proširenja Evropske unije jednoglasno odlučuju njene države-članice. Zato, dokle god pet članica ne priznaju samostalnost Kosova, Evropska komisija neće moći da uspostavi pravne odnose sa vladom u Prištini. Istovremeno, ako ne dođe do sporazuma Beograda i Prištine o međusobnim odnosima, ni Srbija neće moći da bude primljena u EU dokle god je po srpskom ustavu Kosovo deo njene državne teritorije.“

NIJE ŠIJA NEGO VRAT: Tačno je da Evropska komisija prvi put u svom dokumentu ističe zahtev o „poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova“, ali su i ova i prethodna vlast u Beogradu to više puta čule, samo su se pravile da ne čuju dobro, ironični su poznavaoci briselsko-beogradskih, ili preciznije berlinsko-beogradskih prilika. Valja podsetiti da je šef nemačke diplomatije Gvido Vestervele, samo prošle godine, negde pre dolaska kancelarke Merkel u Beograd (onda kad je kancelarka izgubila strpljenje za Tadićevu politiku „i EU i Kosovo“) više puta ponovio da je teritorijalni integritet Kosova – neprikosnoven (naročito onda kad su goreli prelazi Jarinje i Brnjak), da su granice na Balkanu iscrtane i da se nikada neće razgovarati o podeli Kosova. Susretao se Vestervele i sa tadašnjom vlašću ali i opozicijom (današnjom vlašću) u Srbiji i prenosio da je nezavisnost Kosova – realnost. Da premijer Dačić nikako nije mogao biti iznenađen samom formulacijom o poštovanju kosovskog teritorijalnog integriteta potvrda je i to što je prošle jeseni, kada je ugovoren kosovski carinski pečat između Beograda i Prištine u Briselu, kao vicepremijer govorio da „EU neće uslovljavati Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, ali će insistirati na priznavanju elemenata državnosti južne srpske pokrajine, da priznamo carinske prelaze kao da su granični… pa šta je to, nije šija nego vrat“. I započeo predizbornu trku jer je bilo zgodno da se na vreme distancira od glasina da Srbija menja politiku prema Kosovu, budući da je Merkelova jasno stavila do znanja Tadiću da tu priču o paralelnim institucijama mora što pre da zatvori. Skoro identična situacija današnjoj. Povodom formulacije o poštovanju integriteta Kosova, rekao je da je od Srbije poštenije tražiti da prizna nezavisnost Kosova, jer nije čuo da se igde pominje integritet bez suvereniteta i da bi ovaj zahtev mogao da zaustavi pregovore Beograda i Prištine. Posle je poverovao Štefanu Fileu ali samo dok nije otišao u Draginac kod Loznice.

Kako bilo, čini se da je u ovom trenutku u pogledu nastavka dijaloga Beograda s Prištinom – Ivica Dačić, najslabija karika. Najnervozniji je i pravi najlošije poteze. Drugi kojem je vidljivo naporno da se snađe kad šta govori pa upada u kontradiktornosti jeste Tomislav Nikolić. On je nedavno na izbornoj skupštini svoje bivše stranke izjavio da Srbija „nema razloga da trči za datumom i papirom“ (dobijanjem datuma za početak pregovora o pristupanju Uniji) posebno posle deset godina trčanja koje je „Srbiju dovelo do prosjačkog štapa“. S druge strane je pred Generalnom skupštinom UN najavio „direktne pregovore na najvišem nivou“ što je u diplomatskim krugovima shvaćeno kao kucanje na otvorena vrata Brisela. U tom govoru je istovremeno obećao da će Srbija poštovati „parafirane dogovore“ Borka Stefanovića sa Prištinom, iako „zebe od preuzetih obaveza“. I dalje se uporno pridržava floskule „i EU i Kosovo“. Treći, Aleksandar Vučić je, zasad, u novom kosovskom ciklusu, najodmereniji: „Niko od građana Srbije neće biti srećan ni sa jednim rešenjem i za Srbiju ostaje samo da se kreće u onim okvirima u kojima može da dobije najviše što može, a izgubi najmanje što mora.“

Izgleda da je Dačić, prvi put od izbornog i postizbornog trijumfa, ostao bez plana. Nije siguran hoće li ponovo na izbore ili će morati da se rukuje sa Tačijem, Vučić mu je oduzeo omiljeni sport u prethodnoj vladi, da hapsi, a u krilo mu je gurnuto Kosovo od kojeg je, odavno, pomalo nervozan. Nije računao sa tim.

Šengenska zona

Preti li nam povratak viza za Evropsku uniju

Izvestilac Evropskog parlamenta (EP) za viznu liberalizaciju i poslanik EP-a Tanja Fajon, u ponedeljak, 15. oktobra, izjavila je da većina zemalja članica EU smatra da Srbiji ponovo treba uvesti vize. Ovo je bila kulminacija pritiska započetog početkom oktobra kada je šef Odbora za unutrašnju politiku nemačkog Bundestaga Volfgang Bozbah zatražio proveru bezviznog režima sa Srbijom i Makedonijom zbog velikog broja azilanata iz ove dve zemlje.

Tanja Fajon je skoro identično citirana u srpskim medijima i početkom prošle godine. Francuska i Holandija su tada, zbog lažnih azilanata, tražile vraćanje viza Srbiji, a kao ekstremna mera pominjano je „zamrzavanje“ bezviznog režima na nekoliko nedelja ili meseci. Prema istraživanju agencije Fronteks, Srbija je tada bila treća u svetu po broju tražilaca azila – iza Avganistana i Iraka.

Poslednja pretnja povratku viza je pala u vodu već 16. oktobra, kada je Evropska komisija saopštila da oni nemaju saznanja niti obaveštenja o tome da je većina zemalja Evropske unije za to „da se ukine režim bez viza za Srbiju“ i da se na sastanku Saveta ministara EU, 25. oktobra, neće tražiti povratak na vizni režim. Zbog svega toga, da li Tanja Fajon ovde podseća na dečaka iz Ezopove priče koji je, čuvajući ovce iz dosade vikao: „Vuk! Vuk!“?

Podsetimo se kako nas je taj vuk već „jeo“.

Vizni režim je SR Jugoslaviji prvo uvela Velika Britanija – 1991. godine, a taj primer slede i druge zemlje. Nije postojao sistem ili zajednički mehanizam kakav danas pominje Tanja Fajon, već je Jugoslovenima granice zatvarala svaka od država posebno i po svojoj odluci.

Šest godina pre britanskih viza, na jednom brodu, na reci Mozel, pored luksemburškog sela Šengen, potpisan je sporazum između Francuske, Belgije, Nemačke, Luksemburga i Holandije. Nazvan je Šengenskim ugovorom. Njime je omogućeno da se građani ovih država slobodno kreću po teritoriji država potpisnica ne pokazujući bilo kakav dokument na graničnim prelazima. Danas je Šengenski ugovor potpisalo 25 zemalja i taj broj se, prema ugovoru, ne može povećavati.

Tokom devedesetih, otputovati negde iz Srbije bio je mukotrpan proces. Za dobijanje vize za neku od zemalja Evropske unije trebalo je sakupiti mnogo dokumenata, provesti dosta vremena u redovima ispred ambasada, imati vezu i opet ne biti siguran da te neće vratiti sa granice.

Od 1996. počeli su da se izdaju plavi SRJ pasoši (važili do kraja 2011), a prvog januara 2002. stari crveni sa grbom SFRJ na koricama zvanično je proglašen nevažećim. Sa tim plavim se bez vize moglo u zemlje poput Argentine, Belorusije, Kostarike, Kube… Moglo se i u Kinu i Koreju uz dokazivanja da je put – poslovni. To je važilo i u drugom smeru.

Od 1. januara 2008. stupio je na snagu Sporazum o viznim olakšicama čime je, za određene kategorije građana smanjen obim dokumentacije potrebne za dobijanje viza. To su bili državni službenici, poslovni ljudi, studenti, naučnici, umetnici, novinari, sportisti, oni koji idu na sahranu ili u posetu rođaka s prebivalištem u Uniji… Za sve ostale, Sporazumom je smanjena cena takse sa 60 na 35 evra; za turistička putovanja se više nisu morali podnositi dokazi o primanjima i imovini; skraćen je rok čekanja vize…

Nedugo zatim, građani Srbije su dobili novi crveni – biometrijski pasoš. Prvi je izdat 7. jula 2008.

Poslednje vizno oslobođenje, to jest putovanja u zemlje Evropske unije samo sa pasošom – građani Srbije su dočekali 30. novembra 2009, kada se u Beogradu slavilo uz vatromet, a Božidar Đelić, tadašnji potpredsedinik Vlade zadužen za EU integracije, recitovao je Kalevalu na finskom zbog opklade sa Olijem Renom… Taj režim, o kome nam ovih dana govori Tanja Fajon, ne odnosi se na Veliku Britaniju i Irsku, jer one nisu potpisnice Šengenskog ugovora, ali se odnosi na Švajcarsku i Norvešku, koje nisu članice Evropske unije.

Međutim, ne bi trebalo smetnuti sa uma da je u Ezopovoj basni vuk na kraju ipak došao.

Mirko Rudić

EVROPSKI USLOVI I DILEME: Štefan File i Tomislav Nikolić foto: tanjug

PROMOCIJA BIVŠE VLASTI: Ivica Dačić i Snežana Malović prilikom ukidanja viza za EU foto: tanjug

GRAĐENJE POZICIJA U BERLINU: Nemački ministar privrede Filip Resler i Aleksandar Vučić foto: zorana mihajlović

ilustracija: vreme