Sednica Skupštine zapravo je bila borba za kapitalizaciju energije studentske pobune. Verovali ili ne, vlast i opozicija su svoje delovanje predstavile kao “ispunjavanje studentskih zahteva”
Danas je tačno 100 dana od početka blokade FDU u Beogradu. To je zapravo bio početak širokog talasa društvenih promena koje su studenti započeli definisanjem četiri osnovna zahteva koje vlast do ovog trenutka nije ispunila. U međuvremenu, protestima su se priključili srednjoškolci, prosvetni radnici, advokati, poljoprivrednici, glumci i drugi umetnici, kao i deo radnika Kolubare. U Beogradu su održani veliki skupovi na Slaviji i na Autokomandi. Održavajući svakodnevne blokade odaju poštu poginulima u Novom Sadu, obilazeći Srbiju pešice, na biciklima, studenti su animirali i pokrenuli građane širom zemlje u više od 250 mesta. Pod pritiskom studenata i građana koji su istrpeli mnogo batina, studentski protesti su doveli do ostavki premijera Vučevića i gradonačelnika Novog Sada. Održani su spektakularni protesti i jednodnevne blokade u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a najavljen je skup u Beogradu 15. marta. Uspeli su da politički probude hiljade mladih ljudi, za koje se verovalo da su politički potpuno anestezirani i apatični. Srbijom se proneo dašak slobode.
Za ovih 100 dana studenti su se samoorganizovali u formi plenuma, izbegli manipulacije vlasti i opozicije, predsednika su oglasili nenadležnim i nijednim postupkom nisu produbili podele u društvu već su naprotiv, probudili solidarnost, toleranciju i duh nenasilja.
Danas je u Narodnoj Skupštini Republike Srbije održano prvo redovno prolećno zasedanje, na kojem je vladajuća većina želela da po hitnom postupku i bez rasprave, slično sednici o usvajanju budžeta, usvoji gomilu zakona i na kraju konstatuje ostavku Vučevićeve vlade.
U državnim medijima, prethodnih dana, Vučić je lansirao mantru o “kraju revolucije” i “početku kontrarevolucije”. Najavio je intenziviranje sukoba, nove pokušaje njegovog ubistva, rušenje države spolja i iznutra i orkestriranu medijsku podršku. Vređao je novinare nazivajući ih imbecilima, a zatim sramotom za profesiju. Ovu praksu smo već viđali u odnosu prema studentima, koje je istovremeno vređao i hvalio.
Medijsku pripremu sednice, ruku na srce, imala je i opozicija, najavljujući različite oblike otpora, ali još pre i nekorektnije, provlačeći narativ o “kraju studentskih protesta”, koji moraju prerasti u nešto drugo, sugerišući da bi energiju pobune trebalo politički artikulisati kroz političke stranke – da ne kažem opoziciju.
Sednica Skupštine je zapravo bila to, borba za kapitalizaciju energije studentske pobune. Verovali ili ne, vlast i opozicija su svoje delovanje predstavili kao “ispunjavanje studentskih zahteva”! Ovim se veoma nekorektno implicira da je studentima potrebna neka vrsta “tutora”, ili još gore, odraslih i iskusnijih iz sveta političkog establišmenta koji će dokazati da su jedini roditelji ove naivne idealistične omladine, koja će nas rasplakati i raznežiti svojom naivnom iskrenošću u želji da stvori bolji svet.
Vlast je tako, očigledno uz pomoć informacija o planovima opozicije, svoje institucionalno političko nasilje otelotvorila održavši sednicu u neprihvatljivim uslovima. Ne samo da nije bilo diskusije, već su se u sali pojavili suzavac, pirotehnika, protivpožarni aparati, gađanje flašama, guranje i nadvikivanje uz ogromnu buku. Svaka iole ozbiljna vlast prekinula bi sednicu, jer ona nije mogla da se održava u situaciji u kojoj se više nije moglo kontrolisati ko će vas nečim spičiti u glavu.
Održavanje sednice u ovakvim okolnostima nije borba za Srbiju, a još manje za ispunjenje zahteva studenata. Paradoksalno, vlast je sebe predstavila kao zaštitnika studenata kojima će obezbediti kredite za stanove, iako ih oni zapravo nisu ni tražili. Marko Atlagić iz Odbora za obrazovanje, koji tri meseca nije našao za shodno da na dnevni red stavi raspravu o studentskim zahtevima, sada je urlao protiv opozicije toliko da mu je ispadala proteza. Vulin i Brnabić su se brisali zastavom ko toalet papirom i kroz suze vapili za studentskim kreditima. Čudno je zapravo kako se posle suzavca, baklji i aktiviranja pp aparata u skupštinskoj sali nije uključio alarm protiv požara. Ni to ne funkcioniše, ili ga je neko isključio da bi cirkus bio veći.
Drugi deo poslanika, onih na strani opozicije, takođe je postigao autogol. Oni sada otvoreno žele da preuzmu energiju protesta na potpuno pogrešan način. Imao sam priliku da vidim i čujem bes studenata, čijih 100 dana upornog, strpljivog i nenasilnog otpora koji je dao rezultate pomenute na početku ovog teksta sada bagateliše opozicija u nastavku svog medijskog rijalitija. Razmišljam kako će sada biti teško objasniti građanima zašto je opozicija radila upravo ono čime Vučić više od tri meseca plaši građane Srbije – a to su izazivanje građanskog rata i ekonomske propasti. Ova vrsta vaninstitucionalnog političkog otpora za posledicu će imati još agresivniji odnos vlasti i njenih pristalica prema studentima. Gaziće ih i mlatiti kao piliće pod izgovorom da u saradnji sa opozicijom ruše državu i “pale Skupštinu”. Sednica će, naravno, biti održana na silu, kao i glasanje većine, a zatim ćemo se vratiti korak unazad analizirajući da li je poslanicu u glavu flašom pogodila neka budala iz vlasti ili budala iz opozicije. Vučić je dobio medijsku municiju i više se nikome neće izvinjavati, već će danima vrteti slike iz zadimljene Skupštine, dok će studenti pokušati da pozovu i okupe građane 15. marta u Beogradu.
Ukratko, zajebali ste studente i doveli ih u izuzetno tešku poziciju – da ponovo moraju da definišu svoju poziciju kako prema vlasti tako i prema opoziciji. Umesto da učimo od njih i pomognemo im da promene koje traže budu zaista suštinske, mi ih tovarimo dnevnopolitičkim prepucavanjima. Ova sednica je zapravo znak da smo za vreme Vučićeve vladavine izgubili i proaktivnu demokratsku opoziciju, čiji maksimalni domet u ovom trenutku nažalost jeste suzavac u Skupštini.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
