Nemiri trećeg doba

Isto kao i njegov „politički sin“ Aleksandar Vučić, tako je osnivač i prvi predsednik naprednjaka Tomislav Nikolić sklon uverljivim iskazima i obećanjima, koje će ubrzo zatim svejedno pogaziti. Budući da su zajedno prošli radikalski univerzum populističkih laži, nastao još na „hlebu od tri dinara“, Nikoliću nije bio problem da nekoliko meseci pred ovogodišnje predsedničke izbore na pitanje da li bi se povukao iz politike ako bi na tim izborima podrška SNS-a izostala i on ne bi bio ponovo kandidovan, odgovorio sa „da“. Potom se, kada je podrška zaista izostala i kada je i pored toga pomirljivo pristao na lojalnost SNS-u, od 1. juna penzionisao. No, brzo se predomislio pristajući, kako je rekao, samo na starosno ne i na političko umirovljenje. Danas, kao bivši predsednik stranke i bivši predsednik države, penzioner Nikolić, sudeći po sve češćim medijskim blok-autima, biva iniciran bezmalo u najvećeg i najopasnijeg opozicionara Vučićeve vlasti. Pitanje je samo zašto.

PUCANJ S PRIGUŠIVAČEM: Najvidljiviji raskol između dvojice osnivača i predsednika naprednjaka, tadašnjeg premijera Vučića i tadašnjeg predsednika Srbije Nikolića, dogodio se u onih nekoliko burnih dana kada su se spojili izbor kandidata SNS za predsednika države, Dan državnosti i Nikolićev rođendan. Iskreno se nadajući da će biti kandidovan i za drugi predsednički mandat, ili je to bar tako izgledalo, predsednik Nikolić na kraju se zapravo našao na udaru vlastite stranke. Sve do Vučićeve konačne procene o političkoj nemoći i slabosti svog „političkog oca“, kao i procene u SNS da je njegov uticaj mali, prolazilo se kroz period ogoljenih unutarstranačkih animoziteta.

Govorilo se o podelama unutar SNS, naročito na lokalu, na „nikolićevce“ i „vučićevce“; govorilo se da je tihi, skrušeni Nikolićev temperament, kao suprotnost Vučićevom, sve privlačniji i finansijerima i članovima stranke, a i onima van stranke, pre svega tradicionalistima s raznih političkih meridijana vernih Rusiji i ideji protiv evroatlantskih integracija; govorilo se o ruskoj podršci Nikoliću, o Nikolićevoj podršci Jeremiću u slučaju da ne bude kandidat SNS, o saradnji sa Veljom Ilićem. Međutim, sve je prekinula jednoglasna odluka Predsedništva SNS da kandidat bude predsednik stranke i premijer Vučić, odluka upriličena slavodobitno, samo dan pre svečanog Nikolićevog prijema povodom Dana državnosti. I dan pre njegovog 65. rođendana. Sutradan, tokom prijema, Nikoliću je još grublje odaslata poruka: nije došao niti jedan ministar iz Vlade. Samo se ceremonijalno i na kratko pojavio sam Vučić, i to kako su neki protumačili, da donese na poklon „svilen gajtan“ za kraj Nikolićeve političke karijere.

„Nisam odustajao od principa“, rekao je Nikolić na tom prijemu, „svoj posao sam radio sa što manje pompe i buke. Bio sam, a i sada sam, vređan, omalovažavan, potcenjivan, ali nagrada za trud bile su mi uspešne realizacije i dobrobit svih građana Srbije.“ Upitan da prokomentariše ove predsednikove reči, Vučić je odlazeći s prijema poručio: „Odličan govor kakav i priliči na ovaj svečani dan“.

Sva je prilika da su ovi događaji Nikolića probudili iz debelog, zimskog sna. Ne treba zaboraviti da on samo dan pre sednice Predsedništva SNS nije želeo da otkrije da li je sa Vučićem postigao dogovor ko od njih dvojice ulazi u izbornu trku. Tvrdio je jedino da jedan drugom neće biti protivkandidati. U to da zaista i nije imao nikakav dogovor pre same sednice nije teško poverovati, kao i da je ipak očekivao svoju kandidaturu osokoljen Vučićevim obećanjima da se neće kandidovati. Međutim, jednoglasna odluka Predsedništva, kao i bojkot prijema, izbacili su ga iz takta. Sada već osokoljen Putinovom rođendanskom čestitkom, gotovo u besu najavio je svoju kandidaturu, pa onda odustao od nje, ali kako bi sačuvao svoj položaj i integritet postavio je ultimatum Vučiću – da ga vrati na čelo stranke i izabere za mandatara. Naravno da nije uspeo da smekša Vučića niti da bilo šta od toga ostvari, no kompromis je na kraju ipak bio postignut i Nikolić će, kako je sam rekao, aktivno podržati Vučićevu kandidaturu.

Bilo da su njihovi međusobni sukobi i animoziteti stvarni ili su samo bacanje prašine u oči, Vučić i Nikolić su na kraju uvek postizali dobar kompromis. Jedan je dobijao vlast i moć, a ni drugi nije ostajao kratkih rukava. Upitan onog istog dana pre sednice Predsedništva SNS, da li postoji mogućnost da više ne sarađuje sa Vučićem ako ne bude opet kandidovan za predsednika države, Nikolić je odgovorio: „Ne, ne postoji“.

UDOMLJAVANJE I NAMIRIVANJE: Nikolić je postao lak plen i u napadima Vučićevih koalicionih partnera, naročito predsednika SPS Ivice Dačića. Poznat po svojoj inače mekoj udvoričkoj ironiji, Dačić je na pitanje da li je njegov motiv za česte napade na aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića taj što ga vidi kao protivkandidata za premijersko mesto u narednoj vladi, odgovorio: „Šta ima da priželjkujem nešto što sam već bio. Što se mene tiče, da sam ja na mestu Aleksandra Vučića, Tomislav Nikolić ne bi bio ništa, zato što je hteo da skine njegovu glavu“. Usput je dodao i to da SPS nije pružio podršku Vučiću zato što očekuje da dobije nešto zauzvrat, već zbog toga što smatra da će njegova pobeda na predsedničkim izborima garantovati stabilnost u narednim godinama. I da nikada sa Vučićem nisu razgovarali o tome šta ta partija treba da dobije u zamenu za podršku, što bi gradacijski gledano bila baš tvrda ironija.

O udomljavanju Nikolića, čoveka koji je lako mogao ostati samo „obični“ penzioner sa omiljenim hobijem – pečenje rakije „tomovače“, spekulisalo se samo u početku. Iznenada, netom pred njegovo penzionisanje osnovan je Nacionalni savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, nova vladina kancelarija na čije je čelo kao direktor postavljen upravo penzioner Nikolić, i to na predlog premijera, s mandatom od pet godina. Troškovi poreskih obveznika prema ovoj novoj instituciji, sudeći po procenama, iznose više od 12 miliona evra godišnje. Računaju se tu, osim renoviranja zgrade koja se nalazi u centru Beograda, i 30 zaposlenih Nikolićevih saradnika mahom „prenesenih“ iz predsedničkog ureda.

Na nezakonitost i neustavnost osnivanja ovog tela prvo je reagovala stranka Borisa Tadića. U svom saopštenju, Socijaldemokratska stranka ukazala je i na kršenje zakona u slučaju ovog imenovanja. To je, kako u njihovom saopštenju piše, još jedan dokaz „da za ovaj režim zakon i institucije nemaju nikakav značaj i da se ponašaju kao da je država njihovo privatno vlasništvo, a državne funkcije instrument njihove trgovine.“ SDS je primetio da vlada u tehničkom mandatu može da obavlja tehničke poslove, ali ne može da formira „nove kancelarije“ i da „imenuje“. Zbog toga je zahtevala od Ivice Dačića, koji je odlaskom Vučića preuzeo mesto premijera sve do formiranja nove vlade, da objasni kako „to imenovanje spada u tehničke poslove“. U SDS-u dalje su zaključili da je očigledno da Dačić nastavlja sa praksom kršenja zakona koju je u poslednih pet godina uspostavio Aleksandar Vučić. Kao i to da je sva žurba verovatno zbog toga što Nikolić nema poverenja da bi ga buduća vlada imenovala na to mesto, „pa je primorao Dačića da ga protivzakonito imenuje pre formiranja vlade“.

O tome ko je zapravo primorao Dačića, u široj javnosti nije bilo mnogo polemike. Navodno je svima bilo jasno da je reč o utešnoj nagradi za „političkog oca“, poklon-sinekuri od njegovog „sina“, ali pod velikim pritiskom Rusije. Međutim, mnogo više bilo je rasprava o tome čemu zaista služi ova institucija za saradnju sa Rusijom i Kinom pored živog Ministarstva za inostrane poslove, da li je time stvorena neka nova rezervna vlada, uz postojeću, koja će se baviti samo „istočnim pitanjem“ pogotovo ako loše krene u saradnji sa EU, te kako se sve to uklapa u proklamovane evrointegracije Aleksandra Vučića, i, najzad, koje su to Nikolićeve ingerencije na osnovu kojih baš on treba da direktoruje takvim telom.

Ubrzo, sve se sleglo i leglo na svoje mesto, a malo po malo, i zaboravilo se. Savet je osnovan u maju, njegov direktor i zvanično postao penzioner u junu, a novi predsednik Srbije Vučić čim je ušao u zgradu Predsedništva, vratio je zastavu Evropske unije koju je pre nekoliko godina izneo njegov prethodnik Nikolić.

KOFERI I FLUORESCENTNE CIPELE: Premotavajući film unazad, može se pronaći i to da su svega mesec dana pre osnivanja Saveta, kada su se verovatno daleko od očiju javnosti vodili naporni pregovori oko toga šta će Nikolić da radi kada ode u penziju, mediji objavili da je policija upala u Fondaciju „Dragica Nikolić“ i otpočela istragu o poslovanju. I tada se dalo naslutiti da je taj potez države bio vrsta pritiska na apetite još neraspoređenog Nikolića. U Fondaciji je, navodno, bio sporan novac dobijen iz Emirata koji, kako se tvrdilo, nije bio proknjižen i kome se gubi trag, kao i nekoliko krivičnih prijava koje su već dugo tapkale u mestu. Međutim, otpremljeni su hitni demantiji prvo iz Fondacije, a onda i iz MUP-a o tome da je bilo kakva istraga u toku. Nadalje, mediji koji se naročito bave slučajem Tomislava Nikolića, a među njima po broju otkrivenih informacija nesumnjivo prednjači „Blic“, saznali su i to da je Nikolić zbog cele te afere oko ženine fondacije bio „ljut kao ris“ i da upravo zbog toga nije došao na proslavu pobede Aleksandra Vučića. Smatrao je, prema medijskim izvorima, da plasiranjem takvih informacija u javnost neko nastavlja kampanju protiv njega.

Penzionerski dani Tomislava Nikolića nikako da poteknu mirno. Tek što je zvanično bio zaveden kao penzioner, samo posle nekoliko dana mediji su se pozabavili i temom zašto već nisu srušene njegove dve nelegalne vikendice na Savskom nasipu. Upitani predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, shvativši to više kao primedbu na svoj račun, odgovorio je „kada Grad izda takvo rešenje“. Dve sporne vikendice, kako je objasnio, nalaze se u procesu legalizacije i čeka se odluka Gradskog sekretarijata da li će biti ozakonjene ili odbijene i ući u proces rušenja. „Ništa nije sprečavalo Gradsku upravu za ovih pet godina da svakim danom odbije legalizaciju tih objekata“, rekao je Šapić. „Međutim, ništa nisu radili, a onda su se setili Novog Beograda.“

Usledila je i letnja tema o paru Nikolić koja je imala koloritan naslov: „Tri kofera i fluorescentne cipele“. Priča o putovanju Tome i Dragice obilovala je detaljima o baškarenju u luksuznom, basnoslovno skupom letovalištu na grčkom ostrvu.

Kada je leto prošlo, Nikolići su se vratili kući i to u predsedničku rezidenciju. Posle saznanja „Blica“ o tome da umesto da se iseli iz predsedničke rezidencije jer na to više nema pravo, i javnost je saznala da će se Tomislavu Nikoliću čak renovirati vila u Užičkoj 23 i to na teret građana Srbije.

Nikolić se, što je bilo više nego primetno i simbolično, nije pojavljivao nigde na zvaničnim proslavama naprednjaka, ni na rođendanu ni na slavi partije koju je osnovao. Međutim, njegov odgovor, uzdržan i dvosmislen uvek kada govori o odnosima s Vučićem, ni ovoga puta nije bio drugačiji: „Podržavam SNS i imam dobru saradnju sa Aleksandrom Vučićem. Pojaviću se na svakom važnom skupu stranke na koji me budu pozvali“.

Iste diplomatske kvalitete navodno nije pokazao i nedavno u razgovoru s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, kako je to saznao „Blic“, koji mu je kao istinski privrženom Rusiji uručio Orden prijateljstva. Pod opsadom naslova o tome kako se Nikolić kao kakva tužibaba žalio Putinu na Vučića, te „šta mu je sve rekao“, te „ne birajući reči“, i najvećem sumnjivcu mogao je biti otkriven vidik na široko otvoren front prema Nikoliću. Te navodne žalbe Putinu odnosile su se na tretman koji je Nikolić u prethodnom periodu imao kod Vučica, zatim da Srbija ne sledi ruska uputstva i da je to glavni razlog zbog kog je Vučić pobedio u stranci. Putin se, kažu, nije naročito uključivao i komentarisao, nego je samo pažljivo slušao šta mu Nikolić govori. Na kraju je, kako tvrde izvori „Blica“, Nikoliću dao ne samo pare za osnivanje sopstvene stranke, nego i prva uputstva. I to bi bio siže njihovih poverljivih razgovora, koji Nikolić do sada nije ni potvrdio ni demantovao.

A za svaki slučaj, u sećanje treba prizvati trenutak kada su mediji, na sličan način, nakon izbora Vučića kao kandidata SNS za predsednika, objavili da će se i Nikolić takođe kandidovati. Posle izvesnog vremena, Nikolić je negirajući to, u jednom intervjuu upitao: a ko je medijima potvrdio da ću se ja kandidovati?

PLATFORMA U FIOCI: Niko, doduše, medijima nije potvrdio ni to da je Nikolić dobio od Putina pomoć da napravi stranku, kao ni to da bi njegov sin gradonačelnik Kragujevca uskoro mogao biti smenjen sa te funkcije. Jedino je pouzdano da se prvo pojavila vest o formiranju Nikolićeve stranke, a tek potom i naznaka o mogućoj smeni njegovog sina, pod naslovom „Pada i mlađi Nikolić“. Da nije tog „i“, ovakve spekulacije mogle bi da stoje same za sebe, ali sa tim veznikom uvezane su u jednu očiglednu i širu priču, u kojoj je Tomislav Nikolić promovisan u značajnog političkog oponenta Aleksandru Vučiću. A da nije 2017, nego da je, recimo, 2012, još bi se i moglo razmisliti o tome da Nikolić ima snage, volje, a ponajviše motiva da pravi novu stranku kojom bi se suprotstavio Vučiću. Jer tada još nije bilo tolike nesrazmere u njihovoj moći.

Polazeći od toga da medijske priče o Nikoliću ipak nisu isfabrikovane, jedni su pak apsolutno ubeđeni u unutrašnji rascep u SNS-u i veruju u ono „nešto trulo“ u državi naprednjačkoj. Drugi su uvereni da je u pitanju predizborni kockarski spin, koji na kraju treba da izrodi neki novi kompromis i tako očuva sve SNS glasače, a neke i da pridobije.

Uzme li se slučaj Nikolić za ozbiljno, dosadašnje analize kazuju da bi Nikolićeva stranka mogla da oduzme deo birača vladajućem SNS-u, kao i celom desničarskom bloku, radikalima, DSS-u, Dverima, ali da bi njen koalicioni potencijal bio izuzetno nizak. Pa čak i u koaliciji, Nikolićeva stranka zadržala bi se, kažu analitičari, tek oko cenzusa.

Od nagađanja o novoj stranci napravljenoj od Putinovih para, a u skladu sa aktuelnim unutrašnjim dijalogom, čini se da bi mnogo zanimljivije bilo kada bi Nikolić od Vučića zatražio da najzad obelodani Platformu za Kosovo koju je on kao predsednik još pre dve i po godine završio i predao premijeru, a koju ovaj od tada do danas drži zaključanu u svojoj fioci.