Nema zemlje za malce

Ko može da zaboravi ono uzbuđenje i radost, kada vas posle doručka puste da radite šta god hoćete. Ili predveče, posle večere, već ste u pidžami i grlite plišanog medu, izvalite se na pod ispred televizora koji „hvata“ tek dva programa, koji se jednostavno zovu – Prvi i Drugi. Svakog trenutka treba da počne „Kockica“, „Priče iz Nepričave“, „Na slovo, na slovo“, „Laku noć, deco“, „Metla bez drške“, „Fore i fazoni“, i tako dalje, u zavisnosti od ponude u godinama kada ste rasli. Generacije rođene sedamdesetih i osamdesetih poslednje su koje znaju šta znači kada se neke čike i tete potrude da naprave program namenjen upravo deci. Danas, tih čika i teta više nema na televiziji, digli su ruke, suočeni sa nezainteresovanošću nadležnih. A, paradoksalno, danas je na televizijskim kanalima ponuda svega i svačega veća nego ikada. Postoji toliko načina da smršate za samo deset dana, da se zaštitite od komaraca, izlečite dijareju, uzmete najpovoljniji kredit, dobijete mobilni, i to samo za dinar i osvojite milion dinara jedući sladoled. U ponudi su i emisije veoma zanimljivog sadržaja ako vam je život dosadan – uvek možete da se sladite tuđim životnim pričama, njihovim patnjama i sramotama. Muzičkih talenata ima više nego ikada i s obzirom na to da su jako uticajni na našoj „kulturnoj sceni“, bitno je da znamo sve o njima – ko, gde, kad, sa kim, u čemu, na čemu. Takođe, zahvaljujući televiziji, najlepše trenutke možete podeliti sa celom nacijom – susret sa starim prijateljem, pomirenje sa bivšim partnerom (koji je ponekad bio nasilan), oproštaj grehova roditelju koji vas je napustio dok ste bili mali, vaše venčanje i rođenje deteta. Svi ti sadržaji su namenjeni osobama preko 15 godina starosti. Dakle, ako ste mlađi od navedenog uzrasta, ne bi trebalo da provodite vreme ispred malih ekrana. Nažalost, najvernija publika ovakvih programa su upravo deca. Od njih se očekuje da razumeju svet odraslih zato što odrasli neće da shvate njihov.

Osiromašenje dečjeg TV programa je mnogo širi problem koji je refleksija stanja u jednom društvu, načina razmišljanja i kulture. U zemlji u kojoj se gotovo sva glavna dešavanja svode na crnu hroniku, ko još ima volje i vremena da misli na kuće od čokolade, prozore od marmelade i priče iz nepričave? Mada, teška vremena nisu baš neko opravdanje, jer su i u vreme ratova devedesetih deca mogla da se oslone bar na crtani film u 7.15, a tu su bili i „Kocka, kocka, kockica“, „Fore i fazoni“ i „Metla bez drške“.

„Nekada su postojala ‘klešta’ koja su nas držala na okupu, poput Duška Radovića i Lole Vlatković“, objašnjava Mila Bajford, jedna od naših najpoznatijih autorki programa za decu. „Koncepcija je bila takva da naše gledaoce, tj. decu, tretiramo kao našu mlađu braću i sestre kojima želimo da omilimo svet, da im pokažemo da je svet jedna veoma zanimljiva stvar. Emisije su bile prepune humora i nikad se nije ušlo u grešku da se kaže da ‘dva plus dva nisu četiri’. Naša redakcija je imala veliku podršku mnogih dečjih pisaca, kao i Danila Kiša, Aleksandra Popovića, Bore Ćosića, koji su ujedno bili i naši saradnici. Za redakciju je bio veoma važan dolazak saradnika Timotija Bajforda, koji je doneo svoj talenat i vrhunski profesionalizam sa BBC-ja. To je bio sklop koji je izvanredno funkcionisao. Sve je proizilazilo iz neformalne lakoće“, kaže Mila Bajford.

PARE ILI LJUBAV: Osamdesete godine nazivane su zlatnim dobom TV programa za decu. Domaća produkcija je bila kvalitetna, lepo osmišljena, raznovrsna i dovoljno zastupljena, pa samim tim i veoma popularna među najmlađima. Autori su bili pre svega entuzijasti, koji su uživali u onome što rade. „Novac nije igrao veliku ulogu“, navodi Branko Milićević Kockica. „Istina je da smo svi mi radili za neki novac, ali niko od nas iz čitave ekipe ‘Kockice’ nije radio zbog novca. Para nije bilo, ali smo se snalazili. Jednom prilikom smo išli na malo dalji teren. U pitanju je bio Zlatibor, mislim Sirogojno, a nema kombija. ‘Otela’ ga političko-informativna. I tako, čučimo ti mi ispred televizije sa sve tehnikom i putnim torbama i čekamo. Jao, uvek smo bili pastorci. Meni je televizija, vala baš, oduvek bila maćeha. I ja, šta ću, ubedim Kolju, snimatelja, da krene svojim autom, a ja dam svoja dva: ‘folksvagen bubu’ i ‘volgu karavan’. Mislite da mi je maćeha rekla hvala? Ni pod razno. Ali, nema veze. Ima ko da mi kaže hvala. Moji stari drugari koji sada dovode svoju decu u ‘Puža’, svesrdno mi se zahvaljuju. Hvala im.“

Po rečima Donke Špiček, dugogodišnje urednice dečje redakcije Radio-televizije Beograd, osamdesetih godina su postojali stalni dečji termini pre i posle podne, kako bi mogla da ih prate deca koja idu u školu i u prepodnevnoj i u poslepodnevnoj smeni. Ovo govori u prilog tome koliko se ozbiljno pristupalo ovim programima i vodilo računa o zastupljenosti dečjih emisija u programskoj šemi televizije. Danas su ti termini uglavnom prepodnevni. Mada se mnogo emisija reprizira, deca često bivaju uskraćena zbog redovnih prenosa zasedanja Skupštine Srbije.

„Ako uzmete u obzir da se danas dečja epizoda od pola sata snimi za 30 minuta, sa ekipom od dva-tri čoveka, eto vam odgovora zašto je program nekada bio bolji. Kockicu smo snimali četiri-pet dana po pet-šest sati“, objašnjava Branko Kockica.

SAMO PARE: Kako se zakrčio taj put za relativno kratko vreme i da li je nedostatak nadarenih umova, sa senzibilitetom za kulturne potrebe najmlađih jedini problem današnje dečje produkcije? Ljudski resursi jesu oskudni, ali deficit ne vlada samo na tom polju. Kao i nekada, veliki problem i sada predstavlja novac. Međutim, zanimljivo je to da ni dečje redakcije „zlatnog doba“ nisu imale odrešene ruke kada je bilo u pitanju trošenje sredstava za ove namene, ali su ipak proizvodile neke od najlepših emisija koje su se dugo pamtile.

Po rečima Radeta Veljanovskog, mediji danas gledaju samo profit, a prilagođavanje scenarija deci kao i rad sa decom dosta koštaju. Donka Špiček se seća kako su nekada svi bili skromniji, tako da su i honorari bili veoma mali. „U izradi programa sudelovao je veliki broj umetnika i to su činili iz ljubavi. Para nikada nije bilo dosta, ali za određene projekte uvek se odvajalo dovoljno sredstva.“

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu dr Rade Veljanovski ističe da „danas iščezava svest da programi za decu treba da se naprave na izuzetno ozbiljan način. Nekada je postojao osmišljen koncept. Danas je izražena napadna komercijalizacija medija“. Medijski analitičar Prvoslav Plavšić kaže da je „dečji program onda bio zastupljeniji u programskoj šemi, po strukturi izuzetno kvalitetan što su potvrđivala priznanja koja je dobijao na međunarodnim festivalima, kao i stepen zadovoljstva gledalaca. Imao je odjek u auditorijumu i bio je citiran.“

DAJTE BAR REPRIZU: Raša Popov, književnik i dugogodišnji TV novinar, ističe da je osamdesetih godina televizija ušla u punu zrelost. „Vodili su je elitni ljudi, a program je bio stvaran iz duboke intelektualne zrelosti. Mi smo išli jednim prokrčenim putem, imali smo prethodnike u Dušanu Radoviću i Aleksandru Antiću.“

Analitičarka medija Nataša Ristić smatra da deo problema svakako jeste u novcu, ali da to nije ključni problem. „Mislim da se program za decu još nije popeo na listi prioriteta i da ne može da se izbori ni za budžete, ni za termine emitovanja. Problem je ovu produkciju pronaći u programskoj šemi. Više nema stalnih termina, poput čuvenih crtaća u 7.15, nema domaćih igranih serija za decu koje će ona sa nestrpljenjem čekati i redovno pratiti (setite se ‘Nevena’, ‘Vage za tačno merenje’, ‘Kockice’…). Ko na šta naiđe, ako izuzmemo vikende sa Diznijevom produkcijom i crtane serije na kablovskim kanalima“, dodaje Nataša Ristić.

„Šteta je da se emisije poput Ršumovih „Fazona i fora“ makar ne repriziraju danas. Jedan veliki fond emisija postoji u Televiziji Beograd, ali nema termina da ih emituju. Nisu krive redakcije, jednostavno nemaju termina“, objašnjava Donka Špiček.

Nataša Drakulić, urednica dečjeg i školskog programa na RTS-u, ukazuje na to da „politika kuće nije naklonjena dečjem programu, što se ogleda u terminima i u tome što su ‘oterani’ na Drugi program. Na Prvom se malo emitujemo, a to je kanal koji ljudi znaju.“

Danas postoji svojevrstan paradoks. U eri satelitske i kablovske televizije, kada čak i u zemlji Srbiji nemali broj domaćinstava na raspolaganju ima čitav spektar domaćih i inostranih kanala, nekako opet ima manje dečjih emisija nego osamdesetih godina, kada niko od nas na daljinskom upravljaču (ako ga je imao) nije morao da pritiska cifre dalje od 3. Budući da domaće emisije imaju vrlo mali udeo u programu, deca danas najčešće gledaju crtaće koji čine okosnicu programa namenjenih deci.

Nataša Drakulić navodi da je „naša industrija domaćih crtanih filmova mizerna i minorna, a i država je ne podržava, jer je jako skupa“. Prema njenom mišljenju, u našoj zemlji postoje sjajni animatori ali, nažalost, njima se ne isplati da rade za našu televiziju.

Dete će radije upaliti britanski Kartun netvork koji emituje crtane filmove tokom celog dana, nego što će pokušavati da uhvati termin na nekoj od domaćih televizija. Iz svega ovoga zaključujemo da naš dečji program i nema preveliki „share“ među auditorijumom. „Emisije za decu nisu rentabilne i taj stereotip je vezan za kriterijum rejtinga, koji se delom odnosi na gledanost. To što nemaju dovoljnu gledanost ne privlači oglašivače i zato deca ispaštaju. Međutim, ulaganje u emisije ovog tipa je korisno i isplativo, jer su deca veliki potrošači i uticajni su na potrošnju u porodici“, objašnjava za „Vreme“ Prvoslav Plavšić.

BEZ IDEJA: Ali, ne određuju samo termini to da li će program biti gledan ili ne. Najbitnije je da privuče pažnju onih kojima je namenjen. Program za decu mora da se dopadne deci i to je glavni kriterijum za vrednovanje njegovog kvaliteta. Mora da odgovara njihovom uzrastu i kulturno-obrazovnim potrebama, da bude u duhu njihovog vremena, a ne da imitira program za odrasle. Danas ne bi trebalo praviti iste sadržaje kao pre dvadeset godina, ali bi ih trebalo praviti sa istom ozbiljnošću kao nekada. Deca više nisu naivna, ona sazrevaju ranije. Prema tome, program za decu mora da bude za njih prihvatljiv, tj. prilagođen sadašnjem trenutku. Danas je teško naći modele, sadržaje, kao i forme na koje će deca pozitivno da reaguju, da ih prihvate. Teško je predvideti šta će današnjoj generaciji najmlađih biti zanimljivo, jer to su sada neki novi klinci, koji odrastaju u eri novih tehnologija, interneta, sa novim, drugačijim senzibilitetom, interesovanjima do kojih nije lako dopreti.

Drugim rečima, ima se utisak da je glavni problem, pored već navedenih, ipak u odsustvu ideja o tome kako danas napraviti kvalitetan dečji program, atraktivan po formi i sadržini. Činjenica je da je zahvaljujući novim tehnologijama TV produkcija danas neuporedivo jeftinija. Uz dobre ideje, i sa manje ulaganja, a više volje i razumevanja za potrebe najmlađih, mogli bi se proizvoditi programi po meri dece. „Zašto da pravimo žvaku za decu, kad su oni to odavno prevazišli, već sa pet godina gledaju igrane serije i slične sadržaje za odrasle. Vreme se promenilo, a sa njim i deca“, kaže Mila Bajford.

Prvoslav Plavšić ističe da deca vole priču, jer se kroz nju užive i maštaju. Zato im informativni program koji je sačinjen od niza nekih činjenica nije zanimljiv. Dodaje da su današnji crtani filmovi industrijalizovani, tj. nisu autorski u punom smislu, jer je produkcija drugačija nego ranije. Naglasak je stavljen na nasilje, fizički izgled i na odnose koji vladaju u svetu odraslih. Crtani utiču na emotivno i socijalno ponašanje dece, kao i na njihovu percepciju stvarnosti, sveta u kom žive. Današnji stvaraoci se ne stavljaju u poziciju onih kojima je to namenjeno i tu je reč o nerazumevanju potreba dece.

ZABRANJENO ZA MLAĐE OD: Ljudi imaju jednu predrasudu, a to je da program za decu može da pravi svako, što svakako nije tačno. Potrebna je odabrana ekipa, koja, po rečima Radeta Veljanovskog, podrazumeva „tim profesionalaca – reditelja, scenaristu, glumce, pedagoge, psihologe, dečje pisce itd. Raša Popov smatra da „najsvesnije ličnosti našeg društva treba da razmišljaju za decu i da je potrebno angažovati najbolje snage u društvu“.

U dečjoj redakciji danas sedi samo četvoro ljudi – dramaturg, istoričar umetnosti, muzikolog i jedan reditelj, a u školskoj jedanaestoro. „Veliki broj ljudi je otišao zbog nekih birokratskih problema i na njihova mesta još uvek ne mogu da dođu mladi ljudi“, objašnjava Nataša Drakulić.

Kako odgovornost prema deci imaju odrasli, naročito roditelji i vaspitači, mediji ne treba i ne mogu da deluju sami, odnosno oni moraju da podstiču odrasle da pomognu deci da shvate “ medijsku realnost“ koja tako neumitno prodire u dečju sobu. Nije dovoljna oznaka da neki program nije za decu određenog uzrasta. Potrebno je da se roditelji posvete svojoj deci i da sa njima gledaju emisije, kako bi kasnije razgovarali o tome. Takođe, programi koji sadrže scene nasilja, nepristojan rečnik, grube aluzije, eksplicitno seksualno ponašanje, kao i uznemirujuće scene, moraju imati odgovarajući termin, kada je najmanji broj dece u mogućnosti da ga gleda. „Meni je jako zabavno (ali me i mnogo nervira) kada vidim oznaku da program nije za decu mlađu od 12 ili 14 godina, a emituje se u nedelju rano posle podne ili kada se serije, koje se premijerno zbog sadržaja emituju posle ponoći, repriziraju sutradan u podne. Naravno, to nisu emisije za decu, ali deca ih gledaju mnogo radije i redovnije nego ono što bi trebalo da im bude namenjeno“, sugeriše Nataša Ristić.

Međutim, izgleda da se ni roditelji ne bave decom u potrebnoj meri i zbog toga ne poznaju dovoljno svoju decu. „Mora da se radi na informisanju dece, kao i roditelja“, predlaže Mila Bajford i smatra da je „najbolje napraviti neki obrazovni program koji bi ušao u škole i izvršio tu funkciju“. Danas na RTS-u postoji nekoliko obrazovnih emisija, koje nauku i neke školske predmete prikazuju na dečji način. „Imamo i jako lepe emisije koje se bave životom poznatih matematičara i njihovim teoremama, koje su nam svima bile bauk, na veoma zanimljiv, deci prilagođen način“, ističe Nataša Drakulić i ponavlja da su glavni problem plasman i termini namenjeni dečjem programu.

Prema podacima Republičke radiodifuzne agencije, na Prvom programu RTS-a od ukupnog godišnjeg vremena emitovanja svih programa, na emitovanje dečjih programa domaće i strane produkcije otpada samo 3,74 odsto vremena. Situacija je malo bolja na Drugom programu, gde su dečji programi zastupljeni sa 8,52 odsto od ukupnog vremena emitovanja. Prema isitim podacima, strana produkcija je više zastupljena od domaće.

Javni servis zbog svoje uloge i pozicije u društvu ima obavezu da proizvodi program na svim nivoima (što podrazumeva i dečji program). „RTS formalno ispunjava zakonsku obavezu emitovanja ove vrste programa, ali se manje nego ičim drugim bavi decom, manjinama i civilnim društvom“, upozorava Rade Veljanovski.

Teško je govoriti o tačnom profilu autora i urednika programa za decu, ali je možda dobro govoriti o vrednostima i potrebama. Za početak bilo bi dobro poći od normi koje su oduvek važile i kojima ozbiljan svet i danas teži. A onda bismo mogli i da poštujemo zakone i konvencije, od medijskih zakona u kojima jasno stoji kakvi sadržaji se ne smeju emitovati u vreme kada su deca pred ekranom, do kodeksa o deci i medijima – davno potpisanog, retko poštovanog. Dakle, postoji zakonska obaveza o emitovanju dečjeg programa, ali to nije jedini okvir koji to reguliše. Bitna je samoregulativa kojom se mediji obavezuju da će postupati u skladu sa interesima dece.

Zastupljenost dečjeg programa

Rezultati istraživanja monitoring tima Novosadske novinarske škole (Novi Sad) o zastupljenosti dečjeg TV programa na četiri nacionalne TV stanice – RTS1, RTS2, TV Pink, TV B92 i dve pokrajinske – RTV1 i RTV2, na uzorku od sedam dana (10-16. novembar 2008) od 6 do 24 časa.