Krupanj je u zapadnoj Srbiji, opština nema ni 20.000 stanovnika, od većih mesta Loznica na 30-tak kilometara. Smešten u kotlini, ispod planina, ima nekoliko rečica koje čine Likodru. Nekada bilo rudarsko mesto, ali to je prošlost, sada imaju tekstilnu fabriku koja ne radi. Sajt opštine kaže, Savremeni Krupanj karakteriše ekološki nezagađena i atraktivna priroda! To sve. Posle bujične katastrofe, tri dana niko nije znao šta se događa, u Krupnju nema ni toga.
DVA BULDOŽERA: U Krupanj se, takoreći na jedini način, stiže skretanjem sa puta Valjevo–Loznica, u Zavlaci. Tu reka Jadar, koja celu svoju dolinu, do Loznice, poplavila. Od skretanja kod Zavlake, dolinicom Likodre, nanet pesak, šljunak, mulj koji se slegao, izvaljena stabla ogromnog drveća. Na ulazu u Krupanj, tim putem, vidi se dokle došla voda, naplavine mulja i blata ušle u kuće. Azilanti, iz Koviljače i Bogovađe, primili se kolica i lopata, udarnički.
U centru zgrada opštine, ispred nje radno, šmrkovima vode čiste betonske površine. Na spratu uprava, predsednik opštine Rade Grujić u maloj kancelariji. Reporteru se javi grešna mis’o, baš mala kancelarija za toliko nerazvijenu opštinu. Kod Grujića i komandant Kriznog štaba Pavle Živanović, obojica u poslu, uz pomoć volonterke se javljaju na telefone, koordiniraju. Predsednik Grujić, SPS kadar, socijalisti imaju većinu, ima i to, sa DS i DSS, uze ispriča šta ih snašlo. Kiša je padala utorak, 13. maj, nije izgledalo da će nešto biti, ali kiša nastavila da pada, bila sve jača, štitili koliko mogli, nemaju neku mehanizaciju, dva buldožera i čet’ri kamiona. U sredu na četvrtak sve se izlilo, stručnjaci rekli da to nije bila poplava, bila bujica, Bogošnica, Kržava i Čađavica sve odnele, kad se ulile u Likodru, Likodra nizvodno napravila zijan. Naselje Žarkovac, iza autobuske stanice, najviše stradalo, evakuisali ljude, 600 ljudi…
Tri dana, do petka iza podne, nisu imali vezu sa svetom, nisu mogli nikome da jave, to bio veliki problem. Šta su mogli da urade, ništa, evakuisali, najveći udar primilo 12 vatrogasaca i 27 policajaca. Prvi im stig’o načelnik Sektora za vanredne situacije, dokle mog’o „ladom“, posle peške. Onda dolazili redom, u subotu, 17. maja, ministar Selaković, u nedelju Ljajić, u ponedeljak predsednik Nikolić, pa doš’o Patrijarh, gradonačelnik Vučević iz Novog Sada… Sa mašinama prvi pritekli iz Vrbasa, posle angažovali privatnike, predsednik Nikolić stig’o sa konvojem od 27 vozila, ministar Selaković doš’o prvi, Gruji pre pitanja odgovori da niko nije hteo da ga bije, on animir’o Novi Sad, onda iz Novog Sada stigla pomoć, doš’o Vučević, teški bager, cisterne za vodu… cela Vojvodina najviše pomogla, pomogla i Srbija, do Leskovca, Kuršumlije…
Više od 200 kuća neupotrebljivo, moraće ponovo da se gradi, komunalna infrastruktura uništena, struja, vodovod, kanalizacija, čet’ri velike mašine rade na probijanju kanalizacije, samo u poljoprivredi, gruba procena, milijarda štete, o ostalom da ne govore. Reporter uze pita, jali se javljala Partija, Dačić, Grujić odma’nu, partiju da mu ne pominjemo, bila ministarka poljoprivrede… Ne može da kaže, takoreći nema mesta koje im nije pomoglo, voda, hrana, lekovi, stočna hrana, stigla pomoć i iz Ciriha, najavljuju iz Nemačke i Mađarske, sad ga zvali iz Zrenjanina, ceo Zrenjanin na nogama zbog Krupnja… Ali, njima su najhitnije potrebe za stručnjacima, imaju preko 300 klizišta, ništa nisu uradili, da bi sve doveli u red trebaće im čet’ri-pet godina… Tu predsednik skrati, mora dočeka gospodina Alvirovića, emisija „Sat“, doter’o pomoć…
Reporter uze napusti zgradu opštine, krizni Pavle Živanović je, sa sprata, smiriv’o starijeg meštanina koji je na stepeništu sve udar’o štapom u gelender, i vik’o, Nema čekanja, brdo mi ušlo u kuću… Preko puta opštine Crkva, u kojoj spomen–kosturnica ratnika na Mačkovom kamenu. U porti improvizovan šator, primaju pomoć iz Švajcarske, džakovi garderobe. Ispred crkve grupa Roma, svak uzeo po nekoliko džakova, čekaju, ne razilaze se. Izađe krupan momak, u crnoj majici, sveštenik li je, viknu: Ajde, marš! Izbi podne, poče kiša, pređe u pljusak, reporter ode do pansiona, gde su, kako rekoše, smeštena raseljena lica. Konobar u restoranu informisa da ostale samo dve porodice, i one otišle obiđu kuće. Jedan od prisutnih uze da se žali na TV program, samo Vučić, njih nigde, žensko za stolom prenese da će biti na BBC, kako čula, ceo svet, sem Australije, će ih vidi…
NE MOŽE SE JESTI: Novinar se, po kiši, uputi u naselje Žarkovac, ni kilometar od centra. Rečica Zmajevac mutna, nosi kišu. Ni kilometra od centra kuće doslovno izvaljene, zajedno sa temeljima. Fotografiše kuću koju istumbala voda, toliko da toga nema ni u filmskim kataklizmama. Priđe žena srednjih godina, suznih očiju, da nam ona pokaže. S leve strane od rečice, niz kuća se naglo napred, brdo iza, sve sa šumom, se spustilo na kuće, ušlo u njih. Snežana Petrović, samo da pokaže, rekli da ne ulazi u kuću, ali mora da pokaže. Otključava neupotrebljivu kuću, penjemo se uz stepenice, ona ponavlja, Ceo život radila, ustajala u tru ujutro, i eto… Na spratu zemlja ušla u sobu kroz prozor, stabla drveća probila zidove. Snežana širi ruke, hvata vazduh, uspevamo da razumemo, ceo život se odricala, deca da imaju, muž invalid, jedno dete student… ljudi su obećali da će pomoći, treba biti strpljiv, verujem u opštinu, verujem u ljude, ima dobrih ljudi… Izlazimo napolje, iza nje na kuće strovaljeno, sve sa šumom, brdo, Snežana ponavlja, ceo život radila, sve ode za noć, evakuisali ih u kašici buldožera, ne može da kaže, dele hranu, samo baksuz može da kaže da nisu dali hranu, vodu, svega, ali ne može se ni jesti kad je ovolika nesreća…
Na istoj strani, nešto niže, kuća koja je ostala čitava, brdo je nije zakačilo. Na terasi nekoliko ljudi, dvojica donela pomoć, jedan pokazuje šta piše na majici, kanton Tićino, Švajcarska, oni neposredno dele pomoć, razgovaraju sa ljudima, doterali 100 paketa, ima brašna, ulja, soli, šećera… keksa, čokolade… Domaćin kuće kaže da voda došla do njih, gled’o kako sve nosi, nekim čudom brdo ih zaobišlo. Polom, voda se sjurila, leti tu ni noge ne možeš da opereš, sad bujica haos napravila. U prvi mah im niko nije doš’o, nije bilo moguće, tu nije bilo pomoći. Posle došli iz opštine, gledali, čuje da dele placeve, da će biti iseljavanja…
Pred kućama ima ljudi, još u neverici šta ih je snašlo, više gledaju, okreću se, obilaze, ko da ne znaju šta, i odakle, početi. Jedan se razgalamio, veli bili iz opštine, rekli da nađu stan, opština će platiti, gde da nađe… Ima pomoći, kako da nema, bio jednom d’uzme, ljudi se tuku, otimaju, više neće ići. Da kaže, organizacija nula, došla nesreća, sve uništila, sad došli crnci da spašavaju, da rade, njihovi sede u kafanama, a ljudi došli iz božije matere da čiste, užas, nula…
Opet centar varošice, ispred crkve nema Roma, samo „mercedes“ beogradskih tablica na kome nalepnica „Srbi za Srbe“. Opštinu još čiste šmrkovima, policija patrolnim kolima zatvorila prolaz, sa konvojem DDOR Novi Sad džipova, stig’o gospodin „Sat“ Alvirović. Reporter krene nazad, istim, takoreći jedinim putem. Niko da pokaže novu znamenitost Krupnja, za koju reporter sazn’o posrednim, internet putem, prostorije lokalnog SNS-a, gde sa terase, kartonski Vučić u boji i prirodnoj veličini maše. Ko da veli da će sve biti bolje od dobro. Niz izlazni put azilanti iz Koviljače i Bogovađe i dalje lopataju naneti mulj i blato…
Stanemo nizvodno, desetak kilometara od Krupnja, u selu Likodra. Uz put, na krajputašu, sedi seljak u godinama, iz njega kuća, ispod dolinica sa koje rečica sve obrisala. Borisav Mijailović (1938), nikad nije bilo ‘vako, veli, bilo ‘41, ali nije ‘voliko. Sve što je bilo odnela voda, kukuruz, sve. Šta će narod, mora živi, pa kako bude, kriza, sad i gore. U opštinu nije iš’o, niti su oni dolazili, u Krupnju, čuje, opasno, odnete kuće, 200 oboreno… Kol’ko je bilo vode, ovde išla ko Drina, dobro je išta ostalo, sedam dana kiša bez prekida…
