U ponedeljak, 18. juna skoro je neopaženo prošlo saopštenje ovdašnje Asocijacije za promovisanje inkluzije (API Srbije) da se posle 14 godina prekida pružanje usluge stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim invaliditetom. Ovo, u stvari, znači da je osamnaestoro ljudi koji rade, treniraju, slikaju, imaju hobije i uživaju u njima, prijatelje, jednom rečju izgrađen život, do kojeg su došli hrabro se rveći sa više teškoća nego što možemo i da zamislimo, preko noći vraćeno u domove. Ili, gde je takva mogućnost postojala, u svoje porodice.
Da li je moguće da država, da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (MRZS), grad Beograd i njegov Sekretarijat za socijalnu zaštitu, nisu mogli da pronađu ijedno rešenje da do ovoga ne dođe? I kako to da se sve događa u sablasnoj tišini?
Pošto su evropske preporuke i zahtevi da se što više osoba sa invaliditetom uključi u društvo i bude van institucija, moramo li neljudski da čekamo primenu evropskih standarda, da nam se takoreći naredi, da bismo delovali u korist onih kojima je to potrebno?
STANOVANJE BEZ PODRŠKE: U pokušaju da razgovaramo sa predsednikom API Srbije Draganom Lukićem, rečeno nam je da je, uprkos silnom trudu, projekat, nažalost, gotov i da su sve što su imali već kazali u saopštenju. Naime, tamo stoji da je razlog prekidanja finansijski, kao i da potrebe, stavovi i mišljenja onih koji su bili uključeni, kako korisnika tako i pružaoca usluga, nisu ni uzeti u razmatranje.
„Pokazalo se da su razvoj socijalnih usluga u zajednici, kao i težnja ka humanijim uslovima življenja osoba sa invaliditetom, samo deklarativni stavovi države (…) Najveću zahvalnost i sve čestitke pripadaju samim mladim osobama sa invaliditetom, korisnicima usluge Stanovanje uz podršku. Oni su hrabro iskoračili iz sigurnosti institucije sistema i zajedno sa timom API Srbije krenuli u neizvesnost, ali sa velikom nadom i očekivanjima u bolji život. Uložili su puno napora i truda, razvili niz svojih kompetencija i pokazali da je život u otvorenoj sredini ne samo njihovo pravo, već njihov izbor koji nema alternativu, kome će i nadalje težiti.“
Na pitanje koje je „Vreme“ uputilo nadležnom ministarstvu – zašto je do toga došlo, ko je odgovoran, postoje li nekakvi planovi da se korisnici vrate u stanove odnosno da li se traži rešenje baš za ove ljude, nismo dobili nikakav odgovor, i pored šest dana čekanja da nam saopšte makar nešto. Poziv upućen gradskom Sekretarijatu za socijalnu zaštitu završio se isto – tišinom.
Kako smo uspeli da saznamo, Grad Beograd jeste dao stanove na korišćenje i time je njihovo bavljenje svojim sugrađanima prestalo. Novac deset korisnika, koji su stanovnici prestonice, preusmeravan je Domu u Sremčici koji se vodi kao odgovoran za njih, iako oni tamo nisu boravili duže od decenije. Od pokušaja da, jednostavno rečeno, novac prati korisnike te dođe do onih koji im pomažu u stanovanju uz podršku, do pružaoca usluga, stručnog tima, domaćica, nije bilo ništa. I takva konstrukcija se, naravno, raspala.
Stanovi sada stoje prazni.
U Novom Sadu i još nekim gradovima u Srbiji postoji usluga stanovanja sa podrškom. Po zakonu, osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da žive u zajednici, ali je osnivanje i funkcionisanje sistema podrške u rukama lokalnih vlasti. Da bi se došlo do neophodnih finansija za primenu programa, lokalna zajednica mora da se prijavi preko javnih nabavki i zatraži sredstva. To u Beogradu nije urađeno.
Ministarstvo je davnih dana obećalo više od stotinu stanova za ljude sa invaliditetom. Čak i to je opet veoma mali broj u odnosu na celokupnu populaciju koja živi po različitim ustanovama. Šta je sa svima njima koji bi mogli da žive kvalitetnije, zbrinuti do kraja života, samostalni, sa osećajem samopoštovanja koji nam je svima potreban?
PRVI SUSRET SA REALNIM SVETOM: „Nakon informacije o ukidanju stanovanja uz podršku, ne znam šta im još možemo ponuditi“, kaže psihološkinja Dražena Erdeljan, zaposlena u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju Veternik, nastavljajući da hraniteljstvo jeste dobra opcija (naravno kada je reč o maloletnima), ali da uz to naša država ima još samo ustanove, pojedine dnevne boravke koje finansira lokalna zajednica, te uslugu „predah“, gde je roditeljima omogućeno da smeste dete u objekte škole „Milan Petrović“ u trajanju do 30 dana.
Govoreći o značaju stanovanja sa podrškom, Dražena Erdeljan ističe kako je to prvi susret osoba sa intelektualnim invaliditetom sa onim što bismo nazvali stvarnim životom – okruženjem, komšijama, zajednicom; prvi put moraju da poštuju kućni red, žive jedan porodični život poput onoga koji većina nas poznaje, a za njih je ogromna razlika u odnosu na život u ustanovi.
„Društvo ima barijere u odnosu na osobe sa intelektualnim teškoćama i ne smatra ih ravnopravnim. Predrasude su i dalje jake, ali ih nećemo ukloniti ukoliko ne omogućimo osobama sa intelektualnim teškoćama da žive sa svojim komšijama, da upoznaju jedni druge. Predrasude se ne uklanjaju tako što zatvorimo i zaključamo ljude“, kaže D. Erdeljan.
Sagovornica „Vremena“ naglašava i da, kada govorimo o napuštanju institucija, stanovanje uz podršku može biti neophodan prelazni korak ka osamostaljenju jer ne može se očekivati da se posle godina i godina provedenih u domovima, neko može samo „baciti“ u realni svet.
Kada je reč o poslednjem slučaju, kada su ljudi vraćeni u domove, ona to opisuje kao veliki korak unazad kako u psihološkom, tako i u socijalnom smislu. Neki od njih nalaze se u Domu Veternik, gde žive donekle samostalno, ali svakako ne onako kako su živeli u stanovanju uz podršku. „Osnažili smo ih, osvestili ih da to mogu, a onda smo im rekli da nemamo finansijske mogućnosti. Degradirali smo ih da ponovo zavise od drugih, a oni znaju da to ne moraju“, kaže Erdeljanova i dodaje da su oni to jako teško prihvatili i da bi možda bolja varijanta bila da izađu iz ustanove, ali bi to onda značilo da budu potpuno finansijski nezavisni, što je veoma teško. „Oni i dalje pokušavaju, razmišljaju, informišu se kako bi mogli ponovo da žive na način na koji su živeli do juče.“
UMESTO JARBOLA I FONTANA…: Kada čovek šeta nekom zapadnoevropskom zemljom, za tren može da pomisli kako je tamo više ljudi sa invaliditetom. Sreće ih na ulici, u prodavnici, kafeima. Ali nije ih više, nego žive drugačije nego u Srbiji, jednostavno nisu zatvoreni i žive kao i drugi. Jer su u stanju da takav život vode, a država im je to i omogućila.
Član dva Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom kaže da su njegova glavna načela, između ostalog, poštovanja ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, uključenost osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključenost osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama… U ljudska prava spada i pravo na slobodu.
A kada je već reč o dokumentima, na sajtu API Srbije ima tekst o stanovanju u zajednici uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama, u izdanju Društva za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije gde piše: „Trudili smo se da svim korisnicima obezbedimo punu dostupnost informacija vezanih za njihovu socijalnu sigurnost. Posebna pažnja posvećena je prevazilaženju anksioznosti i strahova vezanih za neizvesnu budućnost aktuelnog načina življenja, kao i strepnju od povratka u instituciju.“
U tome su, izgleda, i uspeli, strah je bio prevaziđen, uobičajene predrasude društva počele su ozbiljno da se krune, a onda su ih vratili u te institucije. Oni su tokom svih ovih godina postali sportisti, komšije, prijatelji, radnici, građani i prestali da budu viđeni i da doživljavaju sebe samo kao invalide. Ljudi su istrgnuti iz onoga što im je godinama bila kuća, što su sticali i gradili, na način nedostajan ljudskog bića.
Nimalo cinizma nema u predlogu da umesto gradnje jarbola od 400 miliona dinara, 54 fontane, jelki i lampiona, gradska vlast porazmisli o ljudima kojima može i mora da pomogne.
U Novom Sadu još uvek postoji usluga stanovanja sa podrškom koje se odvija uz podršku lokalne samouprave. Kada je 2004. godine otvoreno stanovanje uz podršku Doma Veternik, u kuću su smešteni korisnici Doma koji su u to vreme pohađali školu „Milan Petrović“ i bili su na putu deinstitucionalizacije. Dva korisnika su danas potpuno samostalna: „Jedan je podstanar i sam se izdržava. Nakon završene OŠ „Milan Petrović“, u saradnji sa gradskom upravom za obrazovanje, omogućili smo mu besplatno dalje školovanje u srednjoj školi kulinarskog smera. Zadovoljan je, radi u restoranu. Drugi trenutno živi u stanu koji mu je obezbedio Centar za socijalni rad, zaposlen je, a uz to privodi kraju Srednju građevinsku školu, smer za domara. Nije mu lako jer radi, uveče uči, ali uspeva…“ „Vreme“ je takođe već pisalo o Danijeli Jovanović, prvoj ženi sa invaliditetom koja je osvojila najviši vrh Evrope Elbrus, trenira biciklizam, plivanje, tekvondo, gde je svetska prvakinja, osvaja medalju za medaljom, svakodnevne treninge ne propušta, a uz to i radi.
Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
