Neko nas posmatra

Nekada davno, dok nije bilo satelita, špijuniralo se avionima. Verovatno najpoznatija letelica koja se koristila u ove svrhe bio je američki U-2 koji, uprkos činjenici da je dizajniran još početkom pedesetih godina prošlog veka, i dalje leti u neznatno izmenjenom obliku. U-2 je inicijalno zamišljen kao avion za osmatranje sovjetskih aerodroma i silosa sa nuklearnim projektilima, korišćen je za nadletanje SSSR-a i Kube, ali je kasnije leteo iznad mnogih drugih kriznih područja u svetu, ponajviše iznad Bliskog Istoka. U-2 je imao revolucionarno unapređenu optiku i bio je sposoban da na zemlji razluči detalje veličine 30–60 centimetara, što je bilo značajno bolje od najboljih kamera tog doba koje su, sa iste visine, imale rezoluciju od sedam metara.

foto: wikipedia.org

U–2 ERA

Bio je to spor avion više nalik na jedrilicu sa ogromnim, vitkim krilima koji je bio u stanju da ostane u vazduhu i po deset sati uz pomoć jednog mlaznog motora. Avionom se teško upravljalo, teško se poletalo i još teže sletalo, tako da je svaki let iziskivao ogroman fizički napor pilota koji je tokom misije mogao da izgubi i nekoliko kilograma težine. Pilot se, inače, nalazio u kabini sa sniženim pritiskom vazduha, tako da je sve vreme morao na sebi da ima skafander i masku sa kiseonikom.

U-2 nije bio naoružan, od opreme je posedovao samo jedan ogroman foto-aparat sa objektivom prečnika 30 centimetara. “Branio” se jedino svojom sposobnošću da leti na visini od preko dvadeset kilometra, koju su američki stručnjaci smatrali nedostižnom za sovjetske radare i navođene projektile. Svaki prelet U-2 preko sovjetske teritorije Hruščov je žestoko osuđivao ali su Amerikanci, i pored toga, nastavili sa špijunskim misijama: nakon lansiranja sovjetskog “Sputnjika” 1957. godine Hladni rat je dobio na intenzitetu i potreba za informacijama sa terena bila je veća nego ikad.

foto: wikipedia.org

Kako je vreme prolazilo, tako je i američki predsednik Ajzenhauer bio sve rezervisaniji prema ovom špijunskom programu. Sumnjao je da će Sovjeti, uz malo sreće i dodatno usavršavanje svojih odbrambenih sistema, kad-tad dobaciti do američke letelice. To se i desilo u maju 1960. godine, kada je jedna sovjetska raketa tipa SAM eksplodirala u blizini U-2 koji je poleteo iz Pakistana sa namerom da nadleti SSSR duž pravca jug–sever i sleti u Norvešku. Avion nije bio teže oštećen ali nije mogao da nastavi let, tako da je pilot morao prinudio da sleti na sovjetsku teritoriju. SSSR se tako dočepao skoro čitavog aviona, što će kasnije iskoristiti da napravi svoju verziju špijunske letelice (Beriev S-13). Pilot Geri Pauers bio je zarobljen i podvrgnut intenzivnom ispitivanju, da bi na kraju bio osuđen na tri godine zatvora. Svoju kaznu nije izdržao do kraja: razmenjen je za ruskog špijuna Rudolfa Abela na čuvenom “Mostu špijuna” u Berlinu, 1962. godine. Preleti iznad SSSR-a su prekinuti, ali je U-2 za Ameriku bio veliki uspeh: avion je tokom višegodišnje kampanje fotografisao 15 odsto sovjetske teritorije, a na osnovu tih fotografija napravljeno je preko 5000 špijunskih izveštaja. Hruščov je, povodom toga, od Ajzenhauera tražio javno izvinjenje, ali ga nikad nije dobio.

ERA SATELITA

Kada su sateliti počeli masovno da se koriste, špijunski avioni počeli su da gube na značaju. U prvo vreme, sateliti su za skladištenje snimaka koristili klasičnu filmsku traku. Osvetljeni film se na zemlju vraćao u kapsuli s padobranom koja je hvatana u letu, specijalnom “kofom” izbačenom iz aviona. Proces je bio spor i podložan greškama: vrlo često se dešavalo da od trenutka fotografisanja pa do trenutka kada je film uhvaćen, razvijen i analiziran prođe nekoliko meseci. Tokom projekta “Samos” pokušalo se sa razvijanjem filma na samom satelitu. Ovako razvijeni film se zatim skenirao, a skenirana slika slala na zemlju pomoću radio-veze. Sateliti nisu trajali duže od par nedelja – njihov rok upotrebe zavisio je od količine filma koju je satelit sa sobom mogao da ponese. Boravak u orbiti bio je ograničen i niskom orbitom oko Zemlje jer je, usled trenja sa gornjim slojevima atmosfere, visina satelita brzo opadala.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, umesto klasične filmske trake počinju da se koriste digitalni CCD senzori, nalik onima koje ćete danas naći u svakom mobilnom telefonu ili digitalnom foto-aparatu. Sateliti su počeli da traju duže, iako su ograničenja i dalje postojala: prostor za smeštaj digitalnih fotografija uvek je limitiran, baš kao i broj prilika da se uskladištene fotografije prebace na zemlju (satelit mora da se nađe iznad odgovarajućeg prijemnika). Fotografije su ogromne, snimak samo jedne “scene” može da zauzme i po nekoliko gigabajta (ilustracije radi, dobar foto-aparat koji možete da kupite u radnji koristi svega nekoliko megabajta po fotografiji).

foto: picryl / national reconnaissance office

Danas postoje četiri tipa špijunskih satelita. Najznačajniji su oni optički, koji kamerama visoke rezolucije snimaju interesantne objekte na zemlji. Prvi američki sateliti ove vrste lansirani su u okviru programa “Corona” i “Keyhole” i mogli su da spaze detalje veličine dva metra. Tipično su se kretali na visinama od 120 do 300 kilometara. Na tim visinama satelit neprekidno menja svoj položaj iznad zemlje i nije u stanju da u kontinuitetu prati jedan određeni objekat. Najveći satelit od njih, KH-9, imao je masu od 15 tona i zbog svoje veličine dobio je nadimak “Velika ptica”. Vremenom je tehnologija usavršavana, tako da su se pojavili i sateliti koji zahvaljujući svojoj specifičnoj orijentaciji u odnosu na sunce mogu da detektuju pomeranje objekata na zemlji na osnovu promene u veličini i položaju njihove senke. Sa napretkom tehnologije rasla je i cena: špijunski satelit KH-12 koštao je preko milijardu dolara, što je budžet uporediv sa onim koji je imao svemirski teleskop “Habl”.

U drugoj grupi nalaze se sateliti opremljeni velikim radarskim antenama koji imaju nižu moć razlučivosti (do jednog metra), ali zato mogu da “vide” i kroz guste oblake koji predstavljaju nepremostivu prepreku za osmatranje u vidljivom delu spektra. Tehnologija je usavršena tokom osamdesetih godina (projekat “Lacrosse”), a prosečna cena satelita iz ove kategorije prelazi 500 miliona dolara po komadu. Treću grupu čine sateliti koji mogu da prisluškuju mikrotalasne (mobilne) telekomunikacije u bilo kojoj državi na svetu. Na kraju, tu su sateliti koji oko zemlje kreiraju “informacioni autoput” kako bi podaci sa ostalih špijunskih satelita što brže (a često i u realnom vremenu) stigli u “centralu”.

ŠPIJUNSKE I DRUGE POTREBE

foto: ulalaunch / twitter

Iako je teško doći do tačnih podataka, smatra se da bar jedna petina od preko 5.000 aktivnih satelita ima zadatak da, na ovaj ili onaj način, osmatra Zemljinu površinu i zbivanja na njoj. Neki od tih satelita upotrebljavaju se u naučne ili telekomunikacione svrhe, ali je sve veći broj onih koje koriste vodeće armije sveta isključivo za špijunske potrebe. Današnji špijunski sateliti imaju kolosalne dimenzije a svi detalji vezani za njih predstavljaju tajnu, uključujući i “red vožnje”, satnicu koja određuje vreme preleta satelita iznad određenog dela Zemljine kugle. Umesto sa niske orbite ograničenog trajanja, sateliti sve češće operišu sa ekstremnih visina: tako, na primer, američki satelit NROL iz programa “Orion” ima masu od pet tona i u stanju je da osmatra ciljeve na zemlji iz geostacionarne (ekvatorijalne) orbite, sa visine od preko 30.000 kilometara, sve to zahvaljujući ogromnoj paraboličnoj anteni veličine fudbalskog igrališta. U svakom trenutku satelit može istovremeno da prisluškuje preko stotinu telefonskih razgovora. Do sada je lansirano preko 50 ovakvih satelita, a ukupan broj aktivnih špijunskih satelita koje koristi američka vojska bar je trostruko veći.

Ni druge zemlje ne žele da izgube korak. Veruje se da Rusija ima bar 70 ovakvih satelita, dok je broj kineskih nepoznat. Tu su još i Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Indija, Turska, Meksiko, Kolumbija, Španija, Danska i Japan. Nijedna od ovih zemalja nema više od deset operativnih špijunskih satelita.

foto: wikipedia.org

Šta sve ovi sateliti, recimo oni optički sa CCD senzorima, mogu da vide? Na njihovim slikama su nuklearna postrojenja, vojne jedinice, poljoprivredna polja, veliki ekosistemi, sumnjivi brodovi, urbane zone, arhitektonski kompleksi, gradilišta, područja ugrožena olujama i poplavama, šverceri, migranti, a često i mi, obični ljudi… Minimalna veličina detalja koji se može raspoznati na slikama predstavlja vojnu tajnu, ali se veruje da ona, u slučaju prosečnog današnjeg špijunskog satelita, iznosi 10–15 centimetara (poređenja radi, minimalna veličina detalja na Gugl mapama iznosi oko pola metra). To je nedovoljno da se precizno identifikuje nečiji lik ili prepozna kućni broj, ali dovoljno dobro da se uoči čovek na biciklu ili kućni ljubimac u dvorištu. Postoje indicije da vodeće vojne sile uveliko rade na razvoju nove generacije špijunskih satelita sa rezolucijom od samo jednog centimetra. Privatne kompanije takođe imaju svoje satelite za snimanje sa orbite ali je njihov kvalitet zakonski ograničen: u Americi je, na primer, zabranjeno lansiranje civilnih satelita koji su u stanju da razluče detalje manje od 30 centimetara. Princip je jednostavan: niko ne sme da vidi sve ono što vojska vidi.

Da se vratimo sada na našeg ministra Gašića koji je od Nemačke (koja, po njegovim navodima, “štiti ubicu Olivera Ivanovića”, sa ili bez znaka pitanja, đavo bi ga znao), tražio satelitske snimke sa lica mesta kako bi se potvrdilo sve ono što srpska policija već “zna”. Ako su ti “satelitski snimci” zaista zatraženi (Nemci kažu da nisu, ali šta oni znaju), reklo bi se da ministar zaista ne razume kako se ti snimci prave i šta iz njih može da se zaključi.

U filmu “Misson Impossible 3”, Itan Hant (Tom Kruz) susreće agenta koji ima pristup do satelita koji može da prati ljude na zemlji pomoću mrežnjače oka. Tačno ono što nama treba od Nemaca da bismo uhvatili ubicu Olivera Ivanovića. Problem je samo što ovakva tehnologija postoji samo u holivudskim filmovima džejmsbondovskog tipa dok je, u stvarnosti, tako nešto decenijama daleko. Uz to, Nemačka ni izbliza nema dovoljno satelita da pokrije svaku tačku Zemljine kugle tako da je šansa da je 16. januara 2018. godine njen satelit bio baš iznad Kosovske Mitrovice zanemarljivo mala.

Na kraju, magla predstavlja ozbiljan problem za pravljenje satelitskih snimaka, čak i u Londonu u kome je magla, kako ministar kaže, “350 dana u godini” (što nije bio slučaj čak ni u vreme Šerloka Holmsa, a kamoli danas). Sve i da su uslovi bili idealni, sve i da je nemački satelit bio na mestu tragedije u pravo vreme, snimak ne bi omogućio da se pozitivno identifikuje počinilac. Reklo bi se da neko trenutno stanje stvari objašnjava dokazima koje nemamo. A nemamo ih zato što ne postoje, niti su ikad postojali.