Reporteri "Vremena" posetili su Surčin svesni da se tako ne ulazi u trag mafiji (ako je ima), ali s namerom da čitaocu opišu svakodnevicu ovog beogradskog satelitskog naselja
Bez automobila na raspolaganju, tamo se može stići samo na jedan način: autobusom 601 koji polazi sa beogradske železničke stanice. Polazak biva kad mu se ćefne, a ćefka mu se tu i tamo. Gužva je ozbiljna, vrućina neopisiva, kočija dugo vozi. Nema, međutim, nervoze, očigledno je da se svi manje-više poznaju.
Surčin je mesto ušoreno, dugačko kilometrima a široko četiri ulice. Dve levo, dve desno. Centar karakterističan za svako sremsko selo: autobuska okretnica, kafana, narodni heroj i tržni centar. Kod okretnice, koja je donedavno bila poljana, nikla je „kakofonija prodavnica i kioska“, kako kaže jedan poznanik. Još je tu, od javnih građevina, osnovna škola, srednja koja je zatvorena s ukidanjem čuvenog „usmerenog obrazovanja“, dve crkve – pravoslavna i malo dalje katolička, i ništa više. Primećujemo da komunalna higijena nije jača strana. Ima, kako saznajemo, između trideset pet hiljada i četrdeset hiljada stanovnika, nekoliko hiljada starosedelaca, ostalo kolonisti posle Drugog svetskog rata, a dobar deo njih su postali Surčinci u poslednjih desetak godina opšte nesreće.
Rano je popodne, na ulici nema skoro nikog, tišina je.
„Surčin je mirno mesto, vladaju tradicionalno dobri komšijski odnosi. Piše se po novinama o nekoj ‘mafiji’ ali, pravo da ti kažem, tako što ja nisam primetio. Slobodno možeš ostaviti nezaključan auto, ništa se neće dogoditi“, objašnjava poznanik.
U tržnom centru saznajemo da posao slabo ide. „Nije kao što je nekad bilo“, vajka se sagovornik, vlasnik jedne od prodavnica. „Živi se nekako“, pomirljivo će ali iskazuje i umereni optimizam sa „biće bolje“. Diskretno pitamo, ako bismo hteli da otvorimo neku radnju, treba li „nekog“ pitati za saglasnost, misleći na lokalne kriminalce, one zbog kojih smo došli. On odriče i ozbiljno tvrdi da „svako može doći ovde da radi, niko ga neće dirati, nema ko“. Reket? „Ma hajde, molim vas. Pogledaj samo koliko je prodavnica zatvoreno. I kad bi neko hteo, ne bi mu vredelo, nema para.“ Zaista, dobar deo „kakofoničnih“ prodavnica ne radi zbog očiglednog „nema posla“.
Raspitujemo se u kafeu pored okretnice. Pominjemo imena. „Nema ovde kriminala, to su izmišljotine“, kaže vlasnik kafea. „Nije lepo da se ljudima prišivaju takvi epiteti. Oni su naša deca, uzorni omladinci i dobri sportisti, sada porodični ljudi. Nisu kriminalci, niti su ikad bili. Neko ima pilanu, neko prodavnicu – i to je to. Svi koji se ovde bave privatnim poslom rade legalno. Privrženi su porodici i zajednici i pomagali su sve humanitarne i zdravstvene akcije.“
„Vi novinari ste zaista posebna sorta“, dobacuje jedan što sedi za susednim stolom. „Zapeli: kriminal, pa kriminal. Aman dosta. Što ne napišete da smo prvaci na krosu ‘Politike’, da smo jaki u šahu, da KUD ‘Diogen’ traje već dvadeset godina i da imamo dobar fudbalski tim.“ „Napisaćemo“, kažemo, i evo držimo obećanje. Razgovoru se priključuju i drugi. Pada tura.
„Ovde žive dobri i mirni ljudi, širokogrudi kao što samo Sremci mogu biti“, kaže penzionisani policajac, doseljenik sa Kosova. „Došao sam ovde pre tri godine i primili su me kao najrođenijeg. Većina stanovnika su doseljenici. Rade ljudi po ceo dan. Priče o kriminalu su izmišljotina, ja bar znam, radio sam ovde u policiji.“
Prolaze troja crnih kola s istim takvim staklima. „Ovo napiši“, kaže mladić koji je sedeo malo dalje primičući se. „Čeda svako veče prolazi kroz crveno.“ Slobodni smo konstatovati da je bilo „zeleno“, kao i da se iza stakala ne vidi ko je unutra. „Sad jeste bilo zeleno, ali uvek je na crveno“, insistira, „a jeste Čeda, kad ti kažem, znam.“ Ne kaže otkud zna. Malo kasnije vraćaju se samo dva automobila. Bezuspešno pokušavamo da doznamo gde su bili, zašto su se tako brzo vratili i, kad već sve zna, zašto nedostaje jedan auto. „Mnogo, brate, pitaš, a to nije dobro“, uozbiljio se. Očito je: mlad momak pa voli da je zagonetan.
Navrćemo opet vodu na „mafija vodenicu“, kažemo da se mnogo pričalo o krađama automobila, „prepakivanjima“ i „falširanjima“ brojeva i papira, o reketiranju, pucnjavama. Negiraju i ljute se. „Gde ste ovde videli radionicu za prepakivanje?“ pitaju malne u glas. Nismo videli, fakat. Za takve priče, kažu, jednostavno nema dokaza.
Ni pucnjava, vele, ovde nema. Bila, doduše, jedna onomad, kada poginuše dvojica Požarevljana, a tada novine ‘naduvale’ da je u pitanju tobož obračun dve mafije. „Gluposti. Ovo je najmirnije mesto na svetu“, tvrdi jedan i dodaje da ako se pucnjava jedanput dogodila ne znači da je to običaj. Klimanjem glavom svi potvrđuju. „Je l’ se neko od vas dvojice možda nesigurno oseća?“ pita. Odgovaramo odrečno. „Eto“, kaže pobedonosno. „Što se reketa tiče, niko nikada nikome nije dao novac tim povodom, a ta priča o ‘mafijama’ već postaje uvredljiva i nije lepo da se pošten svet tako opanjkava preko novina.“
Kažemo da smo iz ozbiljnih a ne iz „nekih tamo“ novina i da nam ne pada na pamet da bilo koga opanjkavamo te da smo došli da priče proverimo na licu mesta. Znaju kakav je nedeljnik „Vreme“, čitaju kažu. „Što lažeš!“ jedan će podrugljivo. „Ajde kaži šta je na poslednjoj naslovnoj strani?“ Ovaj opisuje sliku sa naslovne strane i time dokazuje da ipak čita. Pominje neka imena novinara i pohvalno se iskazuje. Stiže nova tura.
Kako vreme odmiče na ulici postaje življe mada je daleko od gužve. Na okretnici nekoliko grupica dečaka i devojčica „namontiranih“ za izlazak. Očekivali smo bar korzo. „Slabo ovde ima zabave pa omladina ‘piči’ za Beograd“, objašnjavaju nam.
Odavno se smrklo, razgovor zamire, sagovornici zevaju. Očekujemo da ćemo videti bar nekog „žestokog“ momka, zlatne lance od pô kile, bicepse i tricepse, nadamo se da će projuriti neki sportski auto ili motorcikl, bar naznaku besa konjskih snaga. Ništa. Bezuspešno tražimo povod za nastavak razgovora.
„Ako mislite da stignete kući, vreme vam je da krenete“, opominju nas. „Još malo pa će otići poslednji autobus.“ Shvatamo da smo vrlo daleko od kuće, pozdravljamo se i uskačemo u prvi autobus koji je stigao. Od vozača saznajemo da je on „poslednji od poslednjih“ i da posle njega ide samo noćni, ako ide. Pitamo ga zna li štogod o surčinskoj mafiji, kaže da je čuo priče ali da je nešto video – nije. Vozi brzo, ne staje na stanicama. Interesujemo se zbog čega. „Žurim i ja na prevoz“, odgovara. „Uostalom, jesi li video nekog na stanici? Nisi, jer su ovde u ovo doba svi kod svojih kuća.“
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
