Dušan je umro u punoj snazi, iznenada, pod nepoznatim okolnostima, pre nego što je napunio petu deceniju života. Svoj krajnji imperijalni cilj, osvajanje Carigrada, nije uspeo da ostvari. Ostavio je srpsku državu teritorijalno najveću u njenoj istoriji, ali je naslednik, sin Uroš, od narodnog pevača nazvan Nejaki, nije uspeo sačuvati
Car Dušan, freska iz crkve manastira Lesnovo kod Kratova
Retke su ličnosti, ne samo kod nas nego i u svetu, kojima se ime kroz istoriju pominje vekovima. Stefan Dušan (1308–1355) jedna je od njih. Iznikla iz srednjovekovne državotvorne dinastije Nemanjića, Dušanova ličnost je u kolektivnom pamćenju srpskog naroda ostala do današnjih dana simbol moći.
Dinastija Nemanjića je stolovala Srbijom dva veka, od 1169. do 1371. godine. U osam naraštaja, koliko ih je bilo po muškoj liniji, po imenu je poznato više od šezdeset članova dinastije, dok je njih devetnaest Srpska pravoslavna crkva proglasila svetim. Utemeljivač srpske srednjovekovne države i rodonačelnik dinastije bio je veliki raški župan Stevan Nemanja.
Pri nasleđivanju Nemanjići neće poštovati pravilo primogeniture, pa će Nemanju naslediti srednji sin Stevan. Sa Stevanom počinje kraljevska grana Nemanjića (uz ime mu se dodaje i Prvovenčani), pa slede kraljevi: Radoslav, Vladislav, Uroš I, Dragutin, Milutin i Stefan Dečanski.
Prizrenski zapis Dušanovog zakonika
Ali Nemanja nije utemeljio samo srpsku državu već i srpsku crkvu. U toj aktivnosti će ga naslediti i nadmašiti sin Rastko, potonji sveti Sava, koji je srpsku crkvu osamostalio (1219) i postao njen prvi arhiepiskop.
CAREVINA: Zenit državne moći srednjovekovna Srbija je dostigla u vreme vladavine cara Dušana (1331–1355). Prethodno proširivši državu – prostirala se od Save do Jonskog i Egejskog mora, računajući i Svetu goru – sin Stefana Dečanskog proglasio se za cara (krajem 1345), da bi u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine, bio i svečano krunisan. U pripremu za krunisanje spadalo je i podizanje srpske autokefalne arhiepiskopije u rang patrijaršije, pa je Dušan carsku krunu i blagoslov primio od prvog srpskog patrijarha Joanikija.
Dušan je umro u punoj snazi, iznenada, pod nepoznatim okolnostima, 20. decembra 1355. godine, pre nego što je napunio petu deceniju života. Svoj krajnji imperijalni cilj, osvajanje Carigrada, nije uspeo da ostvari. Ostavio je srpsku državu teritorijalno najveću u njenoj istoriji, ali je naslednik, sin Uroš, od narodnog pevača nazvan Nejaki, nije uspeo sačuvati. Uroš je umro u svojoj trideset i trećoj godini, 4. decembra 1371. godine, što se uzima kao godina pada srpskog carstva.
ZAKONIK: Car Dušan nam je ostavio u nasleđe najznačajniji pisani spomenik srednjovekovne Srbije – po njemu nazvan Dušanovzakonik. On je za vladara predstavljao potvrdu moći i prava na carsku krunu, ali je, pre svega, trebalo da bude u funkciji učvršćivanja i stabilizacije znatno proširene države.
Prvi deo Zakonika donesen je na državnom saboru u Skoplju 21. maja 1349. godine. Njegovih 135 članova bili su temeljeni na vizantijskom pravu jer je Dušan, proglašavajući sebe za cara Srba i Grka, istakao i svoju pretenziju na legitimno vladanje svim podanicima Vizantijskog carstva. Dinamičan razvoj moćne države uslovio je nove situacije, pa je već 1354. godine Zakonik dopunjen sa još 66 članova, pa ih je ukupno bilo 201.
Milan Stojanović, Fon Heren i Milan Kašanin na dan vraćanja prepisa Zakonika u Srbiju
Zakonik je pre svega regulisao položaj crkve, posle vladara najuticajnijeg faktora u carevini. Država je štitila crkvu, dok je ona, za uzvrat, svojim uticajem na vernike obezbeđivala poslušnost državnoj vlasti, kojoj je u svojim propovedima propisivala božansko poreklo. Takođe, Zakonik je sadržavao i niz odredbi koje su onemogućavale dejstvo agresivne politike katoličke crkve prema Istoku. Zaštita pravoslavlja bila je u prioritetu i samog cara, pa se nikada nije desilo da se car i patrijarh nađu na suprotnim stranama. Na ovom mestu je važno napomenuti i nešto što će se desiti kasnije: za vreme viševekovnog ropstva pod Turcima, srpski narod je od tuđina jednim delom poprimio običaje, jezik, nošnju, pa i mentalitet, ali je zato vera ostala potpuno čista – ni jedan jedini element islama nikada nije ušao u pravoslavlje.
Sledeća po uticaju u Dušanovom carstvu bila je vlastela, koja je sa vladarom bila u suparništvu: vladar je težio jakoj centralnoj vlasti, dok je vlastela želela jačanje svoje moći i uvećanje poseda. Odredbama Zakonika Dušan je uspeo da ograniči vlastelu u njenom naumu.
Građansko i nasledno pravo su u Dušanovom zakoniku bili zastupljeni malim brojem odredaba, verovatno zato što je za tadašnje pravne odnose, u mnogim slučajevima, važilo običajno pravo.
Velik broj članova Zakonika odnosio se na krivično pravo ili na „sagrešenija“. Kazne su bile u saglasnosti sa stepenom krivice, od globe u novcu ili stoci, preko batinanja i sakaćenja (onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo), do smrtne kazne. Telesne i smrtne kazne su izvođene javno, građanstvu za opomenu i da bi za krivca poniženje bilo što veće.
IZGUBLJENPAPRONAĐEN: Original rukopisa Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali je pronađeno oko 20 prepisa iz perioda od XIV do XVIII veka. Posebno interesantna je sudbina Prizrenskog prepisa. Naime, jedan nemački vojnik je u toku Prvog svetskog rata spasao rukopis, sa još nekim arhivalijama, iz zapaljenog voza kod Kruševca. Rukopis je odneo u Nemačku i posle par godina odlučio da ga proda. Jedan dobar znalac starina zapazio je rukopis u antikvarnici, da bi ubrzo zatim bio u posedu nemačke vlade. Na prigodnoj svečanosti, priređenoj u Beogradu 9. septembra 1935, nemački poslanik u Beogradu Fon Heren predao je prepis Zakonika Milanu Kašaninu, direktoru Muzeja Kneza Pavla.
Dušanov zakonik, najznačajniji pisani spomenik srednjovekovne Srbije, danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, dok njegov tvorac i prvi srpski car počiva u crkvi Svetog Marka, takođe u Beogradu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
